Dušan Makavejev: Da zaćutimo…

Ispraćaj i kremacija biće u krugu rodbine i prijatelja. Jedan od njih, prijatelja, reditelj i scenarista Miša Radivojević kaže za Danas „da film ne može da doživi veći gubitak nego što je to odlazak Maka“.

– Otišao je najveći i najbolji, inspirator… On je započeo sve važne avanture. Pamtiću ću ga kao brata. On je brat i otac svih nas koji se bavimo filmom, ne samo kod nas, u celom svetu. Od njega smo mogli ne samo da učimo film, filozofiju, nego i hrabrost. Nisam siguran da smo sve njegove lekcije dobro savladali. Moramo da se preslišamo – kazao je Miša Radivojević.

– Ovaj trenutak doživljavam kao da je istorija ove zemlje i istorija svetske filmske kulture završena i da je to epoha koja se nikad neće ponoviti – kaže za Danas glumac Svetozar Cvetković. On smatra da se toj epohi nikada nećemo moći vratiti ni u kreativnom, ni u autorskom smislu jer su je karakterisali retki ljudi.

– Dušan Makavejev je na nepovratan način bio nosilac nečega što nikada nismo imali i ne verujem da ćemo u skorijoj budućnosti imati. A to je osobenost koja je potpuno jedinstvena i potpuno neverovatna. Zbog toga bi u ovom trenutku bilo fer kada bismo, zbilja, mogli svi da zaćutimo. I, bilo bi fer kada ja njegov odlazak ne bih komentarisao jer on sam ne bi to voleo, kao što ne bi voleo da komentariše odlaske drugih ljudi. Kada bismo mogli da zaćutimo pre svega zbog toga što bi ovu sredinu i ovaj narod i one koji su odlučivali šta je filmska umetnost, da li treba da je finansira država i koga, sve skupa koji su donosili o tome odluke i koji možda to i sada na neki način čine trebalo da bude stid. Stid je i moje osnovno osećanje kada govorim o odlasku Makavejeva jer je ova država kroz istoriju njegovog života učinila sve da mu polomi noge, a on to nije dozvolio. On i Bojana (supruga Dušana Makavejeva prim A. Ć.) to nisu dozvolili. Zajedno su pregurali najteže godine nečega što jedan umetnik može da doživi, a taj umetnik u opisu svog bića ima zapravo rađanje slobode. Mak je čovek koji je rodio slobodu u ovoj zemlji, u umetnosti, u filmskom izrazu i tu slobodu i dan-danas niko nije razumeo niti može da je razume. Ta sloboda je za neko buduće vreme i ta sloboda je nešto što mi ne možemo da razumemo jer se naša shvatanja ovog pojma ne podudaraju sa njegovim. Ona su daleko od toga što mi možemo racionalno da razumemo. Ko je gledao ijedan njegov film taj duh može da oseti. To je moje osnovno osećanje, da bi svi trebalo da zaćute, jednostavno bio bi to red – konstatovao je Svetozar Cvetković.

– Makavejev je bio genijalan. On nije samo pravio dobre filmove, nego je uticao na svetsku kinematografiju, u Evropi su ga nazivali ocem moderne kinematografije. Posle Godara je bio Makavejev. Volela bih da ovaj mladi narod koji nije živeo za vreme Tita zna da je Makavejev bio prognan odavde – kaže glumica Eva Ras i glavna junakinja antologijskog filma „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a“. O svom iskustvu sa Makavejevim tada kaže da im je oboma bilo teško jer su radili nešto potpuno novo.

– Velike stvari se uvek rađaju kroz tešku muku. I danas, posle 50 godina, „Ljubavni slučaj“ je jedini film sa ovih prostora koji je bio u normalnoj bioskopskoj mreži širom planete. To je bio naš najuspešniji film jer uspeh jednog filma ne određuju petočlani žiriji. Zbog mladih ljudi volela bih da podsetite da je Makavejev bio prognan iz Jugoslavije. Dali su mu pasoš i odveli ga do granice i sedam godina nije mogao da dođe. A kad vam oduzmu otadžbinu, vi više niste isti. Makavejev se nikad nije oporavio od toga. Treba da mu se izvinimo i mi koji smo nedužni – poručila je Eva Ras.

