Jovana Hristića „upoznao sam“, potkraj 70-ih u redakciji „Nolita“, Terazije… kod urednika Miloša Stambolića.

U časopisu „Književnost“ objavio sam tekst o romanu jednog našeg poznatog pisca, ne baš nežan tekst: „Sitne duše, sitne posle rade“.

Pa još jedan, još jedan, još nežniji. I Stambolić, glavni urednik „Nolita“, pomislio je da imam gotov rukopis u fioci, pa da mi objavi knjigu. A ja sam mislio na Adu, na fudbal, na Nabokova, „Druge obale“, na Dubrovkinju i Dubrovnik.

I video je urednik uličara zalutalog u literaturu, ali je rekao S. Simonoviću da mi šalju sve knjige što Nolit objavi. I poljoprivrednu literaturu.

Ulazi Jovan Hristić, osmehnut, i pita me gde sam našao rečenicu Bernarda Berensona: „Čim se odvojimo od konkretnog, teško ćemo moći da izbegnemo krasnorečivost i praznoslovlje“.

– U vašoj knjizi „Oblici moderne književnosti“. Hristić se lako nasmešio, „otvorio“ mi vrata, otmenijeg, književnog života u Beogradu. Upoznao sam Hristića još, još ranije. Bio sam na zimskom raspustu u Beogradu u januaru 1965. Dva moja starija brata živela su na Dorćolu. Vojin u Siminoj, Jagoš u Skender Begovoj. Došao sam da vidim „2000. koš“ Radivoja Koraća, u dresu reprezentacije Jugoslavije. Igram lopte u dvorištu škole Janko Veselinović, sankanje u Kapetan Mišinoj, „Rio Bravo“ u 20. oktobru, a uveče… Jagoš je „gostovao“ u kući pored kafane Manjež, a ja sam na „poklon“ kartu ušao na premijeru drame Jovana Hristića „Savanarola i njegovi prijatelji“, Jugoslovensko dramsko pozorište.

Nije predstava baš bila u mom sluhu (hm, kakvo je moje pozorišno iskustvo…) i lecnem se kad čujem jednu repliku Domenika, lekara koga je igrao Mihailo Pljaka Kostić: „Izgleda tako lako i lepo umreti na latinskom… a ja ne znam taj jezik“.

Korać, Žućko (njegovo društvo „od podne“ stajalo je ispod Velikog sata u Knez Mihailovoj i ćaskalo) postigao je svoj 2000. koš, preciznije 2001. Bilo je prošlo dva minuta i 15 sekundi, Jugoslavija je pobedila Francusku 85:76, na Sajmištu.

Čitajući eseje Jovana Hristića („Pozorište 1, 2, Pozorišni referati 1, 2, 3, 4“, knjigu ogleda „O tragediji“, izvrsnu knjigu o Čehovu) i gledajući kako taj, rođeni aristokrat ulazi u pozorište, najviše sam naučio o kazalištu. Njegov plav, antički osmeh, još lebdi nad ovim gradom: „Osmehnute priče još mogu da pričaju samo lekari/kada kažu bolesnicima da je smrt daleko/a ona čeka u hodniku“.

Upoznao sam Hristića… u „Nolitu“ je 1966. objavljen roman „Pod vulkanom“ koji je napisao Malkolm Lauri.

U prevodu Branka Vučićevića, sa predgovorom Jovana Hristića. Taj čudesni roman o pijanstvu, o samouništenju Konzula u nekoj zemlji Latinske Amerike, taj roman o ljubavi, o žalcu fašizma, važna je knjiga moje mladosti.

U maju te 1966, Partizan je izgubio u finalu Kupa šampiona i ja sam čitajući „Pod vulkanom“ jedva spasao glavu. E, da sam ja igrao to finale, Vladica Kovačević igrao je sa visokom temperaturom, Partizan bi pobedio.

Igrao sam Konzula pre nego što je to učinio Albert Fini. Žaklin Bize još je bila mlada… Kako je čisto, kako je otmeno bazati gradom dok se budi, bos i pijan, u belom odelu. Ne, ne, ipak beli sako, plava košulja i farmerke.

Malkolm Lauri, kao Rajanova kći, kao irski talas: „Munja sevnu niz nebo i Konzul posrćući za časak pogleda nad sobom obris Popokatepetla zakićenog smaragdnim snegom… Konzul je u prvi mah osetio čudno olakšanje. Sad shvati da je pogođen. Pade na koleno, zatim zastenjavši licem u travu. Hriste, ovo je neka prljava smrt“.

U Hristićevoj drami „Čiste ruke“ ima jedan dečak, siguran sam da je taj dečak J. H., godina je 1939.

Imam dve fotografije: petogodišnji dečak u belom mornarskom odelu, sa kapom kao barkom, i druga dečak za stolom čita „Veliki pomorski atlas“ (ove fotografije dala mi je gospođa Glišić): „U gradu je strašna vrućina,/voleo bih da padne malo kiše/pa da puštam brodove“.

Taj dečak će odrasti, i napisaće nekoliko eseja o Mediteranu, koji mogu ući u najstrožu antologiju o Homerovom moru: „Sveti Donat, O smrti mornara, Mojra i Mojre, Čemu putovati, Noćni život Sredozemlja, Zapis s Lastova, Odisej pomorac, Po Grčkoj s Pausanijom i Čovek Sredozemlja“, o jednom letu: iza zatvorenih škura, bude, gotovo uvek dečak… staklasta pogleda čiji udovi grčevito i haotično poigravaju… Ali svako od te dece, u jedno leto izraste u mladića ili devojku božanske lepote… U Afroditu ili Apolona. „Sveta je dužnost lepih da ne kriju svoju lepotu… I zato se samo na Sredozemlju mogla roditi apsolutna lepota, zato što je nema i zato što traje jedan tren. I zato što traje jedan tren ne ostaje još ništa drugo do da bude apsolutna“.

Još čujem Hristića kako govori ovaj esej, u kasnu avgustovsku noć, na pjaceti između katoličke i pravoslavne crkve u drevnoj Budvi.

Te noći, Hristić je dobio nagradu Stjepan Mitrov Ljubiša, i setili smo se jednog odeljka iz „Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog. Publika je, u starom italijanskom pozorištu tražila da se „na poklon“ pojave i ubijeni na sceni, čulo se: „I morti, i morti!“

Ko nije imao jedno kraljevsko leto taj bolje da nije ni živeo. Ludilo je želja da se to leto ponovi.

Samo more ne čeka smrt. Bio je početak leta i Hristić mi je u redakciji „Književnih novina“ („onih“ KN) pripovedao kako je ranih 50-ih, igrao vaterpolo, kupatilo i bazen u Dušanovoj ulici, govorio o braći Matušić iz „Hajduka“… Govorio o Severinu Bijeliću, hrabrom i naopakom Zeki, partizanu u najboljem filmu Živojina Pavlovića „Zaseda“. A ja ću sa lakim stidom, kako volim, „Tri pjesni ljuvene“, opet Mediteran: „Kapi kiše na tek ozelenelom lišću,/Pena na talasima što dolaze sa pučine,/Koža suha od vetra u granama borova,/Dodir grudi na kamenu toplom od podnevnog sunca,/Usne slane od mora smirenog u predvečerje,/Reci, dušo moja, zar ti to nije dovoljno/za čitav jedan život, za čitav jedan život?“

Jovan Hristić nije bio u članstvu Srpske akademije nauka i umetnosti. Na sramotu SANU. On je bio član mediteransko-beogradske akademije: Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić… Ivan V. Lalić, Borislav Radović…

Teško je „na tragu“ Jovana Hristića učiniti još jedan mediteranski krug. Uspeo je u tome Mijo Raičević u pesmi „Brodski (dnevnik)“. Pre jedne od protestnih večeri u Udruženju književnika Srbije 1996/97, još je bio poneki proplamsaj otpora u Francuskoj 7, Vava Hristić rekao mi je da mu se dojmio „veseo komenta“r M. Raičevića na njegovu pesmu „Brodski dnevnik“.

I na kraju „Brodski (dnevnik)“ Miodraga Raičevića:

„Treba prvo prepoznati sebe

pa se onda zavoleti

Krenem pre zore još topao od poljubaca,

dovatim se konopaca i počnem polako da ih

odmotavam: rkekoke, rkekoke, rkekoke, rkekoke…

Znao sam da se to neće svideti momcima, ali –

koliko noćas sedećemo u potpalublju

i piti – RUM!

„Žene nisu nikad tako lepe kao u sećanju,

gospodo! Ova poslednja malo se čula ispod pazuha.

Zato i postoji – RUM!“