Države su zadržale privilegiju da skraćuju ljude za glavu

U naše vrijeme pojedinci se protiv tog terora i drugih političkih okolnosti rijetko bore atentatom, dok su države zadržale tu privilegiju da skraćuju ljude za glavu – primetio je reditelj Goran Dević u razgovoru za Danas osvrćući se na svoj film „U ime Republike Hrvatske“, čija je međunarodna premijera bila na Beldocsu, a za koji je Dević osvojio nagradu u okviru selekcije kratki dokumentarni film.

U ovom dokumentarcu ispričana je istinita priča o Marku Franciškoviću, koji je bio zatvoren u psihijatrijski pritvor zato što je, predstavljajući svoj politički program za izbore 2013. u Hrvatskoj, predlagao uvođenje smrtne kazne za „veleizdajnike“ koje je video u tadašnjoj političkoj eliti. Francišković je, kao što se vidi u filmu, i protivnik ulaska Hrvatske u EU.

Dević je objasnio da je dokumentarac prvobitno započet na inicijativu Sarajevo film festivala u koprodukciji nacionalne televizije HTV koji su se predomislili pošto su videli sadržaj filma. Dozvolili su mu da prisustvuje suđenju Franciškoviću koje je tom prilikom i dokumentovao.

– Lagano sam dobio dozvolu za snimanje suđenja, što se kasnije ispostavilo kao velika filmska privilegija. Snimili smo materijal koji je apsolutno najnadrealnija stvar koju sam u životu dokumentovao. Kada su na HTV-u i sa Sarajevo film festivala videli šta sam snimio, netragom su nestali sa našeg projekta, a ja sam ostao sa suludim materijalom u rukama – rekao je Dević, koji je sa crnogorskim piscem Andrejem Nikolaidisom pisao scenario za igrani film o radnicima koji na silu preuzimaju kontrolu nad svojom firmom. Za vreme pisanja Nikolaidis je primetio političko predstavljanje Marka Franciškovića za izbore 2013. u Hrvatskoj. Nazvao je Devića i rekao: „Ovo je čovek za nas, moraš ga nać, uzmi ga ko naturščika, ne trebamo mu pisat dijaloge. Energija koju taj čovek ima je tačno ono što nama filmski odgovara.“

– Nisam ga uspio kontaktirati, pa sam iz telefonskog imenika Grada Zagreba nazvao sve osobe sa njegovim prezimenom, dok mi se njegov otac nije javio. On mi je rekao da je Marko zatvoren u psihijatrijskom pritvoru, ali da me može prošvercati u posjet kao člana obitelji. Našao sam se sa čovjekom koji je bio u nezavidnoj poziciji. Otvoreno sam mu rekao da sam ljevičar, da radim igrani film u kome ga vidim kao naturščika. Pristao je i predložio da dokumentarno snimam to što mu se upravo događalo. Bez obzira što su njegove političke ideje na potpuno drugoj strani od moje političke pozicije, snimio sam film o njemu – ispričao je Dević.

Marka Franciškovića sud je optužio da „paranoidno interpretira rad Vlade“, a Dević je na pitanje šta ga je zainteresovalo da dokumentuje priču istakao da je filmski interesantan svaki pojedinac koji preispituje funkcionisanje sistema u kojem živimo, jer „čim se neka bitna politička odluka dovede u pitanje – pravila samog sistema se izvrdavaju“.

– Ono što se Marku dešavalo me je plašilo, ali je bilo i prilika da nešto kažem o sistemu u kome se ta jeziva stvar zbiva. Nama na ovim prostorima, a verojatno je slično i vani, jedan od deficita jeste to što ne vjerujemo u institucije. U našem mentalitetu je da ne marimo za neki pravno-društveni okvir. Neko osnovno povjerenje u sistem ne bi bilo loše, ali prvo taj sistem treba ličiti na nešto. Pa je tako „kvadratura kruga“ to da li bi prvo trebalo imati povjerenje u sistem ili bi prije toga trebao taj sistem zavrijediti naše povjerenje radom u javnom interesu – ukazao je Dević i objasnio kako je zapravo Marko Francišković postao inspiracija za film koji je trebalo da bude o Gavrilu Principu.