Prema rečima Radoslava Zelenovića, direktora Festivala evropskog filma Palić, Makavejev je jedan od utemeljivača autorskog filma kod nas.

– Ono što mi nesretno kvalifikujemo kao crni talas je pre svega talas autorskog filma koji se rodio u Kino klubu Beograd. Kasnije, kad su ti filmovi mogli konačno da se vide u Evropi po raznim festivalima, ljudi su komentarisali da je prava šteta što ova ostvarenja nisu mogla da se vide ranije jer su sam vrh evropske kinematografije. Makavejev je svojom lucidnošću, svojom hrabrošću uspevao i u vremenima kada ovde nije moglo da se radi u drugim sredinama i obeleži ih svojim stvaralaštvom. On je bio prosto čovek filma. Njegova filmografija i dokumentarnog i igranog filma predstavlja ogromnu ostavštinu za budućnost našoj kinematografiji i našoj kulturi generalno – kaže Radoslav Zelenović, podsećajući da je Makavejev dobitnik Zlatnog pečata Kinoteke, kao i nagrade „Aleksandar Lifka“.

– Njegovo stvaralaštvo je bilo takvo i nama je činilo čast što je među dobitnicima „Lifke“ jedan Makavejev. On je ostavio trag ne samo u filmu nego i u pisanju. Prosto moramo da budemo svesni činjenice da smo u svojoj sredini, pored sebe, imali autora koji je bio jako uvažen u svetu, da su se njegovi filmovi čekali sa znatiželjom, da je to bio čovek koji je u svojim filmovima bez pardona umeo da kaže šta misli o nekom trenutku i o nekim društvenim pojavama – zaključuje Radoslav Zelenović.

– Veliki gubitak za srpsku kulturu u kojoj nikada nije bilo dovoljno sluha da se zaista saopšti koliko je Dušan Makavejev bio veličanstven umetnik. Njegova spremnost da se otisne u svet i bude predvodnik u osvajanju ne samo filmskih, već i seksualnih i političkih sloboda, jedinstvena je. Kao autor metafilmova i filmova eseja, Makavejev je tema brojnih filmskih studija i doktorata širom sveta. Takođe, Makavejev je jedini autor u Srbiji po čijem delu „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T.“, 2016. godine napravljen rimejk „Ljubavni slučaj“. Valjda i to nešto govori o njegovoj unikatnosti – rekao je scenarista i reditelj Saša Radojević.

Samo pominjanje imena Dušana Makavejeva budi iz dremeža zato što se sve ono što je Makavejev stvarao ili govorio opiralo uobičajenom, naučenom, očekivanom, a i ime mu se tiče duše. Kada je u septembru prošle godine postao počasni doktor Fakulteta dramskih umetnosti i kada je ovo priznanje u njegovo ime primila njegova supruga Bojana Marijan Makavejev, prokomentarisao je za medije „da je već neko vreme i sam okružen doktorima, te da sada može s njima i egal da razgovara“. „Još uvek ne znam do kraja šta zaista znači umetnik, a još manje doktor umetnik, ali u svakom slučaju – hvala!“, poručio je Makavejev povodom priznanja.

