Ovako je govorio Duško Gojković: Naš mentalitet je takav, da sve kasni barem dvadeset godina iza „normalnog sveta“

U bogatoj karijeri gde je, osim desetina svojih kompozicija, zabeležio više od 200 pojavljivanja na tuđim abumima, izdvaja se saradnja s velikanima džeza s kojima je nastupao: Četom Bejkerom, Majlsom Dejvisom, Dizijem Gilespijem, Slajdom Hemptonom, Gerijem Muliganom, Sonijem Rolinsom i mnogim drugima. Najveću popularnost doživeli su njegovi albumi „Swinging Macedonia“ (1964), povratnički album nakon duže pauze u radu „Soul Connection“ (1993), „Balkan blue“ (1997).

Često je govorio o svojoj muzici, kao i džezu uopšte, ali i njegovom vrednovanju i stanju na ovim, našim prostorima. Upravo svih tih tema se dotakao u jednom od intervja za Vijesti online.

Tokom Vaše karijere ostvarili ste saradnju s vodećim umetnicima svetske džez scene. Ko je iz tog miljea svojevremeno najviše uticao na profilisanje Vaših kretanja u džez stvaralaštvu i izvođaštvu?

– Od samog početka slušao sam neprestano ploče: Dizzy Gilespie, Miles Davis, Roy Eldredge, Clifford Brown, Horace Silver, Jazz Messengers, Canonball Aderley…sve što je 50-ih i 60-ih godina bilo aktuelno. Bila bi dugačka lista da sve nabrajam. Ne može se izdvojiti posebno „ko je najviše uticao“, možda bih još posebno mogao da izdvojim Milesa Davisa.

Vas kao „jazz star“ ne prepoznaje samo izvođačka praksa, već i muzička nauka (teorija/istorija). Postali ste relevantni umetnik svetskih džez enciklopedija. Da li možete s ove distance da odredite ključne tačke u Vašoj biografiji koje su trasirale Vaš profesionalni put?

– Osim početaka u Beogradu 50-ih godina s Džez orkestrom Radio Beograda, bilo je više odlučnih momenata u mojoj takozvanoj džez karijeri. To su svakako prvih par godina u Frankfurtu sa sastavom „German All Star Ansamble“, zatim čuveni „Kurt Edelhagen big band“ u Radio Kelnu krajem 50-ih, potom moj boravak u Bostonu na Muzičkom koledžu Berkli (1961-63.), član „touring bands“ M. Fergusona i Woody Hermana, kao i nenadmašni all-star „Clarke-Boland Big Band“ tokom nekoliko godina… Svoje prve ideje i pokušaje s balkan džezom počeo sam baš u Bostonu, te 1961. godine, gdje sam napisao par prvih kompozicija i aranžmana koje su na Berkliju i snimljene. Tada nisam ni znao da će to biti moj početak s tzv. balkan džezom – tog imena sam se setio tek dugo posle toga, kad je već ušlo i u svetske enciklopedije džeza.

Džez je sloboda – naziv je Vaše biografije. Kako je izgledala Vaša „sloboda“ kao džez umetnika u vreme cenzure, birokratskih ograničenja nekada totalitarnih režima?

– U ona teška vremena tzv. komunističke diktature sloboda je i te kako bila ograničena i posebno za džez muzičare bila je vrlo problematična. Nisi smeo da kažeš da se baviš džezom. Bilo je neprestalnih saslušavanja u miliciji, zatvorskih kazni i maltretiranja. Zato je naziv moje biografije takav kakav jeste, jer jedina sloboda koju sam mogao da imam bila je u tome da opštinski komesar iz moje ulice nije mogao da mi naredi kako ću da sviram trubu i kakva će biti moja improvizacija na blues temu. Puno mojih školskih drugova, prijatelja i mladih ljudi pobeglo je kako je ko mogao preko granice u bijeli svijet, kako bi izbjegli diktaturu i maltretiranje.

Džez stil koji se u svetu prepoznaje kao balkan džez nastao je Vašim delovanjem. Šta je Vama lično folklor značio nekada, krajem šezdesetih godina, a kako ga danas doživljavate? Koliko Vas danas okupira folklor kao uzor? Da li se Vaš odnos prema folkloru tokom ovih više od četiri decenije znatno menjao?

