Dušan Prelević Prele – vaspitani beogradski mangup, rokenrol i bluz pevač, nesuđeni fudbaler i pisac

Život je smatrao “rudarskim poslom” pa je “izabrao slobodu da živi raspusno”, prateći svoje višestruke talente za sport, muziku, pisanje, kafanu i najuniverzalniju formu življenja svih rođenih na beogradskoj kaldrmi i asfaltu – gluvarenje koje je znalački, iskustveno i maestralno objasnio u “Beogradu za početnike” Prelevićev kafanski drug Čuburac Bogdan Tirnanić, takođe sa statusom beogradske legende.

Prelević je jednom prilikom to kratko i objasnio: “U životu sam išao tamo gde sam osetio potrebu da odem, tamo gde me je vukla čuka.”

“Za neke rokenrol počinje sa Bitlsima. Za mene 1948. Te godine sam rođen”, tvrdio je kad je postao poznat muzičar i tražen pisac.

Od rođenja tog 11. novembra 1948, živeo je na beogradskom Crvenom krstu, ispod Beogradskog dramskog pozorišta, u Ulici Vele Negrinove i od detinjstva igrao fudbal.

Od sporta – fudbala u Crvenoj zvezdi i hokeja u Partizanu digao je ruke kad se sa Čubure preselio u Vlajkovićevu ulicu gde je centar njegovog sveta postala muzika.

Nikada nije ispunio majčinu želju da postane pravnik.

Napustio je gimnaziju i izabrao rokenrol, koji je bio “Preletov životni put”, kako konstatuje Radoslav Lale Vujadinović u svojoj knjizi “Čuburci Krstaši”, u kojoj Prelević ima svoje mesto u poglavlju o rok, džez i legendama folklora ovog kraja Beograda.

Zbog problema sa grlom “ležalo” mu je “skidanje” hitova Reja Čarlsa, Luja Armstronga, Sema Kuka, Čaka Berija…

Kao njegov prvi javni nastup računaju se tri pesme otpevane u Domu kulture “Braća Stamenković” 1965, a onda počinje Prelevićeva saradnja sa rok sastavima od Juniora, Silueta Tomija Sovilja i Orkana do Korni grupe, koja se završila solističkom karijerom.

Mnogi i danas veruju da je “režija” završne scene kultnog rok mjuzikla “Kosa” u Ateljeu 212 njegovo delo. Angažman u “Kosi” doneo mu je ponudu svetski poznatog američkog reditelja Boba Vilsona, čije je odbijanje zapečatio tučom.

Jedno vreme, sarađujući sa Duškom Gojkovićem, Sašom Radojčićem, Radetom Smiljanićem Kabaljerom i Darkom Vasićem pevao je bluz i crnačku muziku u klubovima u Holandiji i Nemačkoj.

Prvi album “Na oštrici brijača“ snimio je 1982, a u rodnom gradu koncerte je najčešće držao u Filmskom gradu, ali i na ulicama rodnog kraja, koji su se, kako se priča, čuli do Kalenića pijace.

“Nikada nećemo zaboraviti njegovu interpretaciju pesme ‘Kišna noći nad Džordžijom’, kada mu je prateći vokal bila mlada, ali sjajna džez pevačica Marija Mihajlović. To je bila vrhunski otpevana pesma, puna snage i elektriciteta, čežnje i mržnje istovremeno. Taj njegov raspukli glas nije dolazio iz grla, niti iz srca, već pravo iz duše, očaravajuće iskreno i uzbudljivo”, piše Radoslav Vujadinović o jednom od Prelevićevih muziciranja na uglu ulica Save Kovačevića i Lenjingradske.

Uspešna karijera, sklonost ka čaši – uživao je status “prvoborca sa prve linije šanka” koji mu je merodavno dodelio Tirnanić, kao i osećaj za pravdu stvorili su od Prelevića majstora kafanskih tuča i prvorazrednog beogradskog mangupa.

To ga je kasnije koštalo zdravlja, noge i oka.

Iako je važio za “teškog” čoveka, Beograd ga je voleo zato što je bio iskren, pisao bolje od svog uzora Čarlsa Bukovskog i pevao kao “promukli” slavuj.

Pisanje je otkrio u svojoj 38. godini, a poslednje dve decenije života objavljivao je priče i eseje u NIN-u, Književnim novinama, Dugi i drugim listovima.

Prema doživljajima iz ličnog života i sudbina znanih i neznanih beogradskih junaka, ostavio nam je knjige “Kako je umro Baš Čelik“ i “Voz za jednu bitangu“, scenario za film “Poslednji krug u Monci“ na kome je sarađivao i Bogdan Tirnanić, a glavnu ulogu igrao je još jedan važan čovek-legenda sa Krsta – Dragan Nikolić.

– Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje – govorila je Prelevićeva majka Anka, uz njegove dve ćerke Dinu i Milicu jedna od tri najvažnije žene u životu ovog poslednjeg beogradskog mangupa.

Prelević se nije ženio.

Politički angažman

Dušan Prelević bio je politički angažovan u DEPOS-u i DSS-u.

Početak aktivnog višestranačkog života u Sbiji obeležilo je i njegovo hapšenje na demonstaciama opozicije 9. marta 1991. u Beogradu.

Ulični univerzitet

Šta će pravom Beograđaninu škola? Nek idu Crnogorci! Beograđani su, pak, mogli da biraju – ili će u Pariz, da budu mangupi i krešu babe za debele pare, ili da postanu muzičari, fudbaleri ili glumci. Ironijom života, igrao sam fudbal mnogo bolje od onih koje je kasnije taj sport proslavio. Međutim, fudbal moraš da treniraš, ne smeš da piješ, a ja sam se već od trinaeste uhvatio za čašu i alkohol shvatio veoma ozbiljno… Ulica na Crvenom krstu u kojoj sam odrastao bila je moj veliki univerzitet… Jedan od tečnih kamenova spoticanja u mom životu bilo je piće, ali se ne žalim. To je bio moj izbor… Kafanu sam nosio kao sudbinu, u džepu… Uzeo sam od života ono najgore, a dao mu ono najbolje, pisao je Prelević o sebi.

Njegovi Krstaši tvrde da je bio “poslednji samuraj svoje generacije”.

Kako je umro Baš Čelik

“Dušan Prelević spada u one koji prvo imaju biografiju, pa tek onda počnu da pišu. U našoj novijoj književnosti mnogo je onih koji počnu da pišu, a tek posle toga počne da im se događa život, ili oni sami počnu da smišjlaju biografiju. Očigledno, Prelević je progovorio zato što je morao, za razliku od onih koji su pripovedanje izabrali kao zanimanje”, ocenio je Miodrag Perišić u recenziji Prelevićeve knjige “Kako je umro Baš Čelik”, koju su 1987. objavile Književne novine.

Nivo i ćef

– Ja sam se od muzike oprostio na moju sreću i na radost mojih neprijatelja. Kad sam shvatio da to više nije moj nivo, da ne mogu da se družim sa ludacima, otišao sam u penziju. Ko danas može da stane pored mene na binu? Može samo Stjepko Gut i još tri-četiri muzičara. I to je sve. Zamisli da stanem na binu sa ovim “reperima” ili sa “kurvama”. Pa nisam valjda lud! Bina je posao, a ovi danas to ne znaju. Mogao bih u kafani da pevam sa Ciganima u svako doba, ali to je moj ćef – objasnio je Dušan Prelević zašto je odustao od pevanja.