Dušan Petričić: Nikako da se probudimo

Za nostalgiju i sećanje na detinjstvo ljudi su skloni da kažu: ‘Pa to je prošlo, to je bilo nekada’. Nije tačno. Sve lepo što sam doživeo kao dete, ja i danas pamtim. U meni je to živo i dalje. To je sastavni deo mene – ovakvog kakav sam – kaže ilustrator i karikaturista Dušan Petričić u razgovoru za Danas uoči otvaranja izložbe „Detinjstvo je bilo bolje“ sutra uveče u Galeriji Haos. Na njoj će biti isključivo predstavljene njegove ilustracije za dečje knjige i to tri poslednje koje je radio u Kanadi.

* Radije crtate za decu nego karikature uz koje morate da se iznervirate?

– Pa, moglo bi se tako reći. Prija mi da u ovom politički naježenom trenutku, u koji sam preko karikature veoma uključen pokažem i nešto što ljudi u mom poslu vole i što ja volim da radim. Kad god mi dosadi jedna oblast, recimo karikatura, pobegnem u dečije knjige i obrnuto. Uz karikaturu moram da se iznerviram, a dečje ilustracije su po prirodi svojoj nešto što u ljudima izaziva potpuno suprotno osećanje. Svaki put kad radim za decu imam predivan osećaj topline i lepe nostalgije zato što se tada u velikoj meri oslanjam na sećanja na moje sopstveno detinjstvo koja su nežna i topla, pa radeći za decu to pokušavam i da prenesem.

* Knjige „Čovek sa violinom“ i „Violinska igra“ se tiču muzike. Kako je crtati muziku?

– Ja volim izazove takve vrste. Nisam upotrebljavao nijedan znak, kao recimo note i violinske ključeve koji se obično koriste kada je reč o muzici, nego sam pokušao da neki intimni osećaj muzike prenesem i dočaram dinamičnom linijom, bojom, kompozicijom. Dok sam radio na ovim knjigama stalno sam slušao violinsku muziku. To mi je pomagalo i povremeno sam hvatao sebe kako jednom rukom crtam, a drugom mlataram po vazduhu i pokušavam da taj pokret prenesem u potez olovkom – u jednu neprekinutu liniju, nešto što je meni davalo osećaj muzike.

* Knjiga „Čovek sa violinom“ za koju ste zajedno sa spisateljicom Kejti Stinson 2014. dobili godišnju Kanadsku nagradu iz oblasti dečje literature je zasnovana na stvarnom socijalnom eksperimentu. O čemu se radi i zašto je taj ogled važan?

– Taj eksperiment je bitan za Ameriku, gde se i desio, ali čini mi se da je važan za svako društvo, pa i naše, jer pokazuje do koje mere su ljudi upućeni u nešto što se događa na višem kulturnom planu, u ovom slučaju u muzici. DŽošua Bel, violinista, u trenutku kad je pokušao da izvede taj eksperiment bio je već velika zvezda u Americi, čiji su koncerti bili unapred rasprodati za velike pare. I, on, takav kakav je, atraktivan momak u svakom pogledu, uđe u podzemnu stanicu i pokuša da nešto odsvira i privuče pažnju publike. Na njegovu ogromnu žalost, ne samo da ga niko nije prepoznao, nego ogromna većina prolaznika nije ni pažnju obratila, niti primetila da se neki fin, topao zvuk razliva prostorom. Čuo sam kasnije iz još nekih izvora da je posle tog eksperimenta pao u tešku depresiju. Prema ovom događaju je nastala zanimljiva priča koja govori o tome u kojoj meri odrasli ljudi ne čuju i ne primećuju bitne stvari koje se oko nas događaju, za razliku od dece koja drže širom otvorene oči i uši i sve upijaju.

* I sami o tome vodite računa, između ostalog, kroz rad na knjizi „Kako sam bio mali“ . Jeste li je možda završili?

– Nisam, a interesantno je da što sam stariji sve više imam potrebe da završim to što se zove „Kako sam bio mali“ i, između ostalog, deo toga je nešto što sam sa uživanjem nedavno uradio. Ove godine i narednih nekoliko ću biti član žirija Politikinog zabavnika za najbolju dečju knjigu. Ove godine u Politikinom zabavniku su se mudro setili i pozvali, nas članove žirija, predsednika SANU Vladimira Kostića, Nebojšu Bradića, Zorana Simjanovića i mene da napišemo o svojim iskustvima i sećanjima na Politikin zabavnik, jer je on obeležio sva naša detinjstva, te sam ja tako uradio svoj strip na dve strane o sećanjima na trenutak kada se Zabavnik pojavio u mom životu, negde početkom pedesetih. To na neki način pripada priči „Kako sam bio mali“, to jest, kako sam upoznao Zabavnik.

* Kako to da sarađujete s Politikinim zabavnikom?

– Politikin zabavnik se zove Politikin, ali ja sarađujem sa onim delom naslova koji se zove Zabavnik. Eto, tako sam ja to složio u svojoj glavi.

* Prvo ste ovde postigli sve što je mogao neko ko se bavi ilustracijom i 1993. otišli u Kanadu, gde ste ponovo morali da idete s mapom i tražite posao. Uspeli ste, osvojili nagrade, vratili se ovde i dobar deo svog radnog veka vezali za Politiku da bi se ta priča 2016. završila. Da li Vas je to pogodilo?

– Moj profesionalni osećaj i ovde i u Kanadi je bio takav da, uz sve probleme koji postoje u pisanim i drugim medijima, teško da sam mogao da pretpostavim da će doći do takvog reza, da neko nekoga odstrani kao nepoželjno telo iz novina. To mi se nije dogodilo ni tamo, pa to nisam očekivao ni ovde, pogotovo što se u istoriji Politike, koja su, ipak, naše najznačajnije i najdugotrajnije novine, čak ni u mnogo težim vremenima to nije desilo ni Pjeru Križaniću, ni Zuku DŽumhuru, ni Ivu Kušaniću. Nisam tako nešto očekivao, međutim, dogodilo se. Od jednog trenutka postalo mi je jasno kako se stvari razvijaju, pa me sam događaj nije mnogo iznenadio. U meri u kojoj je sa strane Politike, odnosno, njenog novog rukovodstva, to došlo kao zahtev u istoj meri je to kod mene već postajalo kao odluka da podvučem crtu i kažem doviđenja. Nije bilo nijednog momenta dileme s moje strane da ću na njihov zahtev odgovoriti „pa, čekajte da vidimo“ ili da ću probati da im podiđem bilo kakvim, makar i minimalnim ustupkom.

* Kakav je to signal bio za Vas?

– I pre nego što se to dogodilo bilo je jasno da su došla veoma teška i neprijatna vremena koja se nažalost iz dana u dan sve više pogoršavaju uprkos nekim lepim događanjima kao što su mladi na ulicama. Očigledno je to spontana potreba mladog sveta da kaže dosta daljem sluđivanju nacije.

* Kako biste vi opisali mentalno stanje nacije?

– Ja jesam dobrim delom bio odsutan u vreme Miloševićeve vlasti. U njegovo vreme su se, istina, događale mnogo ozbiljnije stvari – sukob sa celim svetom, rat, krv, proterivanja, inflacije, ali je ipak postojala neka vrsta, ne samo političke opozicije, nego obične, ljudske opozicije. Potrajalo je, ali je ogorčenje i nemirenje sa nemogućom situacijom raslo u ljudima i znamo kako se to završilo. A onda je posle 5. oktobra došlo razočaranje. Nova vlast je izneverila očekivanja, ponovo se, presvučena i loše maskirana vratila stara politička garnitura i sada živimo ovu očajnu, tragičnu stvarnost. Svi odbrambeni refleksi u ljudima su iscureli, ugasili se. Jedan deo ljudi ni sada ne primećuje šta se dogodilo. A drugi, umorni, razočarani, nemaju ni volje ni snage da dignu glavu i kažu: ‘Dosta bre, šta radite, da li ste vi normalni?’ Da li je moguće da smo doživeli ovakav mentalni kolaps, da grupa, koju bih ja najpreciznije nazvao uličnom bandom, osvoji vlast, rasturi nam državu i institucije, a mi nikako da se probudimo.

* Možda su sistematski pripremani za tu vrstu anestezije i odgovornost za to dobrim delom snosi opozicija?

