Milan Jelić: Država nas tretira kao da smo uličari

– Moj prvi igrani rediteljski film „Bubašinter“ snimio sam pre tačno pola veka, 1971, po scenariju Gordana Mihića i LJubiše Kozomare, sa Danilom Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi, i to za trinaest dana i gotovo bez para. Vodeći ljudi festivala u Puli bili su konsternirani „Bubašinterom“, i bio je cenzurisan tako što nije prikazan u Areni, nego u bioskopskoj sali, ali je dobio najvažnija nezvanična priznanja, nagradu kritičara „Mladosti“, „Vjesnika“. „Bubašinter“ je kasnije glasovima kritičara izdvojen među sto najboljih jugoslovenskih filmova, uz odrednicu da je jedno od najvažnijih ostvarenja crnog talasa, i meni je sada vrlo zanimljivo što sam Nagradu Udruženja umetnika Srbije za životno delo dobio pedeset godina posle ovog filma – kaže za Danas Milan Jelić, reditelj, scenarista i glumac, jedan od naših najdarovitijih stvaralaca i predstavnika jugoslovenske i srpske kinematografije.

Na nedavnoj dodeli priznanja UFUS upravo je Jelić dobio najviše aplauza od svojih kolega, nekoliko minuta ovacija i uzvika bravo, što se ne dešava baš tako često. A time je nagrađen ne samo njegov umetnički opus nego i moralni integritet, diskretnost i gospodska skromnost kojom živi i stvara u karijeri dugoj skoro šezdeset godina.

I kao što je naša javnost zaboravila šta sve čini njegovu filmsku banku, tako se gotovo i ne zna da je Jelić završio dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, da je jedan od najobrazovanijih stvaralaca ovdašnjeg filma, a da se na „pokretnim slikama“ prvi put pojavio kao glumac 1965, u filmu „Tri“ Aleksandra Saše Petrovića.

Igrao je manje uloge u kultnim delima gotovo svih naših velikana – „Roj“ Miće Popovića, „Povratak“, „Buđenje pacova“, „Kad budem mrtav i beo“ i „Zaseda“ Živojina Žike Pavlovića, „Biciklisti“ Puriše Đorđevića, „W.R. Misterije organizma“ Dušana Makavejeva, TV seriji „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića…, u kojima je napravio glumačke bravure, kako je njegov dar isticao legendarni Mak. A jednu od glavnih uloga ostvario je u „Vranama“ Gordana Mihića i LJubiše Kozomare (najbolji jugoslovenski film crnog talasa po izboru kritičara festivala u Motovunu)…

– Moram da kažem da sam potpuno zatečen nagradom koju su mi dodelile kolege, nisam je očekivao, i malo je reći koliko sam prijatno iznenađen. Hvala im na tome. Posebno sam iznenađen što su u obrazloženju naveli sve što sam radio, jer sam zaboravio čega je sve tu bilo, gde sam igrao, s kim sam sarađivao, šta sam snimao. Sada je možda prilika da kažem da uopšte nisam hteo da budem glumac, igranje u filmovima video sam kao način da „pokradem“ nešto od majstora rediteljskog zanata, i na mene najviše uticao Žika Pavlović, pod njegovim „plaštom“ sam snimio svoj debitantski film „Bubašinter“, i bili smo prijatelji. Žika mi je dozvoljavao da budem uz njega i da ga „kradem“, kao što sam učio i od Maka i Saše Petrovića, gledajući njegov rad sa glumcima, i poetika ovih velikana za mene bila ključna – priča Jelić.

A posle crne drame – komedije „Bubašinter“ i partijskih cenzora, sedam godina nije uspeo da režira.

– Imao sam problema sa tim filmom, on čak nije bio ni na redovnom repertoaru bioskopa, i voleo bih kada bi Jugoslovenska kinoteka i njega uvrstila u svoj projekat za digitalnu restauraciju, verujem da bi danas imao svoju publiku. Sledeći film „Tigar“ snimio sam tek 1978. po scenariju Gordana Mihića, sa LJubišom Samardžićem, Slavkom Štimcem, Pavlem Vuisićem, Rahelom Ferari, Mićom Tomićem, Batom Živojinovićem, Verom Čukić, seća se Jelić.

I u svim narednim filmovima koje je potpisao kao reditelj (u opusu ima deset igranih ostvarenja među kojima su „Rad na određeno vreme“, „Moj tata na određeno vreme“, „Nedeljni ručak“, „Razvod na određeno vreme“, „Čudna noć“…), okupljao je legendarne jugoslovenske glumce. U njegovim glumački ekipama bili su Predrag Pepi Laković, Mija Aleksić, Milena Dravić, Mira Furlan, Dragan Nikolić, Milan Gutović, Janez Vrhovec, Relja Bašić, Boris Dvornik, Karlo Bulić, Neda Arnerić, Jelisaveta Seka Sablić, Nikola Kojo…

Poslednji film „Velika frka“ snimio je još 1992, iako od tada već gotovo trideset godina ide na sve konkurse Filmskog centra Srbije.

