Dvadeset filmova 2024. godine (prvi deo): Lista najboljih filmova u protekloj godini po oceni kritičara Danasa

U prvom delu, u skladu sa periodom prazničnog odmora, nalaze se filmovi čija je forma lakša sa konzumaciju, što, naravno, ne znači da na taj način ne obrađuju zahtevan i/ili stresan sadržaj.

Zaista, ima tu i klanja i konceptualisanja, ali ispostavilo se da samo jedan od deset odabranih filmova nema nameru da nasmeje gledaoca.

Valja napomenuti da poslednja dva naslova sa liste predstavljaju povlašćeni kutak zabave za celu porodicu.

Mada, naročito u slučaju filma „Tvoje čudovište“ i njegovog šokantnog kraja (zbog kojeg u SAD mlađi od 17 godina mogu da ga gledaju samo u društvu starije osobe), pretpostavljam da nisu baš za najnormalniju porodicu.

U utešnom segmentu filmova koji zaslužuju pominjanje dominiraju američki proizvodi: „Rivali“ („Challengers“; r. Luka Gvadanjino; SAD, 2024), „Uvrnuta dušica“ („Strange Darling“; r. Džej Ti Molner; SAD, 2023), „Abigejl“ („Abigail“; r. Met Betineli-Olpin, Tajler Žilet; SAD, 2024), „Pravi bol“ („A Real Pain“; r. Džesi Ajzenberg; Poljska/SAD, 2024), „Tatami“ (r. Gaj Nativ, Zar Amir Ebrahimi; Gruzija/SAD/VB/Izrael, 2023), „Terrifier 3“ (r. Demijen Lione; SAD, 2024), „Državni udar!“ („Coup!“; r. Džozef Šuman, Ostin Stark; SAD, 2024), „Žena trenutka“ („Woman of the Hour“; r. Ana Kendrik; SAD, 2023), „Vrljavi Karter“ („Lousy Carter“; r. Bob Bajington; SAD, 2024), „Sumrak saskvača“ („Sasquatch Sunset“; r. Dejvid Zelner, Nejtan Zelner; SAD, 2024)…

„Žena trenutka“ je neočekivano nostalgična (ili pre traumatična) za srpske gledaoce pošto se bavi serijskim ubicom koji je sedamdeset i neke učestvovao u televizijskoj emisiji koja će poslužiti kao direktan uzor za „Ko će koga?“ na Trećem kanalu.

„Vrljavi Karter“, kako sam ga preveo, otkriva retkog autora koji je uspeo da razvije samosvojni stil.

Radi se o malom, sasvim neambicioznom geniju, i neka ga, neka ostane ušuškan opskurnošću.

Janik (Yannick; r. Kventan Dipju; Francuska, 2023)

Dipju je prošle godine udario u stvaralački zid, i to filmovima „Daaaaaali“! i „Drugi čin“ koji su prikazani na najuticajnijim pozornicama („Drugi čin“ je, npr, otvorio Kanski festival).

Nadrealizam je prešao granicu ka dadaizmu, te se izgubio bilo kakav sistem.

No, pre toga imali smo „Janika“ kao primer Dipjua u punoj mašti i snazi.

Gotovo TV drama (traje šezdesetak minuta), film osnovnu premisu – pozorišni gledalac naoružan revolverom ustaje i protestuje zbog nezanimljivosti predstave koju se udostojio i potrudio da gleda – goni do besmisla (dakle, do nadrealizma).

Nažalost, bojim se da više nećemo imati prilike da gledamo Dipjuove filmove ovako urnebesnog tipa (možda i bilo kakve, jer, rekoh, udario je u zid punom brzinom i vrlo verovatno će se neko vreme posvetiti nefilmskim zanimacijama, a ima ih), što je i jedan od razloga da bude na listi.

Poslednji od Jevreja (Le dernier des Juifs; r. Noe Debre; Francuska, 2024)

Po mom uverenju, najbolji film prošlogodišnