Dušan Kovačević za Danas: Kad god sam razgovarao s Jagošem Markovićem činilo mi se da pričam s radoznalim detetom od deset – dvanaest godina

Kako za Danas kaže akademik Dušan Kovačević, čija je dela s velikim uspehom postavljao na razne scene, a i poslednja režija i premijera Jagoša Markovića u Beogradu bila je upravo njegova „Urnebesna tragedija“ u Narodnom pozorištu maja ove godine, svi su s nevericom doživeli vest o njegovom odlasku.

– Sa Jagošem sam razgovarao pre nekoliko dana, dogovarali smo se da u decembru ili u januaru počne sa radom jednu lepu, malu kamernu dramu u Zvezdara teatru, i rekao mi je da se krajem septembra vraća u Beograd. Bio sam u neverici, da ne kažem šokiran, od trenutka kad mi je prijatelj iz Crne Gore javio da nešto nije u redu s Jagošem i da je ispred njegove kuće video kola Hitne pomoći, a ubrzo se potvrdila i tragična vest o njegovom odlasku. Nažalost, desilo se da je taj čudni naslov, „Urnebesna tragedija“, njegova poslednja predstava ovde.

A Jagoša sam upoznao vrlo rano, posle njegovih prvih uspeha, još kad je završavao akademiju, bio je jedan od onih jako retkih reditelja koji je već prvim predstavama postao značajno ime na prostorima bivše Jugoslavije, kao i ovde kod nas  – kaže Kovačević.

Prema rečima Kovačevića, među prvim Jagoševim ostvarenjima bila je klasična predstava „Kate Kapuralica“, koja je i danas jedna od najboljih ikada napravljenih na ovom našem prostoru, i koja je tih 90-tih godina kada je nastala u Narodnom pozorištu u Somboru, nekoliko puta igrana u Zvezdara teatru.

– Taj njegov razbarušeni temperament i renesansna ljubav za veliku ekspresiju, za igru, pesmu i sve što je lepo u ljudskom životu, što je sve, naravno, crpeo iz svog mediteranskog porekla i života, obeležavalo je Jagoša i svrstavalo ga je u red najzanimljivijih reditelja koje smo uopšte imali. Ono što je bilo očigledno i što je Jagoš radio sa toliko šarma i toliko ljubavi je njegova neuništiva dečja želja da se igra.

To je nešto što je kod njega bilo neiscrpno, i kad god sam razgovarao s njim imao sam osećaj da pričam s nekim ko ima jedno deset – dvanaest godina. Bio je, kao što svi znamo, vrlo temperamentan, pričao je brzo, goreo je u tome što je radio, i sagoreo je u toj brzini kojom je živeo i stvarao svoje predstave.

Ovo su samo neke prve impresije koje imam o Jagošu, jer je ogromna moja neverica da je otišao. Još uvek mi je u sećanju i u sluhu naša priča i razgovor od pre nekoliko dana, koji se zavrašava Jagoševom rečenicom vidimo se, javljam se čim dođem u Beograd, tako da je ovo jedan od onih strašnih odlazaka. Užasne vas činjenica da je u toj najvećoj kreativnoj snazi otišao za tren, u snu, kao neki lik u njegovim predstavama – ističe Kovačević.

U svom sećanju na njega, kako kaže, posebno mu je drago što je Jagoša upoznao i što je on došao u Zvezdara teatar još i tim vrlo mladim godinama.

– Bio je još dečak, rekao bih, i od tog doba smo se  družili, sarađivali, čuli povremeno i kad je radio na drugim scenama, i planirali neke nove predstave. Voleli smo da pričamo razne anegdote i događaje iz života, i da se puno smejemo. Sa Jagošem smo se svi puno smejali, bio je čovek smeha, radosti, anegdota.

Od prve Kovačevićeve drame koju je Jagoš režirao, „Maratonci trče počasni krug“, u kojoj su antologijske likove porodice Topalović igrale glumice na čelu sa Mirom Banjac, pa do poslednje, „Urnebesne tragedije“, uvek je bila ključna njegova izuzetna scenska maštovitost i metaforičnost, i to je odlika čitavog Jagoševog doživljaja pozorišta.

