Dušan Kovačević: Intervju koji sam dao Danasu isprovocirao je i vlast i opoziciju 1Foto promo Slaven Vilus/GrT

Pedeset godina od prve premijere drame „Radovan Treći“ u Ateljeu 212, iliti „Bolne komedije o samoizdaji“, kako piše u njenom podnaslovu, antologijsko delo Dušana Kovačevića, u novoj rediteljskoj verziji slovenačkog reditelja Vita Taufera, i u koprodukciji Narodnog pozorišta u Somboru i Grada teatra, pokazalo se kao centralni događaj budvanskog festivala – tri premijerne večeri ova predstava je igrana na „kartu više“ i nezapamćene ovacije publike.

– Taufer je to dobro napravio, različito od onoga po čemu se pamti „Radovan“ od pre pola veka, kada je bio predstava jednog glumca, Zorana Radmilovića, a sada je predstava kolektiva, i to je suštinska razlika. Po energiji i aktulenosti, ovaj „Radovan“ dosta liči na „Urnebesnu tragediju“ koju je Jagoš Marković nedavno radio u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Po toj aktuelnosti, rekao sam, pola u šali, pola ozbiljno, imaš osećaj da gledaš televizijski dnevnik, i kako te rečenice o čoveku koji vlada porodicom, koji zabranjuje, i najstrašnije, koji mrzi komšije i ratuje sa njima, pisane pre pedeset godina, sada zvuče drukčije i mnogo opasnije. U predstavi ima i puno pirotehnike, pucanja, scene su kao da gledamo izveštaje o sukobima bilo gde u svetu – kaže za Danas Dušan Kovačević.

Dušan Kovačević: Intervju koji sam dao Danasu isprovocirao je i vlast i opoziciju 2
Foto promo Slaven Vilus/GrT

Međutim, kako ističe, razgovor sa njim objavljen u našem listu pred premijeru „Radovana“ i njegov odlazak u Budvu, izazvao je velike reakcije u našoj političkoj javnosti i brojne komentare, kako ljudi koji su u vlasti, tako i onih iz opozicije. Podsećanja radi, u intervjuu za Danas od pre nekoliko dana Kovačević je rekao:

„Srpski narod je od Karađorđa pa do danas naučio da ima jednog čoveka, jednog vladara, gazdu. Mora je da bude zaljubljen, da kažem malo metaforično u jednog čoveka, a mi smo imali nekoliko pokušaja kolektivnog rukovodstva i znamo da to nije uspelo. Današnja opozicija najviše liči na kolektivno rukovodstvo, i to ne funkcioniše. Dok ne izmeste jednog čoveka, koji će kao ličnost biti prihvatljiv za većinu ljudi, svojom pameću, darom, znanjem, šarmom i svim ostalim što mora da poseduje jedan budući predsednik, i dok ga ne formira u javnosti, neće uspeti ozbiljno da ugrozi današnju vlast. Rasipanje na deset ili dvadeset potencijalnih budućih lidera jednostavno ne funkcioniše“.

Ovu ocenu, kako sada komentariše pisac koji je u svojim delima ispisao srpsku istoriju i nepogrešivo detektovao mentalitet našer naroda, on smatra „matematičkom analizom, koja nema nikakve greške“.

– Izneo sam činjenično stanje koje je jedna vrsta dijagnoze danas, koja nije u smislu nekog opredeljenja ni za jednu ni za drugu stranu, nego je objektivna slika čoveka koji se ne bavi politikom. I mislim da to govorim u ime većine običnih ljudi koji nisu uključeni u politički život. Posle intervjua u Danasu svojim komentarima uključili su se i neki politički analitičari, koji su podržali to što sam rekao. Političari se, naravno, bore za svoj rejting i rade ono što oni misle da je najbolje, i naravno da su sujetni i osetljivi, kao i svi ljudi u svojim profesijama.

Jednom piscu ako kažete da nije dobar pisac, on će da umre istog trenutka ili će da se sveti. To isto važi za ljude koji su u politici, jer su uložili život u svoju karijeru. A pošto ja ne verujem u kolektivnu slobodu, kao što ne verujem u kolektivnu sreću, koje su oduvek bile parole samo u rigidnim sistemima, „svi ćemo biti srećni jednog dana kada mi dođemo na vlast, i svima će biti lepo“, za mene je sloboda individualna stvar – kaže Kovačević.

