Državna kletva o „velikoj časti“

Okvirno oko 7.20 ujutro tupu rem fazu mi trže fabrički nasetovan i potpuno zaboravljen zvuk pristizanja SMS-a. Shvatam da u stanu opet nema struje. Kroz prozor se čuje ping-pong partija urlika i psovki usled sudara kola i motoriste. SMS je bio sa pogrešnog broja. Peti je dan u novom krugu, prvi četvrtak.

Nalazim se sa kolegom iz Novog Sada tokom dana, vodim ga na obilazak svoje izložbe u galeriji X Vitamin u Resavskoj 19. Pričamo o produkciji i nastanku slika ali teme se ubrzo svedu na probleme sa budžetima na projektima za godinu pred nama.

Oboje smo pozvani da sarađujemo sa državnim kulturnim institucijama, oboma nam ne nude ni dinar za rad i materijalizaciju umetničkih dela, oboma nam navode da je to za nas samo po sebi „velika čast kao stvaraocima najmlađe generacije“.

Oboje se složismo pred rastanak da bismo radili i za dodatne popuste u Lidlu, ako neko nudi. Naravno, odbijamo da budemo deo programa koji ne obezbeđuju nikakvu monetarnu kompenzaciju kao poštovanje našeg rada, niti želimo da budemo saučesnici u održavanju sistema eksploatacije toliko masovno ukorenjenim u kulturnoj sferi.

Misao ili pre kletva o „velikoj časti“ mi je pustošila budnost do kasno uveče, gledanje poslednjeg filma Alekseja Balabanova verovatno nije dodatno pomoglo.

Petak, 6. januar

Napolju se jutro davi kroz talog zahvaćen na prozorima prvog sprata života u najprometnijoj ulici Beograda. Liči na nešto što bi se na radiju navelo kao mestimična magla i niska oblačnost.

Posmatram jelku na sredini umazanog parketa svog ateljea, okitila sam je ručno dorađenim hromiranim ukrasima koji sada reflektuju oba uhvaćena zraka anemičnog sunca svuda po plafonu.

Razoren atelje od pripreme izložbe; uljane boje, skamenjene četke, letve, heftalice, komadi stakla, papiri, zavoji, stiropor i ekseri svuda u vidokrugu i ponosita, kočoperna jelka nasred. Kao mizanscen koji bi Jeff Wall fotografisao, zatim ištampao na tapeti od šest metara i nazvao, logično, Cottage Cheese in July.

Badnji je dan, jedna od najbitnijih osoba u mom životu bi danas slavila rođendan. Sva umetnost, gerilska, ulična i galerijski elitistička se zatvara na sledeća dva dana, ipak, započinjem svoju prvu sliku ove godine.

Subota, 7. januar

Pred božićni porodični ručak odlazim u šetnju sa komšijom i drugom, studentom na razmeni iz Hongkonga, i njegovim patuljastim border kolijem sve do parka na Ušću.

Zaustavljamo se ispred zatvorenog Muzeja savremene umetnosti dok iz neodređenog pravca odzvanja prasak petardi za koje pojam ne postoji zašto bivaju bacane danas. Mada opet, zašto bilo kad?

Nad nama se groteskno nadvijaju zastave Srbije i grada Beograda tik uz dabldeker sa zakalemljenom glavom kamenog konja, to jest, Bring me back maketa od velikih igračaka Mrđana Bajića kao najava višeg, većeg i boljeg unutar Muzeja.

Ostao mi je urezan delić intervjua koji je Mrđan dao prvi put nakon zamalo fatalnog zdravstvenog stanja u doba korone: „U ovoj sredini bio sam nekad učen tri stvari – da je Meštrović manirista, da su spomenici iz NOB brutalistička glupost i da Marina Abramović ne zna da crta pa se zato skida. Na kraju je ispalo da su to jedina tri doprinosa koja je ova teritorija izgovorila, a da je to bilo prepoznato u svetu.“

Tokom ručka članovi porodice se kreativno zabavljaju zapitkujući me da li pišem dnevnik u razmacima od po 4,5 minuta nevezano za tokove razgovora za stolom i ovo će evidentno postati omiljeni inicijator svake komunikacije sa mnom ove godine. Novčić iz česnice, jasno, nisam dobila.

Nedelja, 8. januar

Pišem ovo pred svitanje kao uvertiru za nesvest, javila mi se misao pogodna za Danasov dnevnik ali je isparila dok se operativni sistem laptopa podizao.

Čitala sam Mreže, društva, sfere Bruno Latura neposredno pre u diskursu teksta koji smo mladi istoričar umetnosti Brajan Vojinović i ja sklapali krajem decembra o posledicima virtuelnih prostora unutar kojih se sadržaji plasiraju na osnovu praćenja digitalizovanih aktivnosti.

Brajan je dalje moju aktuelnu izložbu opisao sa: „A. Tončić konstruiše takve, gotovo holografske, prostore u metodi novih radova. Izvodi slikarstvo iz tehnologije dvodimenzionalnosti i uvodi ga u epistemiološke okvire. Izaziva slikarsku tehniku, koristi je kao instrument za izraz ritma, hijerarhije, refleksije i mreža povezanosti…“, što nam je oboma donelo dosta nadahnutih potpitanja, komentara i debata u galeriji sa posetiocima.

