Najnovija knjiga pisca i novinara Dušana Miklje „Pokrov tame“ je pustolovni ljubavni roman koji govori o trgovini oružjem po celom svetu.
Prema rečima Miklje, ovaj fenomen je veoma prisutan, ali se on i njegovi akteri predstavljaju na licemeran način.
– Trgovci oružjem se upinju da sebe predstave kao ugledne trgovce, koji samo prodaju robu prema aksiomu potražnja – prodaja. Videćete i na fotografijama, da svi oni imaju leptir mašne, deluju pomalo i karikaturalno, podsećaju na šefove sala otmenih restorana, veoma se upinju da sebe predstave u drugačijem svetlu – kao ljude koji samo obavljaju posao, koji prodaju traženu robu. Ali to nije bilo kakva roba. Kao što se od droge umire, tako se od oružja gine – kaže Dušan Miklja na početku razgovora za Danas.
* Kakav je profil ljudi koji odluče da se bave prodajom oružja?
– To je zanimljivo pitanje zato što ovaj roman prati puteve oružja u prilično dugom rasponu – više od pola veka. U vreme postojanja Sovjetskog saveza su bile dve velike sile Amerika i SSSR, koje su prodavale oružje svojim štićenicima ili zemljama u kojima su želeli da ostvare svoj uticaj. Tada je bila uređena prodaja oružja jer se ona zaključivala međudržavnim ugovorima i u nju su retko bili umešani posrednici. Kada se raspao Sovjetski Savez, odjednom se otvorio prostor za ljude koji se time nisu bavili ali koji su hteli da ušićare, među njima je bilo i kriminalaca i mnogo drugih osoba slične fele i tad je nastao haos. Pre svega zato što se oružje prodavalo po damping cenama. Posle raspada Varšavskog pakta pojavio se višak oružja koje su pijani generali prodavali budzašto, a bilo je i mnogo sitnih igrača koji su se kao moljci ispod pokrova tame razmileli po čitavom svetu. Malo je pardoksalno da se tada kod ozbiljnih trgovaca oružjem javila nostalgija za vremenom kada je ta trgovina bila uređena.
* Šta znači „uređena trgovina“ robom koja ubija?
– Stvari su bile predvidljivije, a ta vrsta trgovine je sa etičkog stanovišta, naravno, neprihvatljiva bez obzira na to koliku dobit je ona svojim prihodima donosila državama koje se njome bave. Zaključivanjem međudržavnih ugovora znalo se kuda to oružje ide. Kada su se pojavili novi trgovci oružjem oni su morali da potplaćuju i pronalaze nedozvoljene načine da prodaju svoju robu raznim pobunjeničkim pokretima ili državama pod sankcijama. Koristili su za to usluge krijumčara, vladine zvaničnike i korumpirane javne službenike, organizacije za nadziranje i sprečavanje nedopuštene trgovine, obaveštajne službe, posrednike, prevoznike, profesionalne ubice. Prosto, ta trgovina, ako govorimo u bojama, od smeđe je postala crna.
* Mnogo ste putovali, bili ste višegodišnji dopisnik iz Afrike, radili ste u snagama mira Ujedinjenih nacija na Sinaju. Imajući u vidu to ogromno iskustvo, kako ste videli aferu u vezi s trgovinom oružja ovde kod nas, u koju je, kako se govorilo, upleten sada preminuli otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića?
– Kako se govorilo, on je, kupujući oružje po povlašćenoj ceni, ostvarivao prodajom veliku zaradu tako da postoje razlozi za sumnju da je reč o sukobu interesa budući da mu je sin u to vreme bio član vlade. Ali mene je u svemu tome potresla jedna druga pojedinost – pojava oca radnika koji je izgubio sina u jednoj ranijoj prilici u državnom preduzeću „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana i odnos zaposlenih, pa i dela javnosti prema tome. To je bio jedan od najgorih primera nečoveštva antologijskog karaktera.
* Predsednik Vučić se često pohvali novim nabavkama za našu vojsku. Čemu to služi?
– Pridobijanju simpatija kod biračkog tela na prilično jeftin način. Ljudi vole da se osećaju sigurnim i nemam sumnje, imajući u vidu ponašanje i u svim drugim oblastima, da se to govori radi stvaranja utiska. Kod nas je najvažnije da se stvori utisak, a ne da se učini nešto što je nepobitno korisno. Nisam sasvim siguran da neki sitniš od helikoptera i aviona može da nas zaštiti u svetskom sukobu, a ako se to čini da bi se zaštitila zemlja jer preti regionalni sukob onda mislim da bi mnogo više moglo da se učini razvijanjem saradnje koja bi negovala mir i dobre odnose umesto što se zvecka oružjem. Najzad, dovodite sebe u nepriliku, što se pokazalo sa Azerbejdžanom i Jermenijom kojima smo prodavali oružje. Ne možemo očekivati da će ove zemlje prijateljski gledati na nas ako smo oružje prodavali protivniku.