– Stalno sam prisutan, uvek pomislim ako me je odbila jedna komisija možda će se nekoj drugoj svideti moj film, ali, nažalost, ne prolazim na ovim konkursima. I sada sam odbijen na poslednjem konursu FCS u 2021, na kojem sam konkurisao u kategoriji za dečji igrani film sa pričom o violinisti Stefanu Milenkoviću. On je svetski umetnik, mislim da bi to bio gledan film, pogotovu što je iduće godine Novi Sad Evropska prestonica kulture. Ne znam ko je bio u komisijama na ovim poslednjim konkursima, ali znam da je FCS formirao komisije od nekih organizatora, montažera, snimatelja, producenata koji su svakako važni za film, ali oni nisu autori. Verujem da mnogi od njih nikada nisu ni čuli za mene, nemaju pojma ni ko sam, ni šta sam radio, ni da su moje komedije imale rekordnu gledanost u bisokopima. Danas je mnogo teško, i mnogo se malo para izdavaja za snimanje filmova. Nekada su budžeti bili mnogo veći, i što god govorili o vremenu partijske cenzure u bivšoj Jugoslaviji, i stradanju mnogih reditelja, a znamo kako su prošli i Saša Petrović, i Makavejev, i Žika Pavlović, oni su u toj državi i u tom sistemu snimili svoje velike filmove s kojima su išli u Berlin, Kan, Veneciju i druge najveće festivale, i osvajali nagrade. Oni su ovde bili cenzurisani i politički proganjani, ali su progonitelji jako pazili da Jugoslavija ima imidž zemlje koja je kreativno slobodna, i da se tim prestižnim nagradama afirmiše ceo sistem. Zato su tada i stvorena najveća remek-dela, sa parama koje danas za snimanje novog filma možemo samo da sanjamo. Naravno, ako nam uopšte dozvole da snimamo nešto što nije prigodno za vlast – ističe Jelić, navodeći da kod nas postoje dva rasizma u kulturi.

– Ovde se smatra da čim neko pređe šezdeset godina više ne treba da radi jer nema šta da ponudi, i onda su stvaraoci u dobu kada su najiskusniji automatski eliminisani. Zamislite Hičkoka da mu u poznijim godinama nisu dozvolili da rade, ili jednog Lorensa Olivijea, koji je snimao u 105. godini. A posle poništenja konkursa za eminentne reditelje, na koji je država pozvala one koji su proslavili srposki film u svetu, ne može se ništa drugo reći osim da je to skandal. Slabo gledam televiziju, slabo čitam novine, nisam na tim društvenim mrežama ili kako se već one nazivaju, i nisam mnogo pratio šta se događa, ali sam šokiran napadima na Gorana Markovića, koga smatram izvanrednim rediteljem. On ima jednu od najvećih karijera od svih nas, i potpuno je neprimereno da neko zaboravi šta je Marković u srpskoj kinematografiji i kulturi, kao i njegova porodica. A država se ponaša prema Goranu, i mnogim drugim stvaraocima, u koje ubrajam i sebe, kao da smo uličari. Poništavajući naše biografije, rad, rezultate u umetnosti. Oni koji sada pokušavaju da diskredituju Gorana Markovića ovim javnim linčom moraju da budu svesni da u tome neće uspeti, jer iza ljudi iz umetnosti stoje njihova dela. I kao što se niko ne seća imena onih partijaca koji su proganjali velikane crnog talasa, tako će i oni postati nebitni, a dela stvaraoca će ostati za naredne generacije – kaže Milan Jelić.

Intervju s Hičkokom

Milan Jelić je bio scenarista i koscenarista brojnih filmova i TV serija („Još ovaj put“, „LJubavni život Budimira Trajkovića“…), dva puta je osvajao nagrade na festivalu u Vrnjačkoj Banji, i kao što je kao reditelj učio od Saše Petrovića, Maka, Žike Pavlovića, uzore za svoje filmske priče imao je u Gordanu Mihiću i LJubiši Kozomari. Ostao je upamćen i po hit dramama „Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera“ (na sceni Ateljea 212 imala više od sto izvođenja), „Vancaga“, „Sećanje na Albinonija“…, a 1964. obeležio je jugoslovensko novinarstvo svojim intervjuom sa Alfredom Hičkokom. Jelić je imao 19 godina, još se nije bavio filmom, a krenuo je u potragu za Hičkokom, koji je došao u Dubrovnik zbog izbora lokacija za snimanje filma „Tri taoca“. Intervju s njim objavljen je u „Filmskom svetu“ pod naslovom „Volim kad publika vrišti“, i kako Jelić ističe za Danas, nikako nije želeo da propusti priliku da se sretne sa velikim magom filmske umetnosti.
Danas ne znam ni sam kako sam to uspeo, Hičkok je u tom razgovoru bio originalan, predusretljiv, šarmantan, odgovarao je na sva pitanja i potpuno me je fascinirao, a ja sam se tada definitivno zaljubio u filmsku režiju – kaže Jelić.