Dunja Simić: Treba preživeti nemački dril

Ona je gostovala u Leonkavalovim „Pajacima“ u ulozi Nede, koja ima posebno mesto u njenoj pevačkoj karijeri. Pre dve decenije zajedno s tenorom Dušanom Plazinićem i baritonom Željkom Lučićem bila je jedna od vodećih mladih zvezda Beogradske opere, koju je 1999. zamenila nemačkom operskom scenom. Sada se bavi pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u rodnoj Banjaluci. U razgovoru za Danas Dunja Simić priča o izazovima ogledanja u međunarodnoj operskoj konkurenciji, nemačkom drilu, fenomenu povratka, Banjaluci, Beogradu…

* U Beogradskoj operi niste pevali od 2003, kad ste gostovali na predstavi kojom je obeleženo 90 godina prvog izvođenja „Trubadura“ u Beogradu. Zbog čega tolika pauza?

– To morate pitati Direkciju Opere. Ovo gostovanje u „Pajacima“ bilo je isključivo na inicijativu i želju mog zaista vrlo, vrlo dragog kolege i sjajnog prijatelja Nikole Kitanovskog. Samo njemu mogu da zahvalim to što se nakon toliko godina našla na sceni kuće u kojoj sam praktično napravila svoje prve operske korake i to u ulozi Mikaele u operi „Karmen“ u kojoj je baš kolega Kitanovski tumačio Don Hozea.

* Zašto ste odlučili da pevate Nedu, a ne Dezdemonu u „Otelu“, kog je Kitanovski takođe uvrstio u svoj „jubilarni“ program?

– Neda mi je odgovarala zbog toga što sam ovu ulogu često pevala. To mi je bila prva uloga iz italijanskog repertoara, prva uloga u Beogradu, prva u Nemačkoj, gde sam je tokom 15 godina pevala u mnogim operskim kućama, a koju sam znala da ponovim u vozu i da za tri sata uskočim u predstavu, tako da je imam „u malom prstu“ i nakon dužih pauza. Za Dezdemonu bi mi trebalo daleko više vremena i rad sa ansamblom ovde, što nije bilo moguće. Druga stvar je da ja Nedu više volim. Iako obe stradaju od muške ruke, ali na različite načine, Dezdemona mi je dosadna. Da ne mislite da mi je bila nezamisliva kao pevački zalogaj.

* Kakvi su vam utisci posle gostovanja u beogradskom NP posle toliko vremena?

– Uvek je najteže pevati pred svojom publikom. Iako nisam rođena Beograđanka, ovde sam sticala obrazovanje, prva profesionalna iskustva kao pevač. Beogradska publika je zahvalna, srdačna, topla, ali postoji i taj zahtev kad se vraćate u ovu sredinu da budete korak iznad ili bar na onom nivou na kom Vas je publika zapamtila. Ako ste se otisnuli u nešto više što je možda bolje, uslovno rečeno i drugačije, ako ste odmeravali svoje snage – stajali na većim scenama sa konkurencijom u kojoj su vrhunski profesionalci sa neretko svetskim karijerama, povratak u domaću sredinu samo više obavezuje. Bila sam uzbuđena sve do momenta dok nisam izašla na scenu, onda mi se učinilo da sam na njoj bila „juče“, a ne pre 13 godina. Osetila sam pozitivnu energiju, iako znam da nisu svi došli samo da me podrže. To mi je potpuno jasno i mislim da to čini ovaj naš svet umetnički intrigantnijim, zanimljivijim, kompletnijim. Bez toga teatar i taj pozorišni milje ne bi bili to što jesu.

* Reditelj Borisav Popović imao je teoriju da sa dobrim sopranom, tenorom i baritonom može da radi šta želi iz „gvozdenog repertoara“. U jednom trenutku vi ste bili deo jedne takve „trojke“. Da li je i koliko Beogradska opera izgubila odlaskom pevača iz Vaše generacije?

