Dokumentarac „Pomirenje“ prva manjinska koprodukcija Filmskog centra Srbije i Filmskog centra Kosova*

“Pomirenje” slovenačke rediteljke i scenaristkinje Marije Zidar i kosovskog direktora fotografije Latifa Hasolija, koji je najavljen kao opservacioni dokumentarac – snimljen je u Albaniji u periodu od pet godina.

Film govori o pokušaju pomirenja dve porodice u jednom selu severnog, planinskog predela Albanije, zarobljene sukobom koji je rezultirao gubitkom života devetnaestogodišnje devojke Gjyste Paplekaj.

Kako su istakli producenti, ovaj dokumentarac nudi jedinstven pristup temi sukoba i osvete, kao i specifičan ženski pogled na patrijarhalno društvo koje se nalazi na raskršću poluzaboravljene prošlosti i nesigurne sadašnjosti, a u njegovoj autorskoj ekipi su i montažer Uroš Maksimović, komontažerka Mariana Kozakova, Miloš Drobnjaković, Julij Zornik i Jovo Kljajić (zvuk), kompozitor Dimitrije Vasiljević, kolorista Teo Rižnar…

Ono što u našim prilikama “Pomirenje” čini posebnim jeste činjenica što je ovaj slovenački dokumentarac i prva manjinska koprodukcija Filmskog centra Srbije i Filmskog centra Kosova*, koji je podržan i od Filmskog centra Crne Gore.

Na ovoj koprodukciji radile su producentske kuće Vertigo (Slovenija), Film House Baš Čelik (Srbija), Seagull Entertainment (Crna Gora) i Dera Film (Kosovo*), a ovaj projekat je ranije izborio podršku Slovenačkog filmskog centra.

Da li je reč o “ekscesu” ili dokumentarac “Pomirenje” i u realnosti najavljuje neko bolje doba za značajniju saradnju srpskih i kosovskih filmskih radnika, za sada ostaje pitanje na koje samo vreme može da odgovori.

Prema rečima Gordana Matića, direktora FCS, saradnja se odvija u raznim segmentima, samo ona nije zvanična.

– Film “Pomirenje“ podržan je u FCS 2018, na konkursu za manjinske filmove kao slovenački projekat, pod nazivom “Krvna osveta“, podržan od njihovog nacionalnog filmskog fonda. A saradnja između FCS i FC Kosova*, sa naše pravne strane, moguća je samo kao sa delom srpske države. To u praksi znači da filmski projekat nekog albanskog autora sa Kosova može da se pojavi na konkursu FCS u svim kategorijama, osim za sufinansiranje proizvodnje manjinskih koprodukcija, ukoliko je producentska kuća koja zastupa njegov film registrovana za tu delatnost u APR Srbije, a to se do sada nije dogodilo – objašnjava Matić.

Nezvanična saradnja, kako navodi, odvijala se i do sada, i nije bilo problema.

– Filmmejkeri sarađuju i pomažu jedni druge kada su u prilici, nove generacije se upoznaju, izmenjuju iskustva, ali moram priznati da je ta saradnja daleko prisutnija u pozorištu nego na filmu – kaže Matić, dodajući da je prethodnih godina na festivalima u Kanu i Solunu imao nekoliko nezvaničnih kontakata sa bivšim direktorom FC Kosova* Arbenom Žarkuiem.

Sa novim rukovodstvom nema kontakata, ali ga, po Matićevim saznanjima, nemaju ni kolege iz nekih drugih filmskih centara, poput Bugarske, Makedonije…

Na pitanje Danasa da li projekti autora sa Kosova* mogu da idu na konkurse evropskih filmskih fondova, direktor FCS kaže:

– Reditelji sa Kosova i Metohije mogu da apliciraju preko drugih producenata i nacionalnih fondova van svoje teritorije, jer Kosovo* nije član niti Euroimaža, niti EFAD – Evropske asocijacije fondova. Mislim da su to retke međunarodne instance u sportu i u kulturi gde još uvek nismo dozvolili da naša pokrajina dobije drugačiji status – objašnjava Matić, ističući, s druge strane, da FCS sa albanskim Nacionalnim filmskim fondom ima jako lepu komunikaciju.

– Pripremamo i zajedničke projekte distribucije filmova, ali to ne uključuje i zasebno filmove iz naše pokrajne Kosova i Metohije – navodi direktor FCS.

U slavu kraljici

Na festivalu u Trstu u čijem su fokusu kinematografije Centralne i Istočne Evrope biće prikazan i dokumentarac „U slavu kraljici“, gruzijsko-austrijsko-srpski dokumentarac koji je na prošlogodišnjem izdanju festivala Slobodna zona proglašen najboljim filmom glasovima publike.

Rediteljka je Tatija Škirtladz, a film istražuje neobični biografski splet veza između najboljih svetskih šahistkinja iz vremena Hladnog rata: četiri gruzijske velemajstorke – Maja Čiburdanidze, Nana Aleksandrija, Nona Gaprindašvili i Nana Joseliani, koje su za vreme Sovjetskog Saveza postale ikone ženske emancipacije.

Od početka 60-ih godina sve do raspada SSSR, upravo ove četiri igračice izvele su revolucionarne promene u svetu ženskog šaha, i po prvi put ga u internacionalnom kontekstu podigle na „muški nivo“.

Globalnu perspektivu filmu daje peta junakinja: Milunka Lazarević, čuvena srpska šahistkinja i novinarka koja je pratila razvojni put junakinja od samog početka, kao bliska prijateljica u privatnom životu i žestoka suparnica za šahovskom tablom.

U “Slavu kraljice” je film o pobedama i porazima u šahu i u životu, ali pre svega o revoltu protiv moćnog, dominantno muškog sistema, filmska refleksija o tome kako se borba žena za nezavisnost i slobodu preslikava u individualnim i kolektivnim životopisima.