– Nesumnjivo. Nemam nikakvu naivnu dilemu u vezi sa tim da li je opozicija kriva ili ne. Mnogo je kriva. Znate, kad gledam stvari unazad, fakat je, u istoriji srpskog naroda, ovo valjda bio jedini trenutak kada je Demokratska stranka, odnosno, neka opcija sa nazivom demokratska došla do vlasti posle dugog perioda jednopartijskog sistema sa svim svojim dobrim i lošim stranama, jer tu ima i mnogo dobrih stvari koje su se u socijalističkom periodu događale i to nije samo nostalgija. Sada možemo precizno da prepoznamo šta je to bilo dobro u tom i takvom socijalizmu. Međutim, fakat je da je to bio jednopartijski sistem i da je taj i takav sistem otupeo svest naroda. LJudi su tom sistemu poverovali da on o njima brine i da nema potrebe da se oni dodatno bave svojom sudbinom. To je razlog zašto čak i u ovakvom trenutku ne prepoznaju potrebu da izađu na birališta i da kažu: ‘Čekajte, mi držimo svoju sudbinu u sopstvenim rukama’.

* Podržali ste Sašu Jankovića. Da li ste zadovoljni njegovim rezultatom na izborima?

– Apsolutno, jer nisam očekivao ništa više. Mislim da je ovo više od onog što je moglo da se očekuje. Zaista verujem u onu Sašinu rečenicu koju je izgovorio u noći izbora da je to jedna vrsta pobede. U kom smislu, u tom što je ozbiljan i važan deo ovog naroda uspeo da se ujedini u tom trenutku i kaže ono što je trebalo reći.

* Kako stati na put tome što premijer, sada budući predsednik, svaki dan govori jedno, a radi suprotno, odnosno, kako je moguće da to prolazi?

– Ja se plašim da on i njegovi takvim ponašanjem ne izazovu ostale segmente društva da prihvate ista sredstva. Jer, ako neko tebe udari močugom u glavu, ne možeš na isti način da vratiš zato što veruješ da drugačije ne možeš da pobediš. Od parlamenta su napravili to što su napravili i sada svet koji neće mnogo da se udubljuje lakonski kaže: ‘Ma, svi su isti’. Nisu, Vučić i njegovi su kreirali ovo bolesno stanje u društvu, ovaj rijaliti u našim životima. Kako se s tim izboriti – samo upornim i dugotrajnim radom, sa istom onom količinom upornosti koju Aleksandar Vučić pokazuje u svojim nepodopštinama. Sa istom tolikom količinom upornosti ova naša strana mora da se bori za prave stvari, za istinu, za slobodne medije, za ozbiljne institucije i jaku državu i da prihvati da će borba trajati dugo. Ako je meni u mojim godinama to relativno lako da kažem, verujem da mlad svet, novi mladi ljudi koji pred sobom imaju ceo život, imaju hiljadu razloga da se naoružaju strpljenjem i neodustajanjem u borbi do cilja. Potrajaće, ali je izvodivo. LJudi lako odustaju. Ako postoji lekcija koju sam dobro naučio u životu, a u tome mi je i boravak na Zapadu mnogo pomogao, to je da se ne sme odustajati uprkos porazima, uprkos vidljivim signalima da je sve protiv vas. Ne sme se nikad odustajati.

Vučićeva lekcija

– Samo svest i odluka da budemo uporni, budni i da nikad ne odustajemo mogu da pomognu. I Aleksandar Vučić i njegova banda ne odustaju. To je ozbiljna lekcija koju su dali ovom narodu, nažalost na pogrešan način i sa katastrofalnim posledicama. Ako ovaj narod išta od njega treba da nauči, onda je to da se ne sme odustajati – ističe Dušan Petričić.

Nova bitka za Beograd

* Da li vam je padalo na pamet da napravite „Bitku za Beograd – Dva“ budući da ovaj grad bije nove i fantomske bitke?

– Ne pod tim nazivom, ali već neko vreme razmišljam o tome da napravim seriju crteža na temu Beograda. Za 20 godina života u Kanadi napravio sam knjigu „Moj Toronto“. Sramota je i nedopustivo da ne uradim knjigu „Moj Beograd i Zemun“. Upravo radim na tome kako da se organizujem i da narednih godina iz nedelje u nedelju za neke novine crtam po jedan svoj utisak o našem gradu koje će se posle nekog vremena preseliti u knjigu. Sasvim je moguće da će se u toj seriji crteža naći i neka nova bitka za Beograd.