Bazdulja brine sudbina filma „Čuvari formule“ u Srbiji, zbog dva problematična imena

Ovo je, kako ocenjuje, film koji bi, zasigurno više od „Tome“, mogao zainteresovati publiku i izvan takozvane regije. Naročito, kako kaže, to važi za frankofone zemlje, jer je, čini se, više dijaloga u filmu na francuskom, nego na srpskom, a i tema je „globalna i nažalost aktuelnija nego u vreme priprema za snimanje filma“.

Biće tu zasigurno još festivala i još nagrada, uveren je Bazdulj, ali i navodi da ga više od tog aspekta sudbine filma zanima njegova domaća bioskopska recepcija. „‘Tomu’ je gledalo toliko ljudi da je to automatski imalo i političke efekte, svi su pričali o filmu jer je prelazio sve moguće granice: i generacijske i partijske i etnonacionalne i mnoge druge. Pribojavam se unapred da će to s „Čuvarima formule“ biti nemoguće. Pomišljam, možda i pogrešno, da će deo javnosti jedva dočekati da film ignoriše ili minimizuje“, piše Bazdulj.

Kako dodaje, „navodiće se brojni razlozi“, no, kako kaže, „pravi razlog biće ime koje se na platnu pojavljuje bukvalno u prvoj sekundi filma“.

„Dva se imena zapravo paralelno pojave, imena dvojice glavnih producenata, a to su Dragan Bjelogrlić i Dragan Šolak. Ovaj drugi je vlasnik nekoliko medija koji glasnije, strastvenije i neumornije artikulišu opozicione stavove u današnjem srpskom društvu nego ijedna politička partija. Mada ne verujem da ima direktne političke ambicije u smislu ličnog učešća u izvršnoj vlasti, Dragan Šolak ima veće pravo na poziciju pravog lidera opozicije nego bilo koji od stranačkih lidera. Proces i projekat medijske podele društva koji je pokušavao i skoro do kraja uspeo da izbriše sve margine i odstrani sve sive zone, došao je praktično do svog vrhunca“, kaže Bazdulj.

Dodaje da bi voleo da se vara po ovom pitanju i „da recepcija Bjelogrlićevog novog filma ne bude na domaćem terenu primarno određena dnevnopolitičkim podelama“.

„U tom smislu, film praktično ima i jednu „meta“ razinu. Ako su neki Francuzi pre nekoliko desetaka godina bili spremni da rizikuju živote za ljude iz zemlje za koju do juče maltene nisu bili ni čuli, moraju li ljudi iste krvi i jezika, sunarodnici i zemljaci, jedne druge psovati i proklinjati zbog dnevnopolitičkih trivijalnosti“, pita Bazdulj.

U raspletu „Čuvara formule“, kako ističe, naslov se pojašnjava kroz monolog i scenu „koje će suptilnijim gledaocima možda biti pretransparentni i prepatetični, ali oni artikulišu poruku koju vredi poslati“. „Čuvati formulu ljudskosti ne znači apstraktno blebetati kako će „svi ljudi biti braća“, pa još uz samosvest da je to stih iz himne Evropske unije. Čuvati formulu ljudskosti znači videti čoveka u onom komšiji koji glasa za one koje mi preziremo, bili oni „nacoši“ ili „strani plaćenici“. Čuvati formulu ljudskosti znači znati ono što je pesnik znao: da duše samo toliko ima kol’ko je deliš sa dušmanima. I živeti tako“, navodi Bazdulj u komentaru napisanom za podsajt „OKO“ na portalu RTS.

Bazdulj, komentarišući dalje film, navodi da uloga Radivoja Bukvića, koji igra pionira srpske nuklearne fizike Dragoslava Popovića, koji je i centralna ličnost incidenta – jedna od onih za kakve se dobija Oskar.

„To je jedna od onih uloga za kojom dobri glumci žude, uloga sa ogromnim dijapazonom unutrašnjih prelamanja i moralnih nijansiranja, uloga koje su majstorski ispit – tu se vidi je li neko pravi glumac ili nije.  Bukvić je taj ispit definitivno položio. Njegova uloga je ovde jedna od onih za kakve se u Americi dobivaju Oskari. S nekim manje ubedljivim, film bi imao veliki problem“.