– „Urnebesna tragedija“ je odlična predstava, ne zato što je rađena po mom tekstu nego objektivno. Kad sam je odgledao rekao sam mu nešto što mi se retko događa, a gledao sam mnogo mojih premijera: da sam video scenografiju koju je radio Salvador Dali, i da mi se čini kao da je njega angažovao.

Jer, Jagoš je savršeno poznavao sve tajne pozorišta i sve njegove elemente – igrao se sa svetlom, sa scenografijom, prostorom, kostimima, muzikom, a u radu sa glumcima je crpeo poslednji atom energije, i svoje i njihove.

Sada nam, kako ističe Dušan Kovačević, ostaje jedno ogromno lepo sećanje na Jagoša, i ogromna tuga za umetnikom i čovekom koji je za relativno kratak period života uradio izuzetno mnogo za pozorišnu umetnost i kulturu ovog prostora.

U pozorišnom kosmosu jugoslovenskog, crnogorskog i beogradskog reditelja, kako je Jagoš Marković voleo da se „izjašnjava“, beleži se da je prvu predstavu režirao sa dvanaest godina u amaterskom pozorištu Dodest u Podgorici, tadašnjem Titogradu, gde je i rođen 1966. godine.

Postao je student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u 17. godini, na kojoj je diplomirao 1987. u klasi profesorke Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, i od svoje prve profesionalne predstave u kojoj je igrala Mira Stupica,  i od „Učenih žena“ iz 1990. sa Oliverim Marković, koje je samo u našem nacionalnom teatru videlo oko 35 hiljada gledalaca,  neprestano nam je dokazivao da je čitav ljudski život, zapravo pozorište.

Beleži se i da je Jagoš u švedskom Kraljevskom pozorištu Dramaten povodom jubileja, 150. godina verovatno najslavnijeg teatra u Evropi, režirao Strindbergovu “Kraljicu Kristinu”, da je u Bugarskoj održan festival „Balkan čita Jagoša”, u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst „Govornica“.

Kao što je zabeleženo da je posle ratova 90-tih bio naš prvi reditelj koji je režirao na Dubrovačkim ljetnim igrama, „Romea i Juliju“ 2014, ali i prvi koji je 1994, kao antiratni manifest tog vremena postavio danas već antologijsku predstavu „Kate Kapuralica“, u kojoj se pevalo „Oprosti nam, Dubrovniče“…

Jagoš Marković je i najnagrađivaniji pozorišni reditelj na ovom prostoru  – dobio je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih priznanja, među kojima su nekoliko Sterijinih nagrada, Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada Crne Gore,  Nagrada „Mića Popović“,  Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“…

Nezaboravne predstave na beogradskim i regionalnim scenama

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008 godine, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike: Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona, Pepeljuga (opera) i Figarova ženidba (opera).

Po pravilu, njegove predstave su dugovečne, hvaljene, izvode se uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima.

U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je preko pedeset predstava, a među najznačajnije ubrajaju se Romeo i Julija, Kate Kapuralica, Dekameron dan ranije (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama).

U JDP postavio je izuzetna ostvarenja, Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je (ako vam se tako čini), Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu, a u Zvezdara teatru hit peedstave Zora na istoku, Naši sinovi, Svinjski otac…

U Ateljeu 212 nezaboravne su njegove Porodicne priče, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata, a u BDP Čarapa od sto petlji, Sumrak bogova.

Tu su i predstave u HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen, Lukrecija o bimo rekli Požeruh koje je radio na festivalu Riječke letnje noći, kao i Učene žene u HNK u Splitu.

Veliki uspeh doživele su i njegova Hasanaginica u Centru za kulturu Tivat, Tartif, Hekuba u Crnogorskom narodnom pozorištu…, a poslednju premijeru imao je ovog leta na 18. Međunarodnom festivalu mediteranskog teatra Purgatorije u Tivtu, gde je režirao „Ćelavu pevačicu“ Ežena Joneska.