Dug put od arhaičnog društva do demokratije: Premijera Eshilovog „Agamemnona“ u Rezidencteatru

”Orestija” tragičara Eshila je jedina integralno sačuvana trilogija grčkih tragedija.

Ona je 458. pre Hrista praizvedena i važi za jedno od najznačajnijih dela antičkog pozorišta.

Pri praizvođenju na Dionizijama u Atini, ovo delo je odnelo pobedu.

Da podsetimo, Dionizije su bile svetkovine u čast boga Dionisa, boga ekstaze, opijenosti/zanosa i vina.

Ovaj religiozni kult tračkog porekla sa procesijama/litijama razvio se u Atini u praznik takozvanih gradskih Dionizija.

Iz kultnog pevanja, igranja/plesa i žrtvenih rituala, razvila se grčka tragedija i komedija u religioznom kontekstu.

Tri komada „Orestije“ opisuju dugu seriju nasilja i osvete u dinastiji Atreja.

Ovde je amblematski opisan prelazak od načela lične osvete ka pravosuđu kroz sud, instituciju koja reprezentuje građanstvo.

Završna satirska igra ”Protej” ove trilogije je zauvek iščezla.

Pre 2500 godina pisao je Eshil ”Agamemnona”, kao zamah za trilogiju tragedija – ”Orestiju”.

U tragediji on opisuje krug ubilačkog nasilja i protivnasilja kao uzrok rata, stradanja, moralnog raspadanja i pokazuje kako ga je moguće zaustaviti.

Sa pravom se zato „Orestija“ danas smatra velikim pledoajeom za demokratiju i miroljubivost.

Trijumf pravde nad krvnom osvetom

Eshilov kralj Agamemnon vraća se nakon desetogodišnjeg rata protiv Troje kao pobednik kući, ne sluteći da da će ga sačekati mržnja i osvetnička srdžba njegove žene Klitemnestre.

Ova mu ne može oprostiti to što je zajedničku kćer Ifigeniju žrtvovao da bi umilostivio bogove za povoljne vetrove za svoju ratnu flotu na putu za Troju.

Ona ga mučki ubija sa svojim ljubavnikom Egistom.

Agamemnonov sin Orest će osvetiti smrt svoga oca, ubistvom majke i njenog ljubavnika.

Potom će ga Erinije, boginje osvete, progoniti, dok ga građanski sud i boginja Atena ne oslobode kazne.

Reč je o simboličkoj predstavi trijumfa olimpske pravde nad arhaičnim htonskim božanstvima krvne osvete i porodičnog prokletstva.

Ima mitografa koji oproštaj krivice za ubistvo majke vide kao mitski izraz ustupanja matrijarhata pred patrijarhatom.

Deset punih godina je Klitemnestra morala da čeka, da bi se za smrt ćerke Ifigenije osvetila.

Za osvetnički akt ona veruje da joj ne samo materinsko pravo to dopušta, već i uverenje u naklonost bogova na njenoj strani.

U svojoj furioznoj srdžbi ona ne može da sagleda da je samo deo prokletstva koje lebdi nad rodom Atrida, a koje iziskuje krvni čin i krvnu osvetu sa druge strane.

Drugačije rečeno: osvetom nad Agamemnonom Klitemnestra zapečaćuje sudbinu i svoje druge dece, Elektre i Oresta.

„Agamemnon” je deo projekta Rezidencteatra o mitu ”Orestije”, koji je i Žan-Pol Sartr u svojim ”Muvama” tematizovao, o čemu smo svojevremeno na ovom mestu izvestili.

Užas spirale nasilja

Ova produkcija, koja obiluje muzičkim i scenskim performansom bila je najpre 2022. izvedena u okviru koprodukcije Rezidencteatra sa Epidaurus festivalom u Atini, u amfiteatru pred više hiljada gledalaca.

Režiser Raše inscenira užas spirale nasilja, koje leži sa jedne strane u prokletstvu Atrida i posledica Trojanskog rata, sa druge, kao i sliku razarajuće moći žrvnja ove fatalne mašinerije.

Jezik, ritam, pokret i muzika su centralni elementi ove inscenacije.

Muzika koju je komponovao Niko van Verš, za perkusije, sastoji se od drvenih udaraljki od različitog materijala koji je bio specijalno odabran za festival u amfiteatru u Epidaurusu.

Reč je o neobrađenim drvenim gredama koje podsećaju na antički marimbafon (ksilofon drvenih udaraljki na klavijaturi sa pločicama od drveta u dva reda, hromatski naštimovanim).

Arhaična snaga koja proističe iz zvuka drveta bila je prikladna ne samo u amfiteatru u Atini, već i na bini Rezidencteatra u Minhenu.

Performativna gestikulacija i perkusivni udarci su se slivali u ritualnu sliku i osnovni ditirambički puls izvođenja.

Muzičari su stajali na sredini pozornice, oko kojih se okretala (rotaciona) bina na kojoj su se protagonisti i hor u koreografski strukturisanim strujanjima kretali unapred i natrag, jedni sa drugima, potom jedni nasuprot drugima, i tako u nedogled.

Režiser Ulrih Raše je uveren da je ovo najsrodnije sa izvođačkom praksom grčkog hora u igri i pevanju.

Uznemirujuće aktuelna drama

Rotaciona bina drži sve vreme celokupni ansambl u pokretu.

Četvoro muzičara koji na marimbafonima, docnije na bateriji različitih doboša, sve vreme ritmički prate skandirajuće protagoniste.

Na rotacionoj bini sedi četvoro muzičara na ogromnim marimbafonima i forsiraju ritmički flow i duktus originalno komponovanom muzikom koja je satkana od reskih udaraca doboša i mekih tonova zvona.

Ovo je snažno podsećalo na religiozne rituale u Africi ili urođeničke rituale u Amazoniji.

Hor se kreće u izmaglici (mašina za pozorišnu maglu je sve vreme ”punom parom” uključena) i samo u obrisima se razaznaje.

Hor i protagonisti kod Rašea čine jedinstvo, za razliku od „Orestije“ jednog Petera Štajna ili Arijane Mnuškin, koji akcentuju antagonizam hora i individue.

Međusobni pogledi protagonista se zbivaju, niko nikoga ne gleda u oči, već svi protagonisti izgovaraju svoje stihove/replike direktno u publiku, gledajući sa strane, iskošeno.

Povremeno se šest velikih ogledala sa tavanice iskošeno spuštaju i lebde, odslikavajući celokupnu scenu u udvostručenoj optici.

U ulozi Klitemnestre je briljirala Pia Hendler, Agamemnona je tumačio Tomas Letov, Menelaja Moric Trauenfels, Kasandru Liliane Amuat.

Kostimografija je bila poverena Romi Špringsgut, osvetljenje Gerit Jurdi, a dramaturgija Mihaelu Bilenkampu.

Pad Troje će sa trijumfom biti proslavljen kao sud božiji.

U teološkim dimenzijama tumačen, to znači da su patnje drugih sredstvo za proširenje sopstvene svesti: πάθει μάθος – (”pathei mathos” – ”patnjama se pamet stiče”).

Iako se radnja ove drame zbiva u herojska pravremena, ova drama deluje uznemirujuće aktuelno.

Rešova celokupna estetika pozorišta počiva na temeljima dionizijskog kulta, te je ova inscenacija bila paradni primer takvih ritualnih pozorišnih postulata.

Ova produkcija je grandiozni izraz konsekventne pozorišne estetike Ulriha Rešea i izvanrednog ansambla Rezidencteatra u Minhenu, novo čitanje grčke tragedije i njeno inovativno tumačenje.