Naime, Devića je u svojevremeno Sarajevo film festival pozvao da napravi kratak dokumentarac o Gavrilu Principu, uoči godišnjice početka Prvog svetskog rata. On je bio voljan, kako kaže, „interpretirat priču o Gavrilu Principu u radikalno suvremenom ključu, a ne kao povjesni dokumentarac, jer je o samom Principu već sve rečeno“.

– Sjetio sam se da je Marko u svom političkom programu, kao jednu od krucijalnih tačaka, Hrvatima nudio uvođenje smrtne kazne za veleizdajnike, što bi po njegovom tumačenju akta veleizdaje odvelo skoro kompletan HDZ, SDP, cijelu političku elitu na električnu stolicu. To je bila dodirna točka sa Principom, jer je on, radi svoje političke ideje, smatrao oportunim ubit drugu osobu, što je, Bogu hvala, danas rijetka stvar, osim ako se ne radi o državama koje su zadržale privilegiju da skraćuju ljude za glave – konstatovao je Goran Dević.

Branio bih slobodu do poslednje kapi krvi

Govoreći o statusu filma, Dević je istakao da je njegova moć nedovoljno jaka da utiče na promenu stvari u društvu: „Šta sam sve strpao u svoje filmove do sada, da je film zbiljski društveno opasan ili da ima neki emancipacijski potencijal da može pokrenuti ljude, najverovatnije bi bio u nekoj drugoj ustanovi, a ne na državno plaćenom poslu docenta na akademiji. Mislim da su sistemi u kojima živimo jako ispravno shvatili da smo im mi suštinski neopasni i da ne možemo ništa krucijalno promeniti, pa im je bolje dati nam neku siću da se igramo u pijesku, jer bi se u protivnom mogli ozbiljnije bavit politikom ili drugim opasnijim društvenim angažmanom, što je ustvari, tužno po film. S druge strane to je dobro jer autorima daje neslućene prostore slobode“, kazao je on i dodao: „Volio bih da je malo relevantnije to što radim, ali branio bih do poslednje kapi krvi poziciju koju trenutno imam u tom procesu. Kad ne bih imao poziciju slobode i kada bih radio filmove u nekim sređenijim političkim uvjetima, gde bi mi neki televizijski urednici sugerirali stil, temu i smer, jako davno bih sve poslao k vragu i bavio se drugim poslom. Radim filmove za male pare, više bi zaradio po satu na gotovo svakom poslu koji postoji na tržištu, ali zato imam apsolutni autorski luksuz da napravim kakav god film želim i da u njemu kažem šta god mi padne na pamet.“

Čovek iz Nemačke

Na pitanje kako bira teme za svoje filmove, Dević je ispričao anegdotu sa snimanja: „Imali smo jedno jako traumatično snimanje jer je osoba morala proživet ponovo svoju ratnu traumu radi mog filma. Napravili smo i etički i estetski ispravnu stvar, ali sam se ja osećao loše i prljavo kao čovek. Raspustio sam ekipu i vozikao se po gradu. Ušao sam u jednu birtiju koja je izgledala kao da je iz 1950. Naručio sam espreso, a žena me je prekinula ‘Ako hoćeš tursku kafu može, espresa nema’. Uzeo sam tursku, a žena je došla sa kavom i sjela za moj sto. Pol sata posle smo bili najbolji frendovi. Došao sam drugi dan u birtiju na kavu i svi razgovori koji su se vodili za stolovima oko mene govorili su o tome kako se dokopati NJemačke. Čak je tu bio i jedan čovjek koji je bio u NJemačkoj, pa je kao neka vrsta gurua drugima objašnjavao tehnike preživljavanja tamo. Pomislio sam – ovo bi mogao bit lud film. Saznao sam da i gospođa namjerava zatvorit birtiju, koja se nalazi na ulazu u Željezaru Sisak, gdje više niko ni ne ulazi, ni ne izlazi iz tvornice, i da planira bit čistačica u NJemačkoj. Ponudio sam joj da snimim zadnjih tjedan dana gostione. Snimili smo sve birtijske konverzacije od jutra do mraka u tom bircu“, kazao je Dević i konstatovao: „Nikada neću ući u film zbog neke moje intelektualne misli, ambicije da kažem ovo ili ono, ali hoću iz moje pohlepe da vam pokažem nešto što sam prije toga u stvarnosti uočio.“