– Svako od nas ima slobode onoliko koliko se sam izbori i koliko je zaslužio. To su osnovne stvari, o tome ne treba previše mudrovati, napisane su knjige o tome pre tri hiljade godina. I kad govorimo o politici trebalo bi da imamo na pameti da se ljudi bore za golu egzistenciju, nikome nije jasno da devedeset odsto ljudi gleda takozvana „svoja posla“, ne zato što ih ne interesuje politika.

Interesuje ih itekako šta se događa, međutim, egzistencijalno preživljavanje je mnogo bitnije od metafora i priča o srećnim i boljim danima ako se promeni vlast jednog dana, za godinu, tri godine. Valja živeti danas, danas je, pretpostavimo, subota, nedelja, i treba da opskrbiš familiju, da joj daš da jede, i da vodiš računa da li ćeš da sastaviš „kraj sa krajem“ ovog meseca.

To je, kako objašnjava Kovačević, egzistencijalna politika, a viši nivo politike je razmišljanje o sreći, budućnosti.

– Na takvim iluzijama o sreći počiva nada ljudska, i to je potpuno razumljivo, jer čovek koji se ne nada i nije optimista živi jako teško, uprkos objektivnim teškoćama, tako da je i taj moj razgovor za Danas o pedesetogiodišnjici jednog komada koji izgleda kao da je bio pisan po narudžbini ovog vremena, bio u kontekstu ove političke dijagnoze o kojoj govorim – navodi Kovačević, dodajući da je ta aktuelnost ono što je bitno u njegovom poslu, i da se „Radovan“ sprema u još tri – četiri pozorišta.

– Ponavljam najdobronamernije ono što sam rekao u vašim novinama, i to je moje tumačenje onoga što svi vidmo. A vidimo očiglednu situaciju – s jedne strane imamo čoveka koji je tokom trideset godina bavljenja politikom, od ratnih devedesetih do danas, postao izuzetno vešt i ozbiljan igrač, što neka tumači kako ko hoće, i na njega ne može da krene amater.

On ima ogromno iskustvo svih mogućih situacija, prilika, neprilika, i u vlasti i u opoziciji, tako da ako opozicija želi da mu se suprotstavi, u ring sa njim mora da uđe ozbiljan čovek i igrač. A potcenjivati ga je ravno velikom riziku da se u tom ringu ne pobedi. Taj tim koji on vodi organizovan je kao vojska, apsolutno se hijerarhijski zna ko šta radi.

S druge strane, protiv takvog čoveka imate tim koji na teren treba da izvede jedanaest igrača, od toga niko nikome neće da doda loptu, pola ne govori, pola bi htelo da igra u belim dresovima, pola u crvenim, pola u plavim, ili ima druge opcije. Neće to moći da funkcioniše, ne ide se tako do pobede. Opozicija treba da sedne i da se dogovori: idemo u jednom pravcu, u jednoj koloni, i imamo ozbiljnog čoveka od integriteta koji će da predvodi celu priču – ističe Kovačević.

– Ovo govorim iz ugla običnog čoveka, koji se bori sa golom egzistencijom, i koji se ne razume u visoku politiku, koga čak sofisticirana politika ne zanima i ne shvata je. Razume samo ono što vidi, i to je ona čuvena priča kad je Vuk Drašković pitao onog seljaka da li će da glasa za njega. A on je rekao hoću, čim budeš predsednik. To je suština priče. Ja sam u Budvi bio i gost književnog programa na Trgu pesnika, tu sam pročitao jedan stih koji sam napisao pre trideset i više godina, i glasi ovako: „Kako pronaći pravi put i spas, ako su oni i mi oko nas“.

– Eto, to je cela filozofija, a jedan najobičniji razgovor u vašem listu povodom predstave pokrenuo je tolike reakcije, što je u stvari jako dobro. Vidim da su se juče skupili neki politički analitičari, njih desetak se javilo, i svi se slažu sa onim što sam rekao. Onaj ko ne veruje mojoj priči, sačekaće izbore, pa će videti da je to tačno. Ja sam doktorirao na mentalitetu moga naroda, imam diplome u obliku filmova i pozorišnih predstava, tako da ubuduće treba da me oslovljavaju sa doktore – ističe Dušan Kovačević.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari