foto FoNet/Aleksandar Barda– Kad sam jutros čuo da je Dragoslav Mihailović preminuo bilo mi je baš teško – odavno se nisam osećao tako potišteno i neraspoloženo, jer je otišao jedan od ljudi koje sam izuzetno cenio, voleo, i s kojim sam proveo u prijatestvu više od pola veka – kaže za Danas Dušan Kovačević, knjiiževnik, dramski pisac, reditelj i akademik, povodom smrti jednog od najvažnijih pisaca ovdašnje knjižervnosti.
– Upoznali smo se u Ateljeu 212 gde je dolazio da obiđe prijatelje, posebno Borislava Mihajlovića Mihiza koji mu je prvi pročitao i objavio knjigu priča „Frede, laku noć“, a u to vreme je bio urednik Matice srpske u Novom Sadu – seća se Kovačević.
– I od tog vremena, od tih sedamdesetih godina prošlog veka, pa do skora, viđali smo se i pričali. Dragoslav je bio jedan od onih ljudi koji je otvoreno mogao da vam kaže i šta mu se ne sviđa i šta mu se ne sviđa. Jednostavno, bio je čovek od visoke moralnosti i čvrstog stava, iskalio se kao jako mlad na robiji na Golom otoku, zbog čega je mnoge godine proveo bez posla, sve do neke tridesete godine kada su počele da mu se štampaju knjige. Tada je počeo da živi kao običan čovek. Osećanje progonstva iz tog doba pratilo ga decenijama, sve do vremena kada je morao da napiše te silne knjige o Golom otoku, i proveo je više od dvadeset godina izučavajući sudbine ljudi koji su bili ili zatočeni s njim, ili su bili osuđeni na tom otoku užasa – ističe Kovačević.
– S Dragoslavom sam proveo mnoge godine u pričama, u društvu Bore Pekića, Kiša, Brane Crnčevića, Mihiza, u raznim prilikama, raznim povodima, od premijera pozorišnih, filmskih, izložbi slika, i uvek je to bilo malo ozbiljno, malo u šali. Ali, za mene su ta druženja mnogo više bila neke životne škole i postdiplomske studije. Malopre sam otišao u crkvu da zapalim sveću Dragoslavu, to je jedino što sam još mogao da uradim, i da mu poželim da se odmori – kaže Duško Kovačević.
Jedan od najvažnijih pisaca ovdašnje književnosti preminuo je danas u Beogradu u 93. godini, a njegov veliki književni opus obuhvata pripovetke, romane i drame.
U najpoznatija dela Dragoslava Mihailovića ubrajaju se romani „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“, „Čizmaši“ (NIN – ova nagrada za najbolji roman 1984.), „Lov na stenice“ (Nagrada „Borisav Stanković“ za najbolju knjigu priča“), „Frede, laku noć“, „Goli otok“, „Crvenoi plavo“, „Vreme za povratak“, „Gori Morava“…
Izabrana dela su mu štampana dva puta, 1984. u šest knjiga, i 1990. u sedam knjiga, a njegovu biografiju napisao je Robert Hodel u knjizi „Reči od mramora. Dragoslav Mihailović – život i delo“, koja je objavljena 2020. u izdanju Lagune.
Mihailović je dobitnik najprestižnijih priznanja, nagrada, među kojima su i Oktobarska nagrada grada Beograda (1967), dve Andrićeve nagrade (1976. i 2020. za životno delo), Zlatna arena u Puli za najbolji scenario (1978), Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1985),
Nagrada Vukove zadužbine (1994), kao i nagrade „Veljkova golubica“, „Stefan Prvovenčani“, „Grigorije Božović“, Kočičeva, „Skender Kulenović“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