– Trudim se da ne starim sa rezonima da posle moje generacije dolazi potop. Činjenica je da u svakoj generaciji ima sjajnih ljudi koje je uvek šteta pustiti i izgubiti, ali i da ima onih koji to nisu. Imate ljude koji se zadovolje time da budu prvi u selu, a imate i one koji kažu: „Bolje je biti zadnji u gradu, nego prvi u takvom selu“. Postoje ljudi koji prosto žele da se nadograde i koji smatraju da se knjiga nikad nije zatvorila, ponajmanje za izvođače, koji kao i sportisti uvek moraju biti u kondiciji. Bili na sceni – operskoj ili koncertnoj, duguju sebi stalno „održavanje“. Nema ničeg opasnijeg od rečenice: „Ja sam svoje naučio“. Iako se sad možda malo prebrzo štancuju pevači, prebrzo ulazi u repertoar, sasvim je sigurno da u NP u Beogradu u novim generacijama ima sjajnih ljudi, koji su fenomenalni ne samo glasovi, nego i umetnici, za koje čovek ne zna da li bi im rekao ostanite ili idite.

* Zbog čega ste posle 1999. uglavnom pevali samo na nemačkoj operskoj sceni – najpre Frankfurt, potom Bremen?

– Nemačka je vrlo komforna i udobna zemlja i što se tiče moje profesije. Nudi, uslovno rečeno, veću sigurnost. U vreme kad sam ja otišla iz Beograda, bila sam ime i prezime u ovom gradu. Jako sam se dobro kotirala, ali sam otišla da se probam i odmerim snage. Otišla sam na dve godine, jer je ugovor tako slovio, pitajući se da li ću moći da Nemačku mentalitetski prihvatim. Koliko god da je to bio mač sa dve oštrice, Frankfurtska opera je velika kuća, koja angažuje sjajne goste i dirigente, pogotovo iz Italije. U njoj sam mnogo naučila. Nemačka je iz mnogih razloga bila izazov i naročito je bitno da se tamo prekalite. Gostovala sam i u Briselu, Ruanu, ali sam imala bazu u Nemačkoj, gde sam puno gostovala: Hanover, Hamburg, Linc… U Italiji nikad nisam ni pokušala da izađem na audiciju. Italija kao kolevka opere može biti izazov, ali tamo moraš da budeš zaista sam vrh, da imaš fantastičan lobi i čitavu mašineriju iza sebe. Italijani su jako zatvoreni – prihvataju samo sebe. Možda je takva arogancija i opravdana, mada znam mnogo sjajnih Italijana koji trče u Nemačku.

* Da li se može na bilo koji način uporediti način rada Opere u Beogradu i Nemačkoj?

– Ni slučajno. Treba preživeti taj dril. Moram reći da sam bila skeptik prvih godinu dana. Kada se premijera sprema šest nedelja, probe su ujutru i uveče po tri sata. Između toga su predstave, ako ste u angažmanu. Nema „ne mogu“. To je mašina. Ja sam prvih godinu dana bila jedina koja je svakih 15 minuta bila umorna i stalno se okretala i pričala. Prosto nisam bila navikla na tu vrstu drila, sve dok mi jedan Amerikanac nije dobronamerno rekao: „Moraš uvek da se smeškaš, nemoj stalno da govoriš da si umorna, ti jedina pričaš, svi smo mi umorni, ali to se ovde ne tumači kako treba“. Iz toga se zaključuje da Nemci cene izdržljivost, ali ne bih da ih potcenim – tamo ne možete da opstanete ako nemate kvalitet. Oni su u poziciji da biraju, a taj kvalitet se podrazumeva ako ste došli u kuću kao što je Frankfurt, Štutgart, Hamburg. Čitav taj paket profesionalizma – dolazak sat ranije, raspevanje, naučena uloga, indisponiran ne otkazuješ predstavu – to su stvari koje se suvim zlatom plaćaju i cene. Kroz to Vas, sa osmehom iza kog nikad ne znate šta stoji, a bez puno hvalisanja, Nemac kao poslodavac gleda. Od umetnika se očekuje da bude vrhunski u svom poslu na isti način kao i od lekara, novinara… Nema poremećenog sistema vrednovanja – diva kao takva ne mora ništa da radi.

