Dušica Žegarac: Na delu je patriotska (ne)kultura

To se novinarima i medijima, kao ni nekim mojim prijateljima i ljudima iz profesije, nije mnogo dopadalo. Tuđi životi, pogotovu tragedije i nesreće, omiljene su teme zaludnih ljudi sa lešinarskim instinktom. Govorila sam i govorim za medije kada za to ima povoda. Zadatak i misija umetnosti je osvešćivanje i suočavanje sa stvarnošću u kojoj živimo. Ako ne progovaramo i ne postavljamo pitanja koja imaju veze sa životom svakog pojedinca i stanjem društva u kome živimo, onda smo izneverili samu suštinu njene uloge u našim životima. Ona je ogledalo u kome se reflektuju i dobre i loše strane stvarnosti i vremena koje živimo – kaže u razgovoru za Danas jugoslovenska i srpska glumica Dušica Žegarac, poznata po tome što nerado pristaje na intervjue. Ona je jedina glumica sa bivšeg YU prostora koja je na Pulskom festivalu nagrađena sa tri Zlatne arene. Njena knjiga „Kao na filmu“ (Filmski centar Srbije) neizostavna je literatura za svakoga ko želi da upozna i razume srpsku i jugoslovensku kinematografiju, jer u ulozi svedoka-učesnika piše o zbivanjima na jugoslovenskoj filmskoj i kulturnoj sceni, ali i periodu posle devedesetih.

* Da li i dalje izbegavate intervjue?

– Uvek sam izbegavala gužve i festivalske kuhinje, i sklanjala se od ringa u kome su se odmeravale ne samo umetničke snage. Nikad nisam bila ljubitelj prijema, koktela, festivalskih žurki, tračeva i podmetanja koji su pratili ova događanja. Pažnja koju su privlačili moji filmovi i uloge bila mi je sasvim dovoljna potvrda da ono što radim radim dobro i da treba da nastavim to da radim.

* Kako vidite današnji srpski film?

– Očigledno je sveprisutna kriza identiteta u najširem smislu te reči. Pitanje je može li se uopšte govoriti o autorskom filmu ako nemamo autore. Ovde ne mislim na lažne veličine i „autore“ kojih ima isuviše za jednu ovako malu i siromašnu kinematografiju. Na delu je, takođe, „holivudizacija“ domaćeg filma u smislu standardizacije recepata po kojima se prave domaći fast fud proizvodi, s jednom bitnom razlikom: niti ima mogućnosti za masovnu proizvodnju filmova po tim receptima, niti tržišta, niti armije filmskih radnika koji prave burgere po licenci.

* U knjizi govorite o važnom mestu koje je kultura imala u tadašnjem društvu…

– Kultura je tada, kao i obrazovanje koje je njen organski deo, u političkom i društvenom životu zemlje imala stratešku ulogu koja uopšte nije bila beznačajna. Naprotiv. Ima je i danas, samo je danas, za razliku od onog vremena kada je njena uloga bila pozitivna u smislu edukacije i hvatanja koraka sa Evropom i svetom, destruktivna. Destruktivna je jer se zatvara i stavlja u službu aktuelne politike, i istovremeno otvara najnegativnijim uticajima i tendencijama u kulturnim previranjima 21. veka. Samim tim postaje retrogradna.

* Upravo se ovih dana vodi javna rasprava o Kulturnoj strategiji…

– Kako je ta rasprava javna i može li uopšte biti javna, kada je 99 odsto pisanih i vizuelnih medija kontrolisano od vladajuće partije? Leto je, takođe, idealno vreme za organizovanje navodno demokratske debate o zakonima od temeljne važnosti za čitavo društvo.

* Jeste li videli taj dokument?

– Nacrt Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. je veoma opširan i obiman dokument od 137 strana. Upada u oči odsustvo bilo kakve strategije utemeljene na jasno postavljenim i definisanim ciljevima i odgovorima na pitanja kako i na koji način te ciljeve ostvariti. Ovaj tekst je prepun fraza, lepih želja i opštih mesta. Stiče se utisak da je skrpljen od tekstova nekoliko ekipa neimenovanih autora, prepun je ponavljanja i prilično konfuzan.

* Predlog Strategije bi trebalo da je projekat u nacionalnom interesu…

– Akcenat je na kulturnom nasleđu i nacionalnoj kulturi u usko „patriotskom“ smislu te reči, što govori o njenoj politizaciji pre svega, što nije ništa novo. Odsustvo jasne ideje o vraćanju mesta i dostojanstva kulturi u društvenom životu zemlje, kao i uloge koju bi trebalo da u njemu ima, može da znači samo jedno: kultura će i dalje biti periferna stavka u ukupnom političkom životu, egzistiraće u zoni sumraka i to dugoročno. Zapravo je reč o puštanju kulture niz vodu i prepuštanju svih kulturnih sadržaja i projekata, kao i kulturnih institucija zakonima tržišta. Ovako koncipiran pojam kulture se uglavnom svodi na primitivno shvatanje kulturnog identiteta i odbranu istog, tako da pominjanje savremene kulture i korespondencije sa Evropom i svetom zvuči skoro groteskno. To generalno jeste globalni trend koji je evidentan, ali je u svim zemljama koje drže do sebe kultura, između ostalog, finansirana iz budžeta i zaštićena od strane države. Recimo da je izdvajanje iz budžeta za kulturu i informisanje za 2017, 0,68 odsto. Dakle, za kulturu još manje.

