Otvoren Beogradski sajam knjiga: Dušan Kovačević poručio da je zbog svega napisanog ovo mesto za traženje mira

– Svako vreme i svako mesto je naša obaveza da se pronađe alternativa za mir. Pod krovom ove naše nacionalne izložbe knjiga žive pisci, ovde je i „Rat i mir“, „Na Drini ćuprija“, „Zločin i kazna“, „Vreme smrti“… Kome su i zašto su pisane te velike knjige ako se njihove priče ponavljaju, kao da ih niko nikada nije čitao – konstatovao je Kovačević.

Ceremonija otvaranja je počela nastupom Umetničke radionice Mari Mari, na čelu sa Lenom Kovaćević, izvedbom pesme „Vostani Serbije“, Dositeja Obradovića.

– Knjiga je lekovita, leči mnoge bolesti, od davnina je poznata kao melem za razum i dušu – kazao je Kovačević.

On je istakao da se Sajam ponovo održava, posle dve godine odlaganja zbog planetarne bolesti koja se javlja periodično, menjajući ime kroz vekove.

– Kada smo pomislili da ćemo uskoro živeti bez straha, kao ljudi, početkom rata, koji sve više dobija razmeru Trećeg svetskog rata, naša nada pretvorila se u očaj – istakao je. Kovačević je primetio da se ova ratna bolest svakim danom širi.

– Moliću boga za mir uz prizivanje razuma i pameti za generacije koje dolaze i koje uče da čitaju. Želeo bih da se vidimo sledeće godine uz pozdrav naslova „Doviđenja u oktobru“, proglašavam Beogradski sajam knjiga otvorenim – poručio je Dušan Kovačević.

Pre našeg akademika koji je na samo početku obraćanja pozdravio rumunske susede i prijatelje, publici se obratio rumunski književnik Mirčea Dinesku.

– Istorija koja je bila prilično nepravedna prema Srbiji, nije pokupila za sebe samo polen predanja sa cveća obojenog krvlju na Kosovu polju, već je sletela 600 godina kasnije na taj isto živopisni šumarak koji je ukrasio veliki rumunski slikar Jon Andrejesku, platnom koje je Nikolaje Čaušesku podario maršalu Josipu Brozu Titu na svečanom otvaranju Đerdapa. Zadivljen lepotom pejzaža, predsednik Jugoslavije je naredio da se slika okači baš na zidu iza njegovog radnog stola, ne predvidevši kakvo će veliko uzbuđenje izazvati kasnije ovo remek delo – kazao je Dinesku.

On je istakao da je iskusni kritičar umetnosti, Radu Bogdan koji se u ono vreme bavio zbirkom sabranih dela Jona Andreeskua, motao oko zgrade Ambasade Jugoslavije u Bukureštu, tražeći da mu se dozvoli da fotografiše dotičnu sliku.

– Srećan što je dobio odobrenje, sleteo je u Beograd zajedno sa jednim fotografom i dva oficira iz predsednikove svite i otišao u kabinet Josipa Broza Tita. Kada su skinuli sliku sa zida, bezbednjaci su ostali zapanjeni: iza okvira slike pronašli su minjaturni sistem za prisluškivanje. Krivac ovog pripajanja srpskog mikrofona rumunskom šumarku bila je Jovanka, ambiciozna saputnica maršala koja je zauvek uklonjena iz njegovog života – kazao je Dinesku.

Prema njegovim rečima, druga dramatična situacija u vezi sa srpsko-rumunskim odnosima dogodila se pre sto godina u palati vladara Joana Aleksandra Kuze, osnivača Male Rumunije. Ovoga puta nije bila reč o slici, već o Mariji Obrenović koju je vladar Kuza obožavao kao umetničko delo i koja je prouzrokovala pravi politički zemljotres.