Dušan Makavejev je rođen 1932. u Beogradu. Roditelji su mu bili Sergije Makavejev i Jelka rođena Bojkić, prva žena diplomirani veterinar u Jugoslaviji. Diplomirao je psihologiju i filmsku režiju. Pedesetih godina jedan je od najistaknutijih kinoklubaša, kada nastaju njegovi prvi filmski radovi među kojima i horor „Pečat“ (1956) u kojem igra Jovan Ćirilov. Neka od najznačajnijih ostvarenja Makavejeva su: dokumentarac „Parada“ iz 1962, igrani filmovi „Čovek nije tica“ (1965) u kome se vidi njegova „karnevalska poetika“ – kombinovanje dokumentarnog i igranog materijala, česta upotreba kamere iz ruke, ironija, razigranost, bizarni detalji, politička i erotska provokativnost. Seksualnost je često bila tema njegovih filmova, a najradikalniji primeri toga su „W. R. Misterije organizma“ i „Sweet Movie“. Ovaj prvi je bio bunkerisan 16 godina (od 1971. do 1987) dok je „Slatki film“ bio nekoliko godina zabranjen i u Velikoj Britaniji. Njegova antologijska ostvarenja su „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967) i „Nevinost bez zaštite“ koji je osvojio Srebrnog medveda i nagradu međunarodne kritike.

Pored brojnih knjiga i tekstova posvećenih opusu Makavejeva, postoji i pesma koju je u slavu njegovog talenta napisao Raša Popov. U monografiji „Dodir večnosti“ Nebojše Popovića, ovaj prerano preminuli filmski kritičar piše o svom susretu sa Makavejevim posle projekcije njegovog filma „Gorila se kupa u podne“ u bioskopu Zvezda. Kaže za Dušana Makavejeva da je čovek koji nas je svojom radoznalošću i nepogrešivim zagledanjem u suštinu iz filma u film menjao.

Detinje biće igre

Kvalitetom i značajem svoga opusa, Makavejev daleko prevazilazi davni trenutak polovine XX veka kada je svoju stvaralačku avanturu započeo. Iz konteksta jugoslovenskog crnog talasa i neoavangarde s početka 60-ih, njegova filmska estetika lako se „preliva“ i pomera u budućnost, postajući jedna od najsmelijih anticipacija postmodernističke poetike …

…Promišljajući i kreirajući vlastito delo, Dušan Makavejev neprekidno je u potrazi za nepatvorenom pozicijom homo ludensa, detinjeg bića igre, slobodnog da beskompromisno ruši šablone odraslog, kalkulisanjem i navikom ukalupljenog sveta. Zato su njegovi filmovi uvek i poziv upućen gledaocu, onom infantilnom carstvu slobode, nesputanosti i nekonvencionalnosti koje je, verujemo, još uvek sačuvano ‘daleko u nama’, kako bi rekao Vasko Popa.

Srđan Vučinić

Iz knjige „Portreti: 24 sličice u sekundi“ (Filmski centar Srbije, 2018)

Konfrontacije

Uz Milutina Čolića i kolegu reditelja Dejana Đurkovića, samo je još Dušan Makavejev prihvatio izazov i ponudu tadašnjih gradskih vlasti da se osnuje jedan beogradski filmski festival po uzoru na već slavni pozorišni Bitef. Jedna od legendi vezana za najznačajniji filmski festival na ovim prostorima je i da ga je baš čuveni Mak krstio u „Fest“. Sve i da to nije istina, za one koje su ga makar nekad videli ili čuli, verovatno nije neobično da je baš najviše interesovanja na ovom festivalu izazvao program za koji je on bio selektor – Konfrontacije. U njemu su prikazani „Mirni dani u Klišiju“, Pavlovićeva „Zaseda“ i, po prvi put, „Trijumf volje“ Leni Rifenštal. Pomama je bila opšta, a na program je reagovala i Komisija za negovanje revolucionarnih tekovina SUBNOR-a Jugoslavije.

Po monografiji Festa Ivana Karla „Sanjati otvorenih očiju 1971-2012“

Citat

„Da bi bili oslobađajući, filmovi ne moraju da budu puni nekih krika i nekih pesnica i nekih pokreta. Film prosto treba u sebi da ima neku ležernost. I ako to ima nekog duha, to postaje subverzivno… Onda počinju da ti se javljaju neki gnjavatori čiji je zadatak da zabranjuju filmove. To je znak da je film uspeo, da si poremetio neke stvari i da oni moraju da se brane.“

Dušan Makavejev