Prilično sam sigurna da je pomenuta izgubljena prvobitna misao imala veze sa time da je samosagledavanje naporan poduhvat. Ili da je izvikani naslov u konceptualnim bioskopima, ovogodišnji kanski pobednik Trougao tuge, socijalna satira koliko i obična truleks krpa.

Ponedeljak, 9. januar

Izlazim kroz staklena vrata, na staklenu ulicu. Kiša radi ono za šta je i poslata na grad, zavarava trag, ispire prazničnu euforiju sa asfalta i udara glazuru. Nailazi tramvaj, ulazim i sedam do prozora. Dan je izvrstan za beg u posete izložbama, šteta što je iz apstraktnog razloga Srbija prigrlila jedan jedini zapadni režim za funkcionisanje umetničkih institucija koji se zove – „ne radimo ponedeljkom“.

Usamljeno mesto koje nije zakatančeno je kolektivna izložba Inter/Akcija 2022: Sve to (ne) zavisi od mene, kao produkt saradnje i razmene između studenata Fakulteta likovnih umetnosti i Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dijaloška forma ovog projekta od skoro uključuje i kolege sa Akademije umjetnosti u Banjaluci, tako da je zanimljivo videti redak primer regionalnih variranja o prošlosti i tradiciji, preko porekla i porodice, verskog i nacionalnog identiteta, odrastanja i sazrevanja. Odlična, višeslojna izložba za svaku preporuku, dođite u Kuću legata da se uverite i sami.

Dan primičem kraju slušanjem decembarskog razgovora Miška Šuvakovića sa Savom Ristovićem u Znakovima na Radio Beogradu 2. Teza o angažovanosti u savremenoj umetnosti je još jednom toliko kompleksna da se završava posle prvog zareza.

Utorak, 10. januar

Sanjala sam uklesana mapiranja u stenama nalik kadrovima iz filma Zagrljaj zmije reditelja Sira Gere. Ne sećam se ko je tačno uveo u istoriju umetnosti da u najstarije crtačke kompozicije na svetu zapravo spadaju mape – vizuelizacije podataka.

Zapućujem se u bioskop Zvezda. Za one koji ne znaju, ovo prepoznatljivo mesto je, nakon dugog perioda zatvorenosti, prvo obnovila grupa studenata 2014. godine za projekcije, da bi krajem prošle godine prvi put postalo i izlagački prostor.

Prisustvovala sam skorom otvaranju ovog događaja pa sam svratila opet da rado obnovim gradivo bez gužve prisutnih jer je organizacija i postavka zaista autentična. Radujem se budućim umetničkim eksperimentima koje treba ispratiti u ovom ambijentu koje nudi unikatno iskustvo interaktivnosti u smislu prolaska kroz sve delove zgrade Zvezde.

Po tome me je podsetilo na pomalo anarhističku mini verziju sjajnog Oktobarskog salona iz 2012. godine, koji je bio smešten u tada napuštenoj zgradi bivšeg Geozavoda, izložbi koja je poslednja svedočila o lepoti i potencijalu ovog objekta, dok nije poklonjen Beogradu na vodi i estetski i etički zgažen.

Sreda, 11. januar

Prva stvar koja mi skreće pažnju tokom jutarnje kafe i voajersko-dokumentarno-informativnog razgledanja društvenih mreža je viralni apel za uvođenje Amber Alerta u Srbiji.

Centar za zlostavljanu i nestalu decu poziva građane u uključivanje u zajedničku akciju da se ovakav sistem uvede i kod nas, za šta uz šok shvatam da još uvek ni u jednom obliku ne postoji u našem zakonu.

Kišni dan provodim u Kulturnom centru Beograda, u bioskopu DKC na filmskom maratonu po izuzetnom izboru Pavla Levija. Ovom prilikom, kroz dnevnik, nudim mikro-apel da pozorišta šire otvore repertoare tokom prve polovine januara. Takođe, navijam da Sanja Latinović dobije Politikinu nagradu.

Četvrtak, 12. januar

Kazneno-popravna glavobolja mi vraća za slikanje do gluvog doba prethodne noći.

U oko mi uz dnevnu dozu ekrana nasumično upada status na Fejsbuku mladog pisca i istraživača informacionih tehnologija, Uroša Krčadinca, sa evokativnim izrazom VEŠTAČKA NESVEST u caps locku. Dalje, Uroš piše u objavi: „Malopre sam programu ChatGPT naložio da mi napiše domaći haiku na temu AI ZBRKA. ChatGPT je napisao: Dok se strojevi budu / Penjali u nebo visoko / Ljudi će postajati umovi“.

Porasli su nam svima bicepsi od prebacivanja krivice veštačkoj inteligenciji. Jednog dana ćemo se svemu ovome smejati. Taj dan neće biti skoro.

Autorka je slikarka