Dušan Kovačević: Sve što sam pisao do sada govori o nasilju koje trpimo, i strašnoj toleranciji prema svim oblicima nasilja, na svim nivoima

Na današnjoj konferenciji za novinare o „Udovici živog čoveka“ i likovima koje igraju govorili su Jelena Đokić, Nela Mihailović, Sunčica Milanović, Miodrag Krstović, Anđelika Simić i Dušan Tomić, i kako je podsetio Kovačević, njegova prva polovina života protekla je u Ateljeu 212, druga u Zvezdara teatru koji od 1998. vodi kao direktor, i da će tu, kako je naveo, verovatno i završiti svoj „kurg“.

– Ovaj komad nije rađen s namerom da bude samo deo proslave, dugo sam ga pisao i nekako došao baš u taj tajming da bude izveden u čast četrdeset godina ovog pozorišta, a priča je skrivena možda u samom naslovu „Udovica živog čoveka“, koji je malo ironičan, ali je dosta tačan. Njen podnaslov je još indikativniji, „Prepisivanje života“. U događajima u ovoj drami upleteno je nekoliko tokova i nekoliko priča, a manje – više, sve su to priče o nasilju.

Ova tema se vezuje za sve moje komade i filmske scenarije koje sam pisao, to je uglavnom ili ugroženost čoveka ili porodice od neke vrste nasilja – da li od državnog aparata, da li društva i nekih grupa koje vrše prisilu, i čovek se protiv toga bori na razne načine. U ovom komadu, nasilje se dešava nečim što je meni jako važno, a to je kad država ne funkcioniše i kad ne radi svoj posao, pa onda ljudi preuzimaju ulogu države i vrši egzekuciju.To se inače zove običajno pravo – objasnio je Kovačević.

A reč je, zapravo, kako je istakao, o nečemu što je kod nas već postala epidemija,  a to je nasilje prema ženama.

– Ali i ne samo prema ženama, nego o nasilju prema svakome – mi godinama i godinama slušamo kad se neko žali nekoj službi da ona ne reaguje, ili čak štiti onoga ko vrši nasilje, često su tu i neka uniformisana lica kojima niko ništa ne može, i onda se desi da neko privatno rešava problem. Druga varijanta toga je krvna osveta, koja još postoji u nekim ovdašnjim krajevima.

Ovo sve što pričam bilo bi strašno i užasno da, kao što u svim mojim dramama i filmovima i ovde nema komedije, a to zapravo i jeste jedna vrsta prepisivanja života – kod nas je običaj da se ispriča neki jako lep vic na sahranama, za „dušu pokojnika“, da ne bude baš jako tužno. To je negde suština komada „Udovica živog čoveka“, a ono što ćete videti je nešto sasvim, sasvim drugo u smislu pozorišne predstave – trudio sam se da liči na život danas – rekao je Kovačević.

Prema njegovim rečima, ovo je nasilje o kojem čitamo svaki dan, koje se dešava pred našim očima ili ga sami doživljavamo.

– A nasilje nije samo fizičko, za mene je mnogo teže i opasnije ono skriveno, društveno i bilo kakvo psihičko nasilje – od udarca ostaje ožiljak na telu, a od psihičkog na celokupnoj ličnosti i na duši, što može da bude još gore, teže se leči, i može imati još strašnije posledice, jer bi kao bumerang moglo da se vrati. Jednostavno, imate osećaj kao da neko namerno ne vodi računa o žrtvama i da društvo neće da rešava te probleme.

Jer, žrtva se pominje dva – tri dana i onda se zaboravi, došla je nova, i što je veća žrtva to je i veća senzacija, tako da uopšte nema empatije prema toj nesreći – sve se svodi samo na televizijske priče, i izveštaje i komentare u medijima. Tako se nasilje umnožava, i što je najtragičnije, toleriše se. Užasna je količina tolerancije prema svim oblicima nasilja, i na svim nivoima – počevši od osnovne škole, pa do velikih kompanija.

Pisac koji je svih ovih godina „prepisivao život“, beležeći i naš mentalitete i našu istoriju, istakao je da je njega oduvek opsedao odnos jačeg i slabijeg, u svim sferama, na nivou ljudskom, na nivou životinjskom, odnosu prema prirodi…

– To je moja opsesija i moj urođeni refleks – ne trpim nikakvo nasilje, a ono što je na ličnom nivou ne mogu da trpim, o tome želim i da pišem i da se bavim time. Zato su svi moji filmovi i drame priče o nasilju – da li državnom, da li društvenom, da li vojnom, da li porodičnom u vidu patrijarhata…Našao sam lepu temu, mogu da pišem o tome još sto godina, i moja teorija je uvek bila da pišem tako da moji tekstovi budu razumljivi i čistačima obuće na ulici i profesorima na fakultetima – izjavio je Kovačević.

U njegovoj novoj drami, koja je i „najženskija“ do sada, ima šest likova, četiri igraju lepe, mlade dame, kako je objasnio, a svi oni pričaju o šest sudbina. Glavnu junakinju, Martu, profesorku na Medicinskom fakultetu, igra Jelena Đokić.