* Vratimo se romanu. Šta će zanimljivo čitaoci moći da saznaju iz vaše knjige?
– Reč je o jednoj prostorno i vremenski raskošnoj freski o putevima oružja, ali takođe i o mestima na kojima se ugovaraju poslovi kao što su: Port Arkur i Lagos, Kinšasi i Brazavil, Bamako, Fritaun i Monrovija, Debra Zeitu, Adis Abeba, Desaiu, Mogadiš i Asmari u Africi, zatim Rim, Lugano, Ženeva, Briž i Trst u Evropi, da ne pominjem Vašington. Od puta za Timbuktu u podsaharskoj Africi, do luksuznih hotela u Evropi, svedoci smo nasilja i svireposti onih koji naručuju oružje ali i gramzivosti i licemerja onih koji oružje isporučuju. To je i prilika da se upoznaju mnoge zemlje i gradovi koji nam nisu tako poznati. I ne govori se u ovom romanu samo o trgovini oružjem. To je kao u onom tkanju ćilima samo potka. U knjizi ima i ličnog iskustva…
* Koje je od tih ličnih iskustava, sa stanovišta novinarskog posla, vama bilo najupečatljivije i zašto?
– Sada se novinarstvo obavlja putem „posrednika“. Kad to kažem, mislim na sve tehnološke prednosti kao što su kompjuter, internet, mobilni telefoni. U moje vreme novinarstvo je bilo suočavanje sa sirovom stvarnošću. Nisu postojali ni mobilni telefoni, ni druga sredstva pomoću kojih ste mogli da se javite sa lica mesta. Morao sam često, usred noći, da budim upravnika pošte kako bih mogao da koristim teleks i javim nešto što je od interesa za javnost.
* Da li biste uporedili današnje novinarstvo s tehnološkim prednostima s novinarstvom u kome ste vi stasavali?
– U moje vreme vi ste bili ti koji proizvode vest. Pred vašim očima se odvijala trgovina oružjem. Čak imam i fotografije sa streljanja u Nigeriji koje obavljaju čuveni Black Scorpions pred svim novinarima. To je bio onaj sirov život koji ste vi pretakali u vest kao što umetnik iz neke sirove građe stvara umetničko delo. Sada je novinarstvo korišćenje već postojećih tekstova i podataka. Možete udobno iz svoje sobe da radite, da sednete, uključite kompjuter i saznate sve što je već hiljadu puta prepričano, nešto što ni na koji način niste vi proizveli.
* Je li to po vašem mišljenju gubitak?
– Ne bih bio isključiv jer sva ta tehnološka pomagala mogu da olakšaju da se dođe do podataka tehničke prirode ali, sa druge strane, osiromašuje novinarstvo i svi možemo lako da primetimo da je sve manje novinarskih ličnosti. Vlast se uvek koristila uslugama novinara, ali nikada to nije bilo na takav bezočan, primitivan i prostački način kao sada kada imate tabloide koji su praktično propagandno oruđe vlasti.
* Kako gledate na američke izbore, koliko je njihov ishod važan za nas?
– Zbog velike moći i uticaja Amerike svakako su važni za ceo svet, ali ono što me čudi i što nisam očekivao je to da tako velika i moćna zemlja ne može da ponudi bolji izbor od Trampa i Bajdena. Vidim da se naglašava različit odnos Trampa i Bajdena prema Kosovu ali politika Amerike u osnovnim opredeljenjima se ne menja mnogo. Možda u načinu i metodima ali ne u njihovim osnovnim zahtevima ili pritiscima.
* Ti načini i metodi nisu bez značaja.
– Kako da ne, ja i u svojoj prethodnoj knjizi „Pre nego što bude kasno“ govorim upravo o tome – o metodima, a jedan od njih liči na ovaj kod nas u propagandnim medijima toliko hvaljeni Vašingtonski dogovor. Naglašavanje njegove ekonomske probitačnosti je način koji je već primenjivan bezbroj puta – vi dajete veliki zajam zemlji korisniku iz koga se plaćaju, u ovom slučaju, američke kompanije i vraćate zajam zemlji kojom ona plaća svoje izvođače radova. Sve je usmereno na korist darodavca čiji zajam, u velikoj meri, zapravo ima ucenjivački potencijal.
Korist je protivteža moralnom imperativu
* Kako u aktuelnom trenutku vidite odnos republikanaca prema upotrebi oružane sile, a kako kod demokrata?
– Paradoks je da Tramp, koji je neodmeren i neprosvećen u govoru, nije poveo nijedan rat iako bi to, sudeći po njegovoj retorici, moglo da se očekuje. S druge strane, Amerika je prilično blagonaklona i pomirljiva prema režimima i sistemima kojima prodaje oružje. Moram da pomenem Saudijsku Arabiju. Bilo bi za očekivanje da zversko ubistvo novinara Kašogija proizvede žešće reagovanje i osudu. Ali je uvek protivteža takvom moralnom imperativu bila ogromna korist milijardi dolara koji se stiču prodajom oružja upravo toj zemlji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
