Dušan Kovačević to tamo peva

Možda bi samo nastavio da pevuši za svoju dušu u njivi, u kukuruzima, gde je odlutao, kako je zapisao, a možda je baš ovaj događaj odredio Kovačevićev pesnički opus o kome se možda manje zna iako sadrži ultimativne pesme i muzičke hitove kao što su: „Mesečina“ „Za Beograd“ „Pada Vlada“ „Motorola“… i mnoge druge koje su odavno deo naše kulturne mitologije, a neke od njih postale su i himne protestnih okupljanja.

O tome kako su nastale, kao i čitave priče koje se oko njih pletu, Kovačević je opisao u svojevrsnoj pesničkoj autobiografiji „Ja to tamo pevam“ (Laguna), koju je posvetio svojoj supruzi Nadi.

Na svoj prepoznatljiv blag i nenametljiv način upoznao je čitaoce sa interpretatorima svojih pesama – glumcima, pevačima, kantautorima, podelio svoja razmišljanja o tome zašto čovek piše pesme, kao i svoj pesnički debi, tačnije incident koji ga je odveo u svet poezije iz koga, kako tvrdi, nema povratka.

U odlomku koji sledi opisano je Kovačevićevo sećanje na taj događaj.

„U sedmom razredu osnovne škole napisao sam pesmu nalik na pesme Vojislava Ilića, koji mi je posebno drag i blizak. Pesma je podsećala na čuvenu Ilićevu pesmu ‘U poznu jesen’ – sumornu himnu seoskog života. Jedan stih te moje pesme nalik na poeziju velikog pesnika napisao sam u pismenom radu i pročitao ga kao ilustraciju pesnikovog raspoloženja prvih dana zime. Nastavnik srpskog i moji školski drugovi prihvatili su taj stih kao deo pesme čuvenog pesnika koja nije postojala. Na odmoru sam pročitao celu pesmu od četiri stiha prijateljima naklonjenim poeziji. Rekli su mi, bez imalo sumnje u originalnost stihova, da je Vojislav Ilić ‘baš veliki pesnik’. Nekoliko godina kasnije istu pesmu sam objavio u školskom listu Gimnazijalac pod svojim imenom. Kad je pesmu pročitao profesor srpskog koji je bio ‘urednik’ školskih novina, rekao mi je da je pesma napisana ‘perom velikog pesnika’ i da je to sasvim normalno – uči se od najboljih i najvećih učitelja.“

Prve pesme za svoje pozorišne komade Kovačević je napisao „u liku“ nesrećnog pesnika Jelenčeta Vilotića za predstavu „Radovan Treći“.

Kada Jelenče, koji je nesrećno zaljubljen u Georginu, Radovanovu ćerku, odrecituje na sceni pesmu „Noćima sanjam“ iz zbirke „Povratak u zavičaj“ Radovan u njega zanemelo gleda, a onda ustane, priđe mu i zagrli ga dok Jelenče zbunjeno trepće:

RADOVAN: Ti si za mene od danas – klasik. Ja ovako nešto nisam čuo. Bravo, momče! Bravo… Kako si to lepo sastavio. Evo, kunem ti se, štampaću ti to o mom trošku kao sabrana dela.

Na ove reči Radovanovog oduševljenja podsetio je Kovačević u svojoj knjizi dodajući da ni ovu kao ni ostale svoje „pretnje“ Radovan, naravno, nije ostvario, ali je pesma „Noćima sanjam“ oživela u novom novom ruhu, decenijama kasnije kada je je otpevao Momčilo Bajagić Bajaga, koji je za nju napisao i muziku.

Kovačević je pokazao talenat i za upečatljiv rimovani naslov kao recimo: „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“ prema kome je snimljen „Poseban tretman“, dok njegove pesme iz filma „Ko to tamo peva“ i ostalih dokazuju Kovačevićevu tezu „da je zavodljivost poznatih pesama u tome što vam se čini da su napisane baš vama“.

Recimo, Kovačevićevi stihovi „Nesrećnik sam od malena, od sve muke pesme pevam…“ mnogima su ovde bili, i danas su, zgodna poštapalica da najkraće i najistinitije opišu stanje duha u kome se nalaze, kao i snagu pevanja koje ima moć da ih ako ne obodri, a onda makar malo uteši.

Preživeli

Filmska priča „Ko to tamo peva“, prema rečima Kovačevića, nadahnuta je kratkim tekstom iz dnevnog lista Politika o događaju koji se desio u ranim jutarnjim časovima 6. aprila 1941. godina kada je na ulazu u Beograd, autobus iz pravca „provincije“ pogođen nemačkom bombom.

U njemu su bili putinici koji su baš tog dana krenuli da posete prestonicu.

Tragediju su preživela samo dva dečaka, muzičara.