– Uhvaćen na delu od strane svojih oficira sa drugom ženom pod pokrivačem, Kuza je bio primoran da se odrekne prestola pod pretnjom oružja. Fjodor Dostojevski je tvrdio da će lepota spasiti svet. Lepota Marije Obrenović nije spasila vladara Kuzu, već ga je izbacila iz istorije. Da ne bismo išli previše u patetiku, treba videti u kojoj meri nam vino može govoriti o grehu same istorije. Početkom sedamdesetih godina bio sam pozvan zajedno sa pesnikom Emilom Brumaru da učestvujem na čuvenom Festivalu poezije u Strugi. U ono vreme Jugoslavija je bila sto godina ispred Rumunije, zemlje u kojoj su se namirnice prodavale na tačkice, a struja se gasila u devet sati uveče u celoj zemlji zbog štednje, po nalogu Čaušeskua, istim postupkom koji nas danas Brisel primorava da ga primenimo, kao zakasneli omaž bivšem diktatoru. U Beogradu me je zapljusnuo talas Zapada: na pijacama je bila eksplozija blagostanja, kafići sa knjižarama u prizemlju, drevna ulica Skadarlija sa gomilom tamburaša, restorani otvoreni do kasno u noć ostavili su nas bez teksta, jer su se u Bukureštu restorani i bioskopi zatvarali u 21.00, a jedina televizija, delimično u boji, radila je između 19.00-21.00, sat vremena na TV programu u boji bio je o radnim posetama druga Čaušeskua, a drugi sat crno-belog programa odnosio se na uspehe svestrano razvijenog socijalizma – prisetio se rumunski književnik i dodao da je najveći šok koji su njegov kolega pesnik i on doživeli nakon dolaska u Strugu na pesnički susret koji se održavao na otvorenom, bilo ogromno bure od 800 litara koje je gospodarilo atmosferom u znaku simbola blagostanja i ljubavi prema poeziji.

– Nakon 40 godina, pozvan na isti Festival u Strugi, doživeo sam drugi šok videvši bedno burence od jedva tri litra vina koje je bilo položeno na stočiću u znak sećanja na ogromno nekadašnje bure. Tada su mi pali na pamet stihovi Karla Sandburga „umrli su bizoni, umrli su i oni koji su videli bizone”, jer je u međuvremenu umrlo i ogromno bure i nestala je u nepovrat većina pesnika koji su pili ono vino. Društvo potrošača se pretvorilo u društvo koje se uzdržava od pića – zapazio je Dinesku.

On je kadazo da, – ako je jedno umetničko delo izazvalo pravu dramu u porodici Josipa Broza Tita, ako je Marija Obrenović nesvesno prelomila političku sudbinu rumunskog vladara, jedan geolog, koji je dospeo na raskršće istorije do položaja predsednika Rumunije, bio je vinovnik najsramnijeg čina u istoriji rumunsko-srpskih odnosa, dozvolivši vojnim američkim avionima da koriste aerodrom u Temišvaru za bombardovanje mostova i televizije prestonice jedne evropske zemlje koja je imala nesreću da njom rukovodi predsednik „politically incorrect”.

– Tada sam objavio u novinama „Frankfurter Allgemeine Zeitung” članak pod naslovom „Muva sa mosta” u kojem sam pojasnio metaforički da ako hoćeš da uhvatiš muvu, pravi je zločin bombardovanje mostova jednog grada samo zato što muva zuji u njihovoj blizini. I na kraju mog izlaganja o istoriji Srba, umetnosti, vinu, ljubavi i smrti, setih se da sam pesnik i izrecitovaću vam stihove koje sam napisao o ovim vremenima kuge i rata – zaključuo je Dinesku i izrecitovao svoje delo „Kako da ne umremo“.

Kako da ne umremo

Mihaj Eminesku je naučio da umre
ne u čuvenoj ludnici
već kada je predosetio
da će mu se ime koristiti za poslastičarnice
u rumunskim palankama
kao i Mocart
koji je igrao žmurke
na Groblju siromaha u Salcburgu
dok se trgovcima slatkiša
nije dosadilo da ga traže
i zakopali bi mu ime
u male grobove od čokolade.
Danas svetski političari
nas uče kako da ne umremo
pokazavši nam bez srama ruke na televiziji
kako se vakcinušu
izlučevinama kineskog šišmiša iz pećine:
devičanska ruka Benjamina Netanjahua
mlitava ruka kao pamuk Južnjaka starog Džo Bajdena
ruka drvoseče Klausa Johanisa.
Jadni oni,
nisu shvatili
da je smrt strogo privatna stvar
da nam po pravu pripada smrt
da nam oni mogu oduzeti život
a smrt, nikada.