Dva izuzetna umetnika koji se nikada nisu sreli

Izložba koja traje do 17. januara 2016. prva je postavka u novom krilu super modernog amsterdamskog muzeja „Van Gog“. Ona je rezultat dugogodišnjeg rada i istraživanja koja su vodili vrhunski stručnjaci iz Van Gogovog muzeja u Amsterdamu i Munkovog muzeja u Oslu. Tu su eksponati koje je veoma teško videti zajedno na jednom mestu. Među njima se nalaze Van Gogovi „Suncokreti“, „Zvezdana noć nad Ronom“, „Ljudi koji jedu krompir“, kao i Munkov „Krik“, „Madona“ i „Bolesno dete“. Izabrana su mnoga dela na kojima je sličnost u radu i tehnici ova dva umetnika više nego očigledna. To se može dobro uočiti na Munkovoj „Zvezdanoj noći“ i Van Gogovoj „Zvezdanoj noći nad Ronom“, na njihovim Autoportretima i mnogim drugim slikama.

Iako se dela ova dva umetnika prikazuju po prvi put na zajedničkoj izložbi, nije neobično da se Van Gog i Munk pominju u istom kontekstu. Sličnosti su prepoznatljive na različitim nivoima kad su u pitanju estetika, kolorit, teme, stil ili sociološki kontekst. Kod obojice je veoma prisutna tema straha, otuđenja, melanholije i anksioznosti.

Van Gog je umro mlad i nepoznat 1890, dok je Munk doživeo duboku starost i napustio ovaj svet kao poznati slikar 1944. blizu Osla. Jedan je rođen u Holandiji, drugi u Norveškoj. Mada su imali mnogo dodirnih tačaka, ova dva izuzetna umetnika se nisu nikada srela, iako su boravili u raznim delovima Francuske u istom periodu i družili se sa istim poznatim ličnostima toga vremena. Van Gogovo slikarstvo se u istoriji umetnosti definiše kao postimpresionizam a smatra se i pretečom ekspresionizma, dok je Munk jedan od najznačajnijih ekspresionista. I jedan i drugi počinju karijeru oko 1880. godine. Fascinira ih prvenstveno naturalizam i pejzaži koje slikaju prigušenim tonovima. Obojica se bave egzistencijalističkim pitanjima koja svi postavljamo, ali na koje niko nema odgovor. Inspiraciju nalaze u ciklusima koji su ključ ljudskog postojanja: rađanje, umiranje, patnja, ljubav, nada, strah… Isto tako, oba umetnika privlači modernizam i ukidanje konvencionalnog pristupa slikarstvu. Njihova dela ostavljaju snažan utisak na posmatrača zato što su istovremeno jednostavna i kompleksna.

Obojica su patili od manijakalne depresije, a Van Gog je bio i izuzetno autodestruktivan. Poznato je da je u jednom momentu ludila odsekao sebi uvo i da je izvršio samoubistvo u Provansi u 37. godini u poljima koje je slikao sa toliko strasti. I jedan i drugi su živeli na granici ludila i genijalnosti. Van Gog je svoja depresivna stanja vrlo opširno opisivao u pismima svom bratu Teu, a Munk je vodio dnevnik. I ova dokumenta su prikazana u jednom delu izložbe.

Pored same izložbe, u Amsterdamu su predviđena mnoga kulturna događanja u vezi sa životom i radom ova dva umetnika. U planu su mnogobrojni koncerti, instalacije, filmovi i druge zanimljive aktivnosti.

„Krik“ – metafora savremenog čoveka

Veliko interesovanje naravno izaziva „Krik“, koji dugo nije bio najcenjeniji Munkov rad. Tek mnogo kasnije je postao simbol straha i metafora savremenog čoveka i njegovih strepnji. Likovni kritičari smatraju da je jačina ove slike u tome što osoba na njoj može biti i muškarac i žena, što se ne vidi ni uzrast i zato što u svakome od nas izaziva užas. Na poleđini jedne od četiri verzije „Krika“ su zabeležene Munkove reči: „Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili da hodaju, a ja sam ostao, drhteći od nemira. Činilo mi se da čujem prodoran krik kako se prolama kroz prirodu.“