Dubravka Stojanović o romanu „Duhovi“ Vladimira Arsenijevića: „Ova knjiga daje kontekst da razumemo šta se dogodilo“

Arsenijević je uzvratio da je to dosta neoprezno izjavio, da mu je to u više navrata zagorčalo život, ali i da je bio rešen da ovu celinu jednom završi.

Arsenijević:  „Neoprezno sam govorio da to ipak nije roman nego prvi deo jedne veće celine“

– Ja sam to rekao 1994, godine kada je knjiga, i pre nego što je dobila Ninovu nagradu, počela da dobija čak bih rekao nesrazmerno veliku medijsku pažnju za prvi roman nepoznatog autora, pa se to još više intenziviralo kada je roman nagrađen. Neoprezno sam govorio da to ipak nije roman nego prvi deo jedne veće celine, čak sam primetio na licima ljudi iz kulturnih redakcija čudan izraz „šta ovaj priča?“, i to se, čini mi se, posle u talasima vraćalo i na različite načine mi činilo život u određenim okolnostima neprijatnim. Naročito zahvaljujući činjenici da je sve što se događalo sa romanom bilo toliko atipično i burno, što je kod mene rezultiralo velikim krizama spram toga „šta ja to radim u životu, o čemu pišem?“ – kazao je Arsenijević.

Dodao je da je u martu 1999. godine, kada je krenulo bombardovanje NATO-a, pomislio da se zaglavio u stvarnosti koja je toliko daleko da piše o 1991, 1992. godini, a šta se sve desilo u međuvremenu. Odlučio je, kako je rekao, da celu stvar ostavi sa strane uz obećanje sebi da će se ovoj celini jednom vratiti.

– Mislim da sam bio jedini koji je zaista verovao da će to i uraditi, a razlog za to nije uverenje u moje dubinske književne moći nego činjenica da mi nešto što nije dovršeno stvara nered u glavi. Tako da, eto, 30 godina kasnije je to konačno završeno – konstatovao je Vladimir Arsenijević.

On je verovao da će finale tetralogije završiti knjigom pod naslovom „Brdo“, da će Pripovedač okončati svoju priču posmatrajući događaje u prošlosti s distance u kojoj su sve naše mržnje završene.

To se, nažalost, nije desilo, a o prošlosti koja nam i dalje diše za vratom i koja odavno upozorava govorila je na promociji knjige i istoričarka Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović:  „I ovaj roman je roman o kumulativnoj traumi „

Ona je rekla da se čitanje romana „Duhovi“ vremenski poklopilo sa nesrećom koja je zadesila Srbiju i da je stalno razmišljala o jednom, da li je ovo najbolji ili najgori trenutak da je ova knjiga izašla i da se o njoj sada govori.

– Ovo je najbolji trenutak zbog toga što ova knjiga daje objašnjenje onoga što se dešavalo prošle nedelje u Beogradu i Mladenovcu i zbog toga što ova knjiga daje kontekst da razumemo šta se dogodilo i zbog toga što su svi psiholozi i stručnjaci koji su ovih dana govorili ponavljali – ovo je lični čin tog dečaka i tog mladića u Mladenovcu, ali ih ne možemo razumeti bez opšteg društvenog konteksta. I stalno su ponavljali „to je kumulativna trauma“. I ovaj roman je roman o kumulativnoj traumi – ocenila je Dubravka Stojanović.

Ona je dodala da u „Duhovima“ možda nisu pobrojane sve kumulativne traume koje smo prošli, ali da misli da najveći broj njih možemo da prepoznamo ili makar da osetimo u ovom romanu.

Prema njenim rečima, ona je ovaj roman čitala kao istoričarka, doživela ga je kao istorijski izvor, zato što je upravo sve likove ovog romana istorija nekako pregazila i možda se to najbolje vidi u jednom liku, koji je kuća, koja je roman u romanu.

– Radi se o palati u Teodora Drajzera, koja je u komšiluku u kome je Vladimir živeo, i ta istorija priča priču od nekog međuratnog industrijalca, koji je napravio tu vilu, preko gestapoovog oficira koji se tokom okupacije tu uselio, pa zatim borca Španca koju je tu vilu dobio, njegove ćerke koja živi raspusnim životom u posleratnom Beogradu, da bi na kraju njen vlasnik postao neko iz kriminalnog miljea. Dakle, ta vila je prošla ceo taj put i preko nje istorija – kazala je Dubravka Stojanović dodajući da su kroz sličnu vrstu transformacija prošli i likovi ovog romana.

„U tim likovima vidimo izlaženje iz elementarne čovečnosti, iz elementarne empatije sa žrtvama i to je to pregaženo društvo o kome Arsenijević piše poslednjih trideset godina evo i četvrtu knjigu“ 

– Ta istorija je prešla i preko oca čija se ispovest nalazi u fusnotama kroz jedno pismo sinu. Ta ispovest je prešla preko njegove majke čijom smrću roman počinje i završava se. Preko njegove bivše tašte koja je odjednom otišla u humanitarnu misiju u BiH da bi završila u nekom pravoslavnom fundamentalizmu. Prešla je preko, za mene, dva briljantno urađena, rekli bismo filmskim jezikom, sporedna lika. To je jedan filozof praksisovac koji je redovno odlazio u korčulansku školu, koji bi trebalo da je sve razumeo i da je sve znao, da bi se na kraju pokazalo da sedi u televizijskom ekranu, truje odatle i širi mržnju kao što smo se milion puta pitali „šta se tim ljudima desilo, zar nisu ništa naučili?“. Ili drugi lik, kakav je bivši tast koji se posle pogibije sina na slavonskom ratištu i posle smrti ćerke od overdouza na istom tom Vračaru, koji živi na splavu i ne čita novine i ne sluša televiziju, ali izgovara te rečenice koje su prosto u vazduhu i koje su rečenice tog vremena, i koji na kraju kaže da je nekako dobro što je njegov sin poginuo i da ne treba žaliti za tim mrtvima. U tim likovima vidimo izlaženje iz elementarne čovečnosti, iz elementarne empatije sa žrtvama i to je to pregaženo društvo o kome ste me pitali, o kome Arsenijević piše poslednjih trideset godina evo i četvrtu knjigu – konstatovala je Dubravka.

Ona je objasnila i zašto je ovo najgori trenutak da se o ovoj knjizi govori.

– Pa, najgori je trenutak zato što su ovi događaji od prošle nedelje prekrili sve. I ne samo prekrili čitanje ove knjige, nego prekrili i razumevanje tih prethodnih 30 godina. Bez ovog događaja, mi ne možemo više da razmišljamo isto. I da sam čitala ovu knjigu pre ovih događaja, čitala bih je drugačije nego što sam je čitala posle ovih događaja. U jednom trenutku, negde na kraju knjige, za mene kao istoričarku je dirljivo, Arsenijević postavlja sebi pitanje „Ima li istorijske distance?“ Mi iz škole Andreja Mitrovića oduvek smo govorili – nema istorijske distance i svako je vreme teško i uzbudljivo, i distancu morate da nađete u sopstvenom razumevanju tog vremena ili kao što je drug Mao Ce Tung govorio kad su ga pitali šta misli o Francuskoj revoluciji, on je rekao da ne može o tome da misli, da je prerano. U tom smislu, zaista, istorijske distance nema – rekla je Dubravka Stojanović, dodajući da događaji od prošle nedelje svakako predstavljaju strašan rez.

„The End of History“

– Možda je to mogućnost nekog buđenja, da razumemo konačno šta se desilo i na koji način da krenemo prema tih prethodnih 30 godina ili mnogo dužem vremenu, koje je pripremilo i te tragične godine. Negde na kraju svog romana Vladimir Arsenijević se priseća svog prastarog telefona na čijem ekranu je pisalo „The End of History“. I sećamo se svi te slavodobitne izjave da je došao kraj istorije i te Fukojamine knjige. Dobro, nismo je baš tada dobro razumeli, ali Hladni rat se završio sa tim da je istorija gotova i da je liberalni čovek pobedio, ali ovo četvoroknjižje postavlja pitanje da li za nas ima tog kraja istorije ili se nama kraj te istorije desio 1991. sa raspadom svega što smo pre toga znali – države, društva, i na kraju ljudskosti čije smo strašno lice videli evo ovde, u komšiluku, prošle nedelje… – konstatovala je Dubravka Stojanović.

U intervju za Danas pisac Vladimr Arsenijević je takođe govorio o agresiji koja se ovde taloži decenijama, o pogrešnim narativima koji ovde dominiraju, o zločinima koji nisu pripisani onima koji su ih počinili.

– Naša problematika seže u onaj jedan neiskorišćen dan, pa smo sad više preterali i sa tim, i koji zovemo šestim oktobrom, koji nikada nije stigao. Mi bismo morali prvo da se vratimo dosta daleko u devedesete godine da preispitamo šta se sve to činilo u ime ovog društva, za šta postoji odgovornost  spram te nedavne istorije koja poprilično zagađuje odnose sa našom neposrednom okolinom, sa onim što zovemo regionom, da rešimo to, da preduzmemo kao društvo odgovornost za zločine koji su se činili, da prestanemo sa tim talasom revizionizma koji nije obuhvatio samo naš obrazovni sistem nego  se nalazi svuda. Pošto je način na koji smo mi sa takvom neverovatnom uspešnošću otklanjali bilo kakvu pomisao da preuzmemo odgovornost za bilo šta spram te nedavne istorije i doveo do apsurdnih narativa po kojima smo mi, ispostavlja se danas 2023. godine za veliki broj građana u Srbiji, od 1990/91. do 1999. godine sadili drveće, negovali cveće, okopavali krompir i onda je došao zli NATO i ubio boga u nama sa bombardovanjem. I to je sve što građani Srbije danas znaju o svemu što se događalo tokom devedesetih godina. Spomena o tome ko je nalogodavac srpske politike, srpskog društva, vojske paramilitarnih formacija, od Vukovara preko Sarajeva, Goražda, Prijedora, Srebrenice, na Kosovu, masovne grobnice, izručivanja leševa civila u jezero Perućac… Svi ti užasi su nestali iz kolektivne svesti. I to je nešto što zagađuje bilo kakvu mogućnost da se ikada stanje u ovom društvu primiri, da se agresija iz društva istisne, da se nekako podeli, da se odgovornost preuzme ali i da se krivica prebaci na one koji su zaista krivi, na one koji su zločine počinili. Jer to je ono što onemogućava ne samo našu neposrednu komunikaciju, nego i komunikaciju sa širim okruženjem –

Na predstavljanju knjige „Duhovi“ u kafeteriji „Bukmarker“ knjižare Delfi u SKC govorio je i pisac i filozof Igor Štiks a ragovor je moderirala Tanja Vučković ispred izdavačke kuće Laguna, koja je objavila najnoviji Arsenijevićev roman i finale tertralogije Cloaca Maxima.