Dunav

Silazimo na reku da oslušnemo reč vode, i kad god možemo, odmaramo pogled na njenoj površini, meni uvek pričinjava radost otkrića srebrnkaste trake Dunava kad god se avionom vraćam kući.

Reka, međutim, između svoje dve obale nije more, nije beskrajna, nije opsenjujuća, naš pogled doseže njene granice – a ipak je otvorena – mirno, spokojno se kreće prema ušću i povezuje gradove, narode.

Evo osovine kontinenta, njegove glavne ulice, zapravo, mirne spone između gradova i ljudi.

A brodari su po prirodi otvoreni prema svetu, doduše, nismo svi moreplovci, Bavarci, Austrijanci, Slovaci, Mađari, Srbi nemaju more, za nas je Dunav obećanje mora, Dunavom možemo stići do dalekih obala, protiče kroz nas i relaksira našu zatvorenost.

Vole ga i veliki ratnici, vole ga i oni koji se inače beskrajno mrze, zato je Dunav i veliki učitelj, jer onaj koga svi vole, taj nas može uveriti u to da i nismo toliko međusobno udaljeni, jer imamo zajednička osećanja.

Može se reći da je Dunav reka Srednje Evrope, glavna žila kucavica ovih prostora, i svojim bićem koje istovremeno prebiva i ovde, i tamo, daje naslutiti da ne pripada samo nama, nego i drugima, ili smo mi njegovi – građani Dunava.

Narodi Podunavlja čine i geopolitičku stvarnost, nismo slučajno ovde.

Došavši iz Azije, u potrazi za domovinom, Mađari su se ovde zaustavili i zaključili da je ovo mesto dobro.

Dunavska monarhija, kažu istoričari za Habzburšku monarhiju – i sad, posle ozbiljnih potresa, u ujedinjenoj Evropi, unutar Evropske unije, na putu smo prema jednom samosvesnom Dunavskom regionu formatiranom dobrom voljom naroda, a ne dinastičke više sile.

Nacionalne granice veštački razdvajaju ljude podunavskih prostora. Primamo k znanju da Dunav teče sa Zapada prema Istoku i nosi sa sobom robu i modele razmišljanja i delovanja.

Ne postoji još jedna takva međunarodna reka koja ujedinjuje tolike narode i kulture.

Dunav se ne ljuti na Volgu ili na Rajnu, razlikuje se jedino od njih po tome što na njegovim obalama vlada veće šarenilo.

Opravdano je da o Dunavu odlučuje jedan Dunavski savez.

Jedna država u okviru svog suvereniteta ne može da odlučuje o bitnim promenama koje dotiču i reku.

Po pitanjima Dunava nadležni mogu da budu samo zajednička odgovornost i javno mnjenje.

Od sebe moramo da zaštitimo Dunav, ne smemo zloupotrebiti njegove darove.

Reka je večni simbol, mudar i materinski element koji hrani i otvara perspektive, plovili su na njoj i lađe i leševi, uvek isto, uvek drugačije.

I posve je verovatno da ovaj heraklitovski paradoks pruža posmatraču reke onaj doživljaj da reka sve zna, da je već sve videla, i mada se za tren oka pomera dalje, ovde protiče od kad čovek zna za sebe, kroz ove pejzaže.

Građani Budimpešte mogu da budu ponosni na reku, grad je živeo od Dunava, Dunavom su dolazili putnici i dopremana je roba.

Srednjevekovni grad je okretao leđa Dunavu.

Strepeo je od neprijatelja koji se, veslajući bešumno, primicao.

Zbog toga postoje na rečnim obalama takvi gradovi koji se kulama i tvrđavama povlače od obale i od reke kojom opasnosti obično dolaze.

Ovaj strah je u 19. veku popustio, što je pogodovalo gradovima koji su kasnije podizani, a čiji su razumni upravitelji shvatili da je Dunav kičma njihovog grada i da su njegove obale šetališta svojevrsni korzo na Dunavu.

Dunav je ogromno blago, stan na dunavskom keju ima veću cenu.

Plivališta, sportski tereni, hangari za čamce i pristanišni splavovi, ploveći restorani, kafei, promenadne lađe vedrim bojama prekrivaju promenljivi sjaj vodene površine.

I sve to poprima međunarodni karakter, na njemu plove lađe, zastave i putnici drugih nacija.

U drugoj polovini 19. veka Budimpešta je bila uviđavno umna, regulisala je reku koja je tekla svojim putem i na njenoj obali podigla zdanja Akademije i Parlamenta, a u produžetku niz hotela i pijačnu halu.

Tako je reka postala glavna ulica, uvek primamljiv i verovatno najlepši prizor.

S velikom rekom je trebalo, i bilo je moguće, uspostaviti nežne odnose.

Na pragu 20. veka grad se već sasvim okrenuo Dunavu, najvažnija javna zdanja su s velikim poverenjem spuštala na njegove obale, kako bi posmatrala sebe u ogledalu reke.

Bilo je moguće sa same obale, ili pak zimi, s ruba na zaleđenom Dunavu načinjene rupe streljati u njega ljude, da bi voda odnela u nepoznatu daljinu leš žrtve i lik ubice. Ako se mi, ljudi, ustremljujemo kao zlotvori jedni na druge, ako pokušavamo da se međusobno istrebimo, mostovi će eksplodirati.

Prva žrtva rata je most, i moguće je od bezazlene reke načiniti graničnu reku, moguće je njome preseći gradove, da čovek ne bi mogao u miru da prelazi s jedne na drugu obalu preko mosta, ili skelom.

Onaj ko ceni, ko uvažava drugog čoveka, taj ceni i uvažava i reku.

Moguće je u društvu Dunava prepustiti se meditativnom spokoju, moguće je sa obale posmatrati brodove koji plove tamo-amo, moguće je s kamenih stepenica donjeg keja izjaviti ljubav i sećati se svojih mrtvih.

Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko

Autor je poznati mađarski romansijer i esejista, dugogodišnji predsednik Međunarodnog PEN, čiji su romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu i knjiga eseja Izveštaj o stanju duha objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs