Dušan Kovačević o pola veka „Radovana Trećeg“: Bilo bi dobro da ljudi koji danas predvode opoziciju na tri dana odu na neki vašar u Srbiji

„Radovan Treći“, iliti „Bolna komedija o samoizdaji“, kako piše u podnaslovu, premijerno je izveden 30. decembra 1973. na Velikoj sceni Ateljea 212 u režiji Ljubomira Mucija Draškića, u legendarnoj podeli – Zoran Radmilović, Mira Banjac, Milutin Butković, Maja Čučković, Taško Načić, Milan Caci Mihailović i Tatjana Beljakova, i tokom 12 godina izveden je više od 350 puta.

Predstava „Radovan“ otišla je u mitologiju jugoslovenskog i srpskog pozorišta, a na ovaj važan datum, 50. godišnjicu od premijere, u subotu, 30. decembra u 12 h, u Ateljeu 212, podsetiće Milan Caci Mihailović, Dušan Kovačević i Vladimir Đuričić, direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine “Zoran Radmilović”.

– Priča o došljaku koji se ne snalazi, i pošto se on ne snalazi i pošto je ljut na ceo svet, taj svoj bes kao pravi autokrata prenosi u porodicu, na ponižavanje i maltretiranje ukućana, i to je neka slična tema, ali iz potpuno drugog političkog ugla, kao Ilija Čvorović iz „Balkanskog špijuna“. Pošto ne može da se suprotstavi državi, a i boji se državnog aparata, maltretira ukućane i od jedne pitome dobre žene napravi saučesnika u svojoj paranoji i ludilu – kaže Kovačević, dodajući da se „Radovan“ igrao u i u Čikagu, Kanadi, Austriji, Bugarskoj, Grčkoj, Slovačkoj … , a da je, apsurdno, poslednja premijera u inostranstvu bila u Ukrajini pre tri – četiri godine.

– Reći ću nešto u šta duboko verujem i što je vezano za moj prvi susret sa Zoranom, a video sam ga u Kapetan Mišinom zdanju 1968, kad se pridružio studentima i štrajkovao glađu. Tad ga, naravno, nisam poznavao, ja sam bio student Filozofskog fakulteta, i kasnije, kad smo se sprijateljili, godinama smo dorađivali i obrađivali tu priču kako je on štrajkovao glađu, i kako se Tito prestravio, hteo da da ostavku i da pobegne u inostranstvo, kad je čuo od državne bezbednosti da Zoran Radmilović štrajkuje glađu.

Imali smo izmišljen ceo komad o njegovoj pobuni i podršci studentima, mogao je odmah da se igra. Ja sam zbog tog minornog učešća u demonstracijama sledeće godine izgubio studentski kredit na Akademiji, a i kasnije sam, tokom devedesetih godina nekoliko puta bio sa studentima, tako da sve ovo što nam se dešava ništa nije novo – smatra Kovačević.

Prošlo je pedeset godina od premijere „Radovana“, a studenti su, kako konstatujemo u ovom razgovoru, opet na ulicama, i sve je isto, kako objašnjava Kovačević, ista meta – isto odstojanje.

Njegov susret sa Radmilovićem dogodio se pre pedeset pet godina u studentskoj pobuni, a studenti su u subotu, 30. decembra, kad je zakazan i skup u Ateljeu 212 povodom „Radovana“, najavili blokadu ulica i pozvali građane da im se pridruže u protestu protiv izborne krađe.

– Moram da kažem da ja ne verujem u kolektivnu slobodu, i nikad nisam verovao. Ne postoji kolektivna sloboda, u istoriji čovečanstva nikad nije postojala. Postojala je iluzija, postojala je želja, postojala je teorija, postojale su raznorazne bajke o idealnoj slobodi. Sloboda je isključivo individualna – koliko se vi u vašem životu izborite u okviru kuće, u okviru porodice, u okviru društva, u okviru države, toliko ćete imati slobode. Vaša lična, privatna hrabrost, to je vaša sloboda, i neće vam niko drugi doneti slobodu – kaže Kovačević.

– A mi nikako da se izborimo za našu ličnu slobodu, zato što je kolektivna zalupanost uvek jača od individualne slobode. Tako je bilo i tako će biti. Evo, da prelistamo kalendar srpske istorije poslednjih dve stotine godina, i da vidimo kako počinje priča o osvajanju slobode. Počinje tako što se borimo protiv stranog neprijatelja, a onda se međusobno ubijamo.

Malo malo, pa skinemo glavu vladaru, pa se podelimo na velike i strašne dinastičke sukobe, pa na partizane i četnike, pa na leve i desne, pa na prednje i zadnje, te sam ja tako napisao „Dvadeset srpskih podela“, a mogao sam da teram do sto, nego mi se nije pisalo.

– To je ona naša večita priča – ako nemamo neprijatelja spolja, onda ga mi napravimo zarad zabave sami sebi – sa komšijom. I taj komad o Radovanu koji je pisan 1972. godine je, zapravo, rat komšija, i on se u svim izvedbama i izvođenjima završava tako što se oblače vojničke uniforme, i što se komšija s komšijom bije.

Da bi na kraju, kad Radovan vidi da je komšija jači, prešao na njegovu stranu – ističe pisac koji je u svojim delima ispisao svu našu istoriju i svu „neobičnost“ našeg mentaliteta.

Ipak, kako se seća, na premijeri „Radovana“ ništa nije podsećalo da će ova predstava ući u istoriju, i da će posle pola veka neke od njenih kultnih scena živeti na društvenim mrežama.

– Ne, apsolutno, zato što je Zoran taj komad radio u isto vreme kad je snimao i jednu veliku seriju, dolazio je na probe u pauzama snimanja, nije bio sto odsto skoncentrisan, tako da je i premijera bila sa pola snage. Tek posle neke četvrte – pete predstave ubacio je u „petu brzinu“ i počeo da igra ono što će i kasnije igrati. Mi smo se kasnije, kad je predstava zaživela, često dogovarali oko nekih događaja koji su bili ili politički, a uglavnom su bili politički, ili društveni, da se to doda. Neki put sam ja pisao, neki put me on pitao da li može nešto da ubaci.

Tako smo posle Kardeljeve smrti imali onu čuvenu scenu o govnima u mimohodu, zbog čega će Mira Trailović morati da ide na saslušanje u Centralni komitet, pa je predstava skinuta sa repertoara dva meseca. Bilo je svega i svačega, ali kad pomenem „Radovana“ setim se, pre svega, mojih čestih i dugih druženja sa Zoranom, koji je bio prilično zatvoren i prilično introvertan čovek. Ali kada bi se opustio i kada bi prešao u pozitivnu fazu, onda je bio jedan od najduhovitijih ljudi koje sam ja upoznao – kaže Kovačević, sećajući se legendarne glumačke podele.

– Toliko su se svi poistovetili sa likovima, da je čovek u nekom trenutku mogao da pomisli da to i nije pisan komad, nego stvaran život jedne pomalo otkačene familije koja živi na dvanaestom spratu solitera.

Iz te predstave je onaj stih koji negde i definiše celu tu filozofiju življenja: „Tužan je pogled s dvanaestog sprata, visina ljude od ljudi deli, iz stana u nebo vode vrata, na nebu smo se rano sreli“. To je nešto što je negde lična karta te predstave, sažeti stih o životu među oblacima.

Sećajući se scene posle Kardeljeve smrti o govnima u mimohodu, koja je i danas hit i neprestano „kruži“ na Jutjubu i društvenim mrežama, Kovačević navodi i pominjanje metroa.

– Još tad je bila ta priča da će se graditi metro, i da će Beograd u narednih nekoliko godina biti nalik na velike evropske gradove, tako da sve što se događa danas, što se priča i obećava, to se obećavalo i pre pola veka. I meni je neki put baš neverovatno da sam juče odneo dramu i dao je Bobi Seleniću da je pročitao, a on je odneo u Atelje 212 i dao je Muciju Draškiću.

To je, po mom sećanju, bilo pre od prilike nekih godinu dana, ako zanemarim relativnost vremena. A zapravo je prošlo pola veka. Da ne pričam o tome da su mi godinu dana pre „Radovana“ u Ateljeu izvedeni i „Maratonci“, i da sam kao student imao dva komada na toj Velikoj sceni – kaže Kovačević.

Ovih dana, kako navodi, završava novi komad posle dužeg vremena, do koga mu je jako stalo. Sedam godina nije napisao novu dramu, a najbolji opis o čemu piše je njen podnaslov „Prepisivanje života“.

Na naše pitanje kako bi „prepisao“ ovo što je trenutno najaktuelnije – izbore i proteste protiv izborne manipulacije i krađe za koju postoje očigledni dokazi, kaže da smo i to, takođe, već doživeli:

– Ništa novo, u protestima sam učestvovao celog života, ako kažem da sam 1968. bio na Filozofskom fakultetu, pa onda 1991. na Terazijskoj česmi, pa 1992. opet na Filozofskom fakultetu, pa 1996/97. na ulicama, znači da sam se „usavršavao“ u tome. Svaka generacija ovde ima svoju borbu za slobodu govora, mišljenja, za funkcionisanje zakona, institucija, za izbornu volju građana, za ljudska prava, i ne znam šta još.

Pa mi smo 1996/97. na protestima pravili najveće skupove građana u istoriji Beograda, tada je za srpsku Novu godinu, po podacima policije, bilo dvesta pedeset hiljada ljudi, a po objektivnim podacima bilo je pola miliona.

Upitan zašto danas ne može da se povuče toliko ljudi, Kovačević podseća da je to bilo zastrašujuće vreme.

– Tih godina je bila katastrofa u svakom smislu, mešavina političkog i ekonomskog užasa, setite se da smo tad imali četiri-pet maraka platu, i ono što je najužasnije, bili smo u ratu. Pet godina, ne direktno, ali smo ratovali. Ne može se porediti to doba sa vremenom od 2000-tih, može se porediti sa raznim političkim problemima i sa nepravdama, sa kršenjem zakona, sa korupcijom, kriminalom i da ne nabrajamo sve ostalo, ali ko poredi to vreme rata, jada, bede, ubijanja svakog dana na ulicama sa današnjim, jako puno greši.

Može, naravno, objašnjava Kovačević, na ulicama i sada da se skupi toliko ljudi.

– Videli smo to posle strašne tragedije, u mom osećanju jedne od najvećih u mom ličnom životu, kad su ubjena deca u „Ribnikaru“. I dan-danas imam osećaj sopstvenog poraza i stida što sam doživeo da dete ubije decu. I tad je u tim protestima po nekoliko dana bilo i po sto i više hiljada ljudi. A ljudi su došli iz nemoći, iz očaja, vodila ih je sve zajedno užasna tuga, to je ličilo na jedan veliki parastos.

Prema rečima Kovačevića, ono što moramo da shvatimo je priča o četrdeset i više odsto apstinenata na ovim izborima, jer ima ljudi koji apsolutno više nikome ne veruju.

– Peti oktobar 2000. došao je posle deset godina mlaćenja i čuda, nema bandere na koju se nisam peo, organizovao sam većinu protesta sa takozvane umetničke strane, nema glumca i umetnika koji se nije peo, i to je bilo daleko bolje organizovano nego danas. I šta se desilo petog oktobra, došao je šesti oktobar i ništa se nije dogodilo, a dve godine kasnije ubili su Zorana Đinđića, jer nisu bile rasformirane službe Miloševićevog režima.

To streljanje Đinđića je bio promašaj, što bi se reklo, za istoriju. I onda smo se vratili na staro, od 90-tih godina, manje – više, mi gledamo iste ljude na političkoj sceni ili u vlasti, i ko ima velika očekivanja, i ko misli i nada se da će se desiti značajne promene, grdno se vara. Zato što smo mi kao društvo i kao narod u velikom istorijskom zakašnjenju – objašnjava Kovačević.

ProGlas koji su potpisale njegove brojne kolege i skoro dvesta hiljada građana, pozivajući na borbu za normalan život, slobodu medija, društvo u kojem funkcionišu institucije, ovako komentariše:

– Mislim sve najbolje o ProGlasu u kontekstu ove priče o individualnoj slobodi – svako može, i mora, i treba, ako ima osećaj bilo kakve ugroženosti da se buni i da se brani. Međutim, tu postoji jedna stvar koju smo mi devedesetih godina stalno preračunavali, a to je kad se skupi na trgu Kneza Mihaila pedeset hiljada ljudi, i onda sednemo posle toga i pričamo o tom velikom prividnom uspehu, a to se dešavalo jednom mesečno. A u odnosu na broj stanovnika Beograda, tih pedeset hiljada ljudi možda nije ni pet odsto, i da je činjenica da 95 odsto ljudi nije došlo na proteste.