* Kakva je nemačka publika?

– Korektna. Euforična na način na koji Nemci to mogu da budu. Oni su u „ramovima“ – poštuju, ali se ničim ne oduševljavaju, mada itekako viču: „Bravo“ i znaju šta je dobro. Ono što cenim kod njih jeste to što običan čovek sa sela voli i neguje kult klasične muzike. Intelektualac je intelektualac u pravom smislu te reči i to što je završio fakultet ne znači da će doći kući i pustiti turbo folk, nego će otići u operu, ne zato što to spada u dobar ton, etiketu, nego zato jer je to kult koji se neguje. Ili će otići na izložbu slika. Moja iskustva tamo su zaista bila samo najbolja…
* Zbog čega ste se posle Bremena odlučili za status slobodnog umetnika?
– To je nije stvar odluke, nego slučajnost. Završio se trogodišnji ugovor u Bremenu, produžena je bila još jedna godina. Došlo je do promene upravnika, čitava jedna plejada je zamenjena, jer se to tamo tako radi i svi to znaju, samo se prave da ne znaju. Kroz te stalne angažmane i tokom godina provedenih u Nemačkoj uspostavila sam kontakte sa menadžerima i direktorima operskih kuća, koji su me smatrali super pouzdanim pevačem, koji može da uskače za tri sata u predstavu. To su stvari koje da si Marija Kalas, ako nemaš mentalni sklop, ne možeš to da izvedeš, jer tu na scenu stupaju neki drugi elementi. Zadržala sam kontakte, s tim što kad niste stalno prisutni, normalno je da dolaze novi, mladi, neću reći bezuslovno i bolji pevači.

* Zbog čega ste se vratili baš u rodnu Banjaluku?

– To je bio slučaj, mada ne mogu reći da nisam razmišljala o Beogradu. Banjaluka ima mladu Akademiju umetnosti, koja postoji 17 godina i koja je napravljena po modelu Novosadske akademije – „tri u jedan“ – muzika, drama i slikarstvo. Ja sam imala pedagoško iskustvo davne 1992. kao asistentkinja profesorke Smiljanić na FMU. Nisam se libila toga, nisam imala strah, a ni stav da sam premlada, iako ima i onih koji za neke moje kolege kažu „premlad ušao u pedagogiju“. Mislim da tu nema pravila. Kao što postoji mišljenje da dobar pevač ne mora da znači dobar pedagog, činjenica je da postoje padagozi koji nikad nisu stali na scenu, a dali su sjajne umetnike. Ja smatram da je scensko iskustvo za pedagoga veoma bitno kako bi prevazišao kabinetsku šturost, imao dimenziju više i znao da je prenese.

Može se bez onoga koga nema

Nikad u životu ne bih okrenula broj telefona Direkcije Beogradske opere i pitala da li imaju nešto za mene, iako bih, kad god bi Beograd pozvao, ja bila tu. Nije to ni lažni ponos, ni arogancija, prosto znaju gde sam i koliko vredim. Na kraju krajeva, ja sam i u tu Nemačku otišla kao proizvod ove sredine. Zato smatram da ovde globalno važi princip da se bez onog kog nema i može i da nama ni do koga i ni do čega nije stalo. Ne verujem da je drugačije ni sjajnim elektroinženjerima ili informatičarima, koje hladno puštaju da odu u svet…

Povratak’]

– Pitanje zašto ste se vratili obično postavljaju oni koji nisu otišli. Ja na njega odgovaram pitanjem: „Zašto Ti nisi otišao?“ Za to je bila potrebna i hrabrost i stručnost, gde god odete vlada hiperprodukcija, ljudi mogu da biraju i ako ste odabrani to je zato što vredite. Da bi ste se vratili, morate otići. Ovakva pitanja vam, kada se radi o kolegama ne postavljaju dobronamerni i Vi se praktično pravdate ljudima koji Vam nisu ni do kolena. To zvuči arogantno, ali je istinito – ističe Dunja Simić.