* Kao da se sve svelo na zakon ponude i potražnje…

– Svođenje kulture na razbibrigu i zabavu, i to najniže vrste, znači samo jedno: oduzimanje prava svakom od nas na status ravnopravnog člana velike svetske zajednice najrazličitijih kultura koje čuvaju i neguju visoke standarde i kriterijume formirane kroz kulturnu istoriju čitavog čovečanstva. Kulturni identitet je kičma i temelj na kome počiva svest ne samo o pojedinačnom, nego kolektivnom identitetu. Bez njega nema, i ne može biti, ni realne percepcije i vrednovanja sopstvenog nacionalnog bića, niti očuvanja njegovog integriteta.

* Običan svet gleda da preživi…

– Za prosečnog čoveka, umornog i rastrzanog između nekoliko poslova i minimalno plaćenog rada, kultura je kategorija i posao za one koji sebi mogu da priušte luksuz da se njome bave i od nje očekuju određeni kvalitet. Manipulacija neukim i poluobrazovanim narodom koji čini većinu, ukidanje i teoretske mogućnosti da se on putem medija obrazuje i edukuje u smislu razlikovanja autentične, civilizacijski utemeljene i verifikovane kulturne matrice koja čini domaću i svetsku kulturnu baštinu, i šunda, kiča i bofla, nazovite to kako hoćete, jedina je strategija koju ova vlast ima, i ona se sigurno ne može nazvati dobronamernom i patriotskom.

* Kažu da moramo da uhvatimo korak sa svetom…

– I hvatamo ga, tako što pokorno pristajemo na sve sugestije koje dolaze iz Evropske unije, pa i one najnepovoljnije i najpogubnije po nas. Otvara se i ozakonjuje dugoročno trasiran put u budućnost, koji se zasad samo nazire ako gledamo iz žablje perspektive a vidi sasvim jasno iz ptičje.

* Šta to konkretno znači?

– Recimo da je Zakon o dualnom obrazovanju više nego problematičan. Ugovor između škole, poslodavca i roditelja učenika podrazumeva stručnu obuku i rad u izabranoj kompaniji ili preduzeću za pola minimalne cene rada, „najduže osam sati dnevno, odnosno 35 sati nedeljno“ kako piše u članu 6, i to u trajanju od četiri godine. To praktično znači da će poslodavac dobiti jeftinu radnu snagu, a rad će obavljati deca. U zakonu se kao isključivi kreator i arbitar pominje Privredna komora Srbije. Ministar nadležan za poslove obrazovanja i vaspitanja donosi plan i program nastave, i praktično aminuje svođenje obaveznih stručnih predmeta na 50 odsto od ukupnog broja časova. Jasno je da su i ovo ministarstvo i „stručni saveti“ potpuno skrajnuti i marginalizovani i da praktično nemaju nikakvu bitnu ulogu u pisanju ovog zakona, kao što je neće imati ni u njegovoj primeni u praksi.

* Kakve će biti posledice?

– Eksploatacija jeftine radne snage će ovim zakonom biti legalizovana i pravno verifikovana. U ovom trenutku veoma je važno uključivanje relevantnih ministarstava, kulturnih institucija, udruženja i kompetentnih pojedinaca u raspravu o ova dva zakona. Nažalost, kulturna i akademska zajednica se ne može baš ponositi svojim angažmanom u odbrani autentičnih vrednosti u oblasti obrazovanja i kulture. Čast pojedincima koji potvrđuju žalosno pravilo da su svih ovih silnih tranzicionih godina unazad mnoge po čitavo društvo od životne važnosti odluke donošene mimo intelektualne i kulturne elite, ili uz njenu prećutnu podršku i saglasnost. Ćute oni koji ne bi smeli da ćute.

* Može li javnost da bude glasnija?

– Ova dva zakona u pripremi su loša i potencijalno opasna. Ne bi smeli da dozvolimo da se izglasaju takvi kakvi su, bez javne rasprave i u tišini. Da se sve dogodi iza zatvorenih vrata gde će tiha većina lojalna aktuelnoj vlasti obaviti posao jednim klikom ili dizanjem ruku između doručka i ručka.

* Sudbina kulture je neizvesna ili…?

– Svakog dana, korak po korak, sve smo bliže nemilosrdnom i surovom po svojim ekonomskim i kulturološkim implikacijama novom svetskom poretku koji i nije tako nov. On nas uvodi u klasno-kastinski poredak na jedan sofisticiran i perfidan način sa ambicijom da osvoji svet. Ovu etapu ekonomskog, kulturološkog i tehnološkog cunamija, koji na svom putu uništava sve što mu se suprotstavlja, trenutno nije moguće zaustaviti. Gde smo mi tu, i gde ćemo biti, nije teško pogoditi.

Naši životi kao roba široke potrošnje

– Ne može baš sve da se svede na jednu od robnih marki i brendova na policama velikih tržnih centara i supermarketa. I ne može, i ne bi smelo, tržište da reguliše i uspostavlja vrednosne kriterijume i standarde, i odlučuje šta jeste a šta nije važno, kvalitetno i dobro, a šta nije. Nažalost, izgleda da smo od života svih nas napravili robu za široku potrošnju, da smo svi svedeni na manje ili više vrednu, ili potpuno bezvrednu robu. Ima li nade za umirućeg pacijenta čija agonija i predugo traje? Ne znam. Znam samo da je tim lekara odgovornih za njegovo izlečenje i zdravlje definitivno zalutao u profesiju. Spasavati i lečiti nije isto što i mrcvariti i ubijati. Svejedno je da li se to radi iz nebrige, neznanja ili s predumišljajem, rezultat je isti – oštra je naša sagovornica.