– Odnos se nije menjao. Folklor mi je isto bio značajan nekada, kao i sada. Mislim da sam sa svoje strane učinio sve koliko sam mogao, znao i umeo, što se tiče „originalnog etno džeza“, to jest balkan džeza. Jedno je kada neko samo kopira narodnu pjesmu, aranžira je za tzv. džez orkestar i to nazove „etno džezom“, a drugo je izmisliti kompozicije i način sviranja da to bude u stilu pravog džez izvođenja, to jest u duhu i na nivou džeza. I dan-danas, posle 50 godina od kad sam to počeo, rado sviram svoje kompozicije u stilu balkan džeza, i svaki put mi čini veliko zadovoljstvo. Često sam iznenađen kad mi ljudi iz publike kažu da to rado slušaju. Bio sam na turnejama po Japanu jedanaest godina i možete misliti kako se osećam kad mi Japanci iz publike priđu i kažu da im se taj deo programa izvanredno dopao! Moram da kažem da ja ne volim da me neko prisiljava da sviram samo jedan stil. Volim sam da odlučim šta i kako će se svirati na koncertu („Jazz je sloboda“)! I latino džez, i bi-bop, i balade, bluz ili etno… to najbolje prepustite meni. Jer, inače je maltretiranje umetnika kada treba da radi nešto što u tom momentu ne želi da radi.

Ako bi se pisala istorija jugoslovenske džez scene, svakako bi ta studija bila bogata vrsnim muzičarima i važnim delovanjima orkestara, ansambala. Međutim, takva nekada bogata praksa nije bila potvrđena na jednom višem, akademskom i obrazovnom nivou. Tek je nedavno otvoren džez odsek na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kakvo je Vaše mišljenje, šta je to što je tokom prethodnih decenija nedostajalo da se takav jedan odsek formira?

– Jednostavno, ignorancija i zatucanost nadležnih za taj deo kulture. Već četrdeset godina svaki put spomenem kad me novinari pitaju da bi trebalo otvoriti taj odsek na muzičkim akademijama, kako je to uobičajeno u svim kulturnim zemljama već više od pola veka. Zna se da je džez originalna i nova muzika dvadesetog veka, što svi poznati muzikolozi u svijetu govore.

Džez i klasična muzika dijele prilično sličnu sudbinu u pogledu prihvaćenosti kod auditorijuma. Kako, prema Vašem mišljenju, treba njegovati buduću publiku?

– Pravo da Vam kažem, a da ne budem bezobrazan ili uobražen, publika bi trebalo da neguje nas džez muzičare, jer mi dajemo sve od sebe, a imamo bezbrojne teškoće i nikakvu pomoć ni od koga. Pa sad ti vidi kako stvari stoje!

Da li ste razmišljali da svoje izvođačko iskustvo, ali i znanje o džez kompoziciji pretočite u kakvu studiju koja bi pomogla današnjim mladim džezerima u pronalaženju njihovog puta?

– Postoje brojne knjige iz teorije i prakse, što se tiče džeza, pisane od ljudi koji taj predmet stvarno poznaju. Smatram da bi bilo prepotentno da sad i ja nešto dodajem, kad je već sve rečeno pre mene. Jedino što mogu da kažem onima koji se interesuju za moju muziku jeste: stavi ploču ili CD na gramofon i slušaj otvorenim ušima i s koncentracijom. Ja sam tu rekao sve što znam, pa sad je na tebi… good luck!

Za džez nikad nema para?

– Za operu, klasiku i pozorište uvijek ima državne pomoći, za džez ništa! Ali izgleda da je naš mentalitet takav, da sve kasni barem dvadeset godina iza „normalnog sveta“, iako bi imali kvalitetne nastavnike i učitelje. I ovaj potez s džez odsekom, kao uostalom što je slučaj sa skoro svim džez akcijama kod nas, jeste privatna inicijativa samih muzičara! Nijednom ministru kulture do sada nije ni u snu palo na pamet da tako nešto pomogne, a kamoli da sam predloži… Ma, ostavimo to po strani, da se ne nerviramo – moj moto je NO STRESS!