To važi i za ProGlas, trebalo je da potpiše dva miliona ljudi. Brojevi su nemilosrdni i hladni, i otrežnjujući, i racionalni, i možete da ih mrzite i da kažete da to sve to nije tačno, ali oni vam prevode realnost, tako da sve ovo što se događa i što će se događati ubuduće, jeste nešto što sam ja gledao pedeset i pet godina s pauzama, i s nadom da će se nešto jako krucijalno, i jako bitno desiti. Neće se desiti ništa, ništa preko noći, jer Srbiji da se oporavi i da stane na noge treba joj dvadeset godina.

Priču o ovoj vlasti, i svim našim vlastima, i šta je i kakav je narod u Srbiji, prema rečima Kovačevića najbolje dokazuje jedan zapis Vuka Karadžića:

– To je istinit događaj, čuveni govor Miloša Obrenovića ne nekom velikom skupu, kad se obraćao narodu. Popeo se na bure, tu je bilo nekoliko hijlada ljudi, i da bi stišao žamor Miloš je počeo da viče „narode, braćo“, pa ga niko nije čuo. Onda je viknuo „narode, rajo“, pa ga niko nije čuo. Ali, kada je viknuo „narode, seljačka stoko“, svi su počeli da slušaju. To je, po Vuku, živa istina.

U tom smislu, Kovačević ljudima koji danas predvode opoziciju sugeriše šta treba da urade:

– Bilo bi dobro da na jedno tri dana odu na neki vašar u Srbiji, da vide šta je narod, i da nešto nauče na vašaru, jer tu je narod. Narod nije u beogradskim kafićima, to je elita. Narod je čovek koji te gleda i prepoznaje te sa kilometar ko si, šta si, i kako može da te prevari ili da te smiri, naučen na to da mu je svaki drugi čovek opasnost, i ima uslovni refleks za borbu za egzistenciju, za opstanak.

– Narod je zbir ljudi, pojedinaca, i svako ima neku svoju privatnu računicu. I onaj ko im ponudi nešto u toj njihovoj sitnoj računici, najrazumljivije, najprostije, on im je najbliži. Velike ideje, velike iluzije, velike reči, to ništa ne postoji, sa tim samo možeš da sedneš i da napišeš pesmu, i to pesnici rade. Narodu treba obična priča, obične reči, ne moraju uopšte da budu istinite, mogu i laži, ali moraju da im budu razumljive – smatra pisac koji je u svojim delima doktorirao srpski mentalitet.

Na naše pitanje da li je ubistvo Zorana Đinđića bilo ključno u zaustavljanju demokratizacije Srbije i promene tog uskopalanačkog mentaliteta i navika, Kovačevič istiiče:

– Hajde da se setimo napisa o Zoranu uoči ubistva, šta je pisano o njemu i kakvim rečnikom, a kad je ubijen njegova sahrana je bila jedna od najvećih u Srbiji. Zoran je, dakle, bio problem samo dok je bio živ. Ovde je život opasan po život. Đinđić je bio incident, sa svojim znanjem, obrazovanjem, rečnikom, nastupima u javnosti, on je jednostavno bio iznad naše običnosti. I kad se neko izdigne iznad našeg proseka za glavu, to je jako lepa meta za gađanje.

– Nije Zoran slučajno ubijen i streljan. On je remetio mir močvare u kojoj živimo, na koju smo navikli i koja je udobna. Sam ništa nije mogao da uradi, a nije imao veću podršku. Zoran Đinđić pre pripada sferi bajke koja kod nas nije moguća. Sve je on lepo, uzbudljivo, tačno i pametno govorio, i imao ogromnu želju i ambiciju, ali ovde nije bilo realno da se ostvari.

Srbija nije bila zemlja spremna za takve promene, a nažalost, nije ni danas, i kad o tome govorimo moramo biti nemilosrdno iskreni i prema sebi i prema narodu, i znati o kome se radi i kako se radi – ističe Dušan Kovačević.