Dubrovački grb, ili Čas istorije

Moja lopta varalica činila se Fricu da je već njegova, omakla mu se stajna noga, hteo je da me uhvati, da ublaži pad. Fricovi prsti na mom vratu, na ramenu i otkinuo se lančić. Nestao u pesku, u travi, u morskoj peni.

Da, igrali smo na moru koje cveta, da, more je bilo naše veliko igralište tu ispod, ispred moje prve osnovne škole. Tjedan dana nosio sam zlatan lančić s dubrovačkim grbom, koji mi je tako lako i otmeno poklonila Dubrovkinja.

Tako bi mi darovala grad Dubrovnik, sve sa Sponzom… Grb je kupljen u juvelirskoj radnji na Prijekom, kod majsotra Luja Bakotića. Bila je Velika srijeda baš na dan kad je Dubrovnik zadesio veliki zemljotres daleke 1667.

Vlastela okupljena ispred Dvora čekala je da knez završi jutarnju molitvu, pa da počne sednica Velikog vijeća na kojoj će se pomilovati osuđenici. Crkve su bile pune sveta, a po kućama su gorele velike vatre na kojima su se spremale uskršnje poslastice.

Srdačno i sjajno dočekan, u gradu je boravio holandski rezident u Carigradu Joris Kruk, koji se sa svojom mnogobrojnom raskošnom pratnjom zaustavio u Dubrovniku da u tom poslednjem slobodnom hrišćanskom gradu provede praznike.

Međutim, nešto pre devet časova začula se odjednom potmula tutnjava, a odmah zatim, gotovo istovremeno, jak kratak udarac zanjihao je grad i oborio ga uz strahovit tresak. Jedan franjevac koji je tada služio misu tvrdi da je taj udarac trajao samo dok je on izgovorio ove reči: Passio Domini Nostri Jesu Christi secundum…

Dok je zemljotres tresao Dubrovnik ljuljalo se nad gradom krševito brdo Srđ, od koga su se otkidale velike stene i survavale na grad… Grad je odjednom potamneo a sunčeva svetlost, probijajući se kroz gustu koprenu, postala je krvava i utuljena.

Zemlja je pucala i velike pukotine u predgrađima gutale su čitave kolibe, bunari su odjednom presušili, vrela su počela da izbacuju žutu, gustu masu da bi se namah sasvim ugasila. Preživeli stradalnici ugledali su kako se jedna od gradskih tvrđava dvaput rasklapa i sklapa.

More se nekoliko puta povlačilo od obale i odnosilo sobom brodove ukotvljene u luci, tako da suse i talasi, vraćajući se sa pučine, razbijali o obalu zidine i stene: Od svuda se vika čuje,/od svuda se pomoć pita,/svak bugari, svak boluje,/svak u strahu svom mahnita.

Iz ruševina su virile unakažene lešine i ranjenici: Zar mi ove stvari zaista vidimo/ili nam lude trepavice zatvaraju oči. Ovu malu povest dubrovačku ispričao mi je historik, pesnik i filozof istorije Radovan Samardžić jedne daleke avgustovske noći u bašti kafane Proleće.

Trebalo je da razgovaramo o Samardžićevom predgovoru za Sabrana dela Slobodana Jovanovića, (priređivači R. Samardžić i Živorad Stojković). Sticajem okolnosti pročitao sam taj tekst u rukopisu.

Ali, priča je otišla u drugom smeru, dubrovačkom. A počeli smo od Servantesa. To je bila čudesna, beogradska noć, zahvaljujući Radovanu Samardžiću, gosparu.

Grb je bio od žeženog zlata, optočen juvelirskim dodirom, u sredini je modra, preko greda prelazila u crvenu.

U boju majice Dubrovkinje. Maturanti su u holu gimnazije „Stojan Cerović“ čekali neke rezultate. Dubrovkinja je bila oslobođena mature, a ja, uličar, nisam. I gledala me zenica u zenicu, iz sveg se tela na me smijala.

Mogu da izdržim pogled s Klint Istvudom, ali teško sam izdržao to zeleno-plavo more oka: Šta me gledaš? Dobrovkinja nije ni trepnula, samo je lebdeo njen osmeh. I plavio hol gimnazije.

Jutro je bilo sunčano, samo je na južnoj strani Budoš bio u oblacima. To je bio znak da će biti kiše. Kad smo počeli da gluvarimo trgom i ulicama oko trga, već je počela da rominja kiša. Nisam hteo ispod lumbrele. Dugo smo šetali trgom i, evo, ulicom Vuka Mićunovića dolazimo do kuće Kovačina, tu je ulaz u Staru varoš, a tamo ispod Bedema zelena kuća Dubrovkinje.

S lozom i velikom ljuljaškom, poklon doktora Dekleve s Boninova: One večeri kad si bila u plavoj haljini s belim obrubom hteo sam da ti kažem da te volim, a mislio sam da ćeš reći – ma, ludače… Ne bih ti to rekla. – Hoćemo li večeras u kino. Sad je Dubrovkinja htela mene da prati do moje ulice. Stojimo na sredini Karađorđeve, kod kuće Makrida, i kuće Nikovića.

Odleteo je plavi kišobran u oblake. Kiša lije po Dubrovkinji i meni. Ne čujem o čemu pričamo. Gledamo se na razmak ko vrhovi mačeva da se ljube. Tamo, po dubini, iz pravca trga dolazi krstonosac Minjo Kaluđerović. Nosio je krst, ili petokraku, ispred mrtvačke kočije.

Ta kočija u gradu N. bila je istovetna sa kočijom iz Bergmanovog filma Sedmi pečat. M. K. omanji, mršav, uvek uredan, braon sako, žuta kravata, bela košulja, okrugle naočare s gvozdenim okvirom. Duboke, crne zenice. Krupan kadar: Vi ste oboje ludi. Na taj kišni julski dan pa(da)la je Ivanjdanjska noć. Ko i on i ja sam luda,/samo što je vedro kod njega, a setno moje.

24. jun 1968.

Šesnaest godina kasnije Mijo Raičević napisao je pesmu Čas istorije (Osećajne pjesme, strana 31):

sjeća me ovo veče

na tvoje poljupce

iza pekarske radnje

na tvoje grudi što mirišu

na jutarnje hlebove

meke i uznesene

poput duša onih koji vjeruju

razbuđen prvom cigaretom

hercegovine

podjeljene s tobom

vidio sam kako

na budućem nebu

anđeli

u brišućem letu

skupljaju riječi

tebi

meni

za osvetu