– Meni je ovo jedna od možda najtužnijih sudbina koje sam odigrala, ta žena je jedna živa rana sa oročenim trajanjem, ali onog trenutka kada dozvoli sebi dobrotu bez straha da će biti povređena, i dozvoli da primi nežnost bez straha da će biti ogrebana, tada nekako počinje njen put izlečenja. Misilim da je ova predstava vapaj da se to isto desi u našem društvu, da prosto otvorimo dobrotu i nežnost jedni prema drugima.

Rad na predstavi, jedna od najzaposlenijih pozorišnih i filmskih glumica, ovako je opisala:

– Mene je proletos Duško zvao za ovu ulogu, ja sam, naravno, odmah pitala ko će mi biti partneri, a on je rekao da bi voleo da svi budemo neka ista „krvna grupa“. Pravila sam se da razumem o čemu govori, a sada znam – ovaj tim ovde zaista je postao nešto kao „različiti organi“ istog tela, i bilo je jako lepo i lako raditi ovu predstavu – objasnila je Đokić.

Slične utiske je podelila i Nela Mihailović, koju ćemo u „Udovici živog čoveka“ videti u ulozi Sofije – Soje, koja je istakla da je ovaj komad urađen u slavu žena, i da muškarci ovog puta nisu baš najbolje prošli.

– Ovo je treći ili četvrti lik koji igram kod Duška, a Sofiju sam duboko organski doživela, prosto sam poverovala da je neke likove baš za mene pisao. Jelena Đokić igra moju ćerku, poništila sam sujetu što je malo mlađa od mene, a ja igram njenu majku, tu je i moja draga Anželik, koju sam opet srela u predstavi posle mnogo, mnogo godina, Miku Krstović igra oca, a moram da kažem da bi mladi Dušan Tomić kome je ovo prva premijera, mogao da diplomira ovom predstavom – izjavila je jedna od naših najnagrađivanijih glumica.

Za Miodraga Mikija Krstovića, od prve probe „Udovice živog čoveka“, i od prvog susreta na ovoj predstavi, stvorilo se neko neverovatno lepo osećanje.

– Kad bi u našim porodicama bilo makar deset odsto ovakvog međusobnog razumevanja, bliskosti i poštovanja, verujem da bi Srbija bila mnogo srećnija i bolja zemlja – istakao je Krstović.

Posle nekoliko predstava u Zvezdara teatru, kako je podsetila Anđelika Simić, sada igra lik Nane, koja bi bila na „spisku njenih želja čak i da je nije dobila“, a dve reči kojima bi opisala rad sa Duškom i kolegama su lepota i lakoća.

Dušan Tomić, koga ćemo videti u liku Bate, student je treće godine, i takav angažman, kako ga je opisao, nije mogao ni da sanja – da igra sa ovako velikim glumcima, i to u predstavi Dušana Kovačevića.

U autorskoj ekipi su i scenografkinja Vladislava Munić Kanington, kostimografkinja Dragica Laušević, autor video spota Stevo Mandić, dizajneri tona Stefan Anđelić i Nikola Jovović, dizajneri svetla Radovan Samolov i Nemanja Calić, a producent predstave je Dragiša Ćurguz.

„Udovica živog čoveka“, koja je i 94. premijera od osnivanja Zvezdara teatra 1984, reprizna izvođenja imaće 16, 17. i 18. oktobra, a kako je najavljeno na današnjoj konferenciji, slede gostovanja u Hrvatskoj, u organizaciji Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“: u Satiričnom kazalištu Kerempuh u Zagrebu (29. 10.), u Domu rafinerije u Sisku (30.10.), u Istarskom narodnom kazalištu u Puli (31.10.), i u Hrvatskom kulturnom domu Rijeka (2. 11.).

Nasilnici ne dolaze u pozorište

– U žanrovskom smislu, „Udovica živog čoveka“, dakle, nije ništa novo, kao i moji raniji pozorišni komadi i filmovi mešavina je drame i komedije, a u suštini je jedna porodična i vrlo ozbiljna priča – sve liči na ono što nam se događa, sa svim problemima. Epicentar je nasilje u porodici, koje mene najviše užasava. Femicid i sve to o čemu se svakodnevno priča, a ništa se ne radi po tom pitanju i ne rešava se, bila je inicijalna ideja za ovu priču. Naravno da se tu još nekoliko paralelnih priča događa i to je užasno gorka, ali i smešna svakodnevica našeg života, sažeta i ispričana u dva sata, koliko traje predstava.

Ali, nasilnici koliko pokazuje moje iskustvo i ovde u Zvezdari, ne dolaze u pozorište, tako da sam siguran da na njih ona uopšte neće uticati, možda će imati nekakvog efekta na ljude koji su pozorišna publika i koji žele nešto da učine protiv nasilja koje trpimo, i možda će oni početi malo više da se angažuju oko rešavanja ovog problema – izjavio je Kovačević.