Dunav nas spaja

Tokom deset julskih dana svake druge godine dva grada bivaju udvostručena posetiocima Internacionalnog dunavskog festivala koji okuplja stvaraoce iz oblasti kulture, umetnosti, turizma, kulinarstva, politike… iz svih deset podunavskih zemalja pod sloganom: „Deset dana, deset zemalja – jedan jedinstveni festival!“ Ovaj slogan oslanja se zapravo na krilaticu samog grada Ulma koji se promoviše kao „Jedan grad za sve ljude!“ uspevajući da u velikoj meri prati i sprovodi u Nemačkoj poslovično vrlo razvijenu državnu socijalnu i migrantsku politiku. Duh internacionalizma ovde je pojačan i činjenicom da je najduža reka u EU integralni deo oba grada, da se neguju odnosi sa većinom drugih dunavskih gradova, ali i istorijskom činjenicom da su upravo stanovnici ovog područja tokom 18. veka naseljavali druge podunavske regije.

Princip zajedništva primenjen je stoga i na uobličavanje samih programa od kojih su mnogi koncipirani kroz prethodno pripremani zajednički rad umetnika iz različitih regiona. Primat je tako dat projektima i samim umetnicima dok su se tzv. nacionalne prezentacije – štandovi sa osnovnim (turističkim) informacijama i kulinarskim specijalitetima koji predstavljaju svaku pojedinačnu dunavsku zemlju, bile samo fon ukupnog festivala.

Srbija i Hrvatska se sreću!

Festivalska politika diverziteta donela je stoga na ulmske obale Dunava bezmalo sve umetnosti i umetničke žanrove. Najbrojniji su koncertni programi, od koncerata hip-hopa, repa, regea, skaa, džeza, bluza, popa, etno-džeza, folk end rok i vorld muzike, preko tehna, dramendbejsa, elektro-džipsi, do izvorne ali i klasične muzike. Svi koncerti su besplatni za publiku a oni ključni bili su zajednički nastupi bečkog benda Big Little Sea i budimpeštanske grupe Mesečinka, kao i zajednički koncert ovdašnjeg hip-hopera Marčela (sa odličnim bendom i ženskim vokalom – Nensi), i ulmskog hip-hop benda Lemmiwings. Ovi muzičari delili su muzički laboratoriju u nekoliko navrata, međusobno se posećujući u svim navedenim gradovima, razmenjujući osim same muzike i životna iskustva, odnosno političke stavove. Proizvod te saradnje predstavili su nastupima u Ulmu. Marčelo je u ovom gradu promovisan kao simbol kosmopolitskog mišljenja Istočne Evrope.

Vizuelni programi na festivalu realizuju se kroz zajedničke dijaloške izložbe umetnika koji se bave temom reke ili temom identiteta duž čitavog podunavskog basena a najupečatljiviji bio je program kojim je i otvoren sam festival: „Srbija i Hrvatska se sreću“! Vizuelne umetnice iz Osijeka i Novog Sada, Ana Petrović i Bosiljka Zirojević Lečić, radile su neko vreme na ideji dekonstrukcije klasičnih „nacionalnih“ zastava i kreiranju umetničkih „barjaka“ samog Dunavskog festivala koji su potom u stotinama primeraka bili „izloženi“ na glavnoj festivalskoj teritoriji – na obe obale Dunava i mostovima koji spajaju dva grada. Ova snažna vizuelna poruka bila je upečatljivija utoliko što je koincidirala sa fudbalskom groznicom i novim-starim „navijačkim“ trvenjima Srba i Hrvata. Još jedan Beograđanin, multimedijalni umetnik Miloš Tomić (predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji 2013) predstavljen je u Ulmu svojim vibrantnim kratkim i animiranim filmovima koji na gledaoca mogu delovati čak poput malih katarzi. Tomić je jednim delom svog stvaralaštva okrenut, ili bolje reći, otvoren ka radu sa mladima i decom, te je na festivalu kroz trodnevne višesatne radionice kroz igru sa decom i roditeljima otkrivao potencijale crtanja, slikanja, modeliranja, uz svesnost o telu, pokretu, akciji i kontekstu. Činilo se to kao eho čuvene Bauhaus škole, čije su ideje bile praktikovane upravo u Ulmu šezdesetih godina 20. veka u poznatoj Visokoj školi za dizajn (HfG) koju je vodio Maks Bil.

Bora Ćosić, jugoslovenski pisac

Festival organizuje i diskusione i književne programe. Centralna tema bila je sumrak Habzburškog/Dunavskog carstva, s obzirom na aktuelnu stogodišnjicu raspada ove monarhije. Predstavljena je ukrajinska autorka Sofija Andrjuhovič i Bora Ćosić, koji je sebe pred ulmskog publikom nazvao jugoslovenskim piscem. Brojne Ćosićeve knjige prevedene na nemački jezik imaju značajnu recepciju u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. On je dobitnik nekoliko prestižnih evropskih nagrada a roman „Tutori“, koji je i bio povod Ćosićevog gostovanja u Ulmu, u prevodu Brigit Dubert dobio je Nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu 2016. Ulmska publika pokazala je veliko interesovanje za istoriju Jugoslavije i Ćosićev pripovedački pristup koji karakteriše suptilna duhovitost.

„Dunavski varijete – Savršeni talas“ još jedna je multietnička i multižanrovska produkcija Dunavskog festivala pripremana kao teatarski spektakl u saradnji sa brojnim umetnicima Podunavlja, između ostalih i Oane Kataline, rumunske džez pevačice, sa berlinskom adresom, koja je upravo u Nemačkoj oživela sećanje na specifični „rumunski tango“.

Festival je, putem Dunavskog biroa kao glavnog organizatora i učesnika mnogih dunavskih projekata koji se tiču razvijanja turizma, ekološke svesnosti i uopšte održivosti reke i njene okoline, priredio i konferencije, kao i diskusione programe gde su se npr. mogli čuti predlozi za smanjivanje prisilne prostitucije za koju se tok Dunava nažalost takođe koristi. Predstavljen je i projekat „Novi Sad – prestonica evropske kulture 2021“.

Festival ovako bogate ponude i promišljenog koncepta sa značajnim udelom programa koji se realizuju specijalno ovim povodom, kao i projektima koji imaju ekstenzivan karakter i nameru da povežu ljude i institucije ovog regiona, svakako ima i potencijal i otvorenost da se autori i projekti iz Srbije predstave u znatno većoj meri. Međutim, za to je potreban i veći institucionalni napor srpske strane koji poslovično izostaje već decenijama, ili je angažovan na sasvim drugim „projektima na vodi“.

Dunav

za Claudia Magrisa

Da nije

grabeći svaku najmanju pritoku

gradio vredno svoju naobrazbu

tekuću

po univerzitetskim livadama

bavarskim gornjoaustrijskim

ne plašeći se tuđe povesti i iskustva

ostao bi Dunav

skroman potočić

schwarzwaldski

zatucana rečica provincijska

nepoznata u svetu

Bora Ćosić

I umetnost i sramota su večne

„… nemačka publika ne razume reči pesama, te je sve na energiji i emocijama koje sa bine uspeš da pošalješ. No, upravo TO je univerzalni jezik, i bilo je predivno nanovo se uveriti u tu istinu! Nakon našeg koncerta organizator je imao potrebu da kaže publici: „Zamislite, ovim ljudima zabranjuju svirke u njihovoj zemlji.“ Dakle, nije da baš vascela Evropa tapše po ramenu ovdašnje bitange – poneko i primeti da su bitange. A te malene pobede nisu beznačajne – i umetnost i sramota su večne, pa sad, šta je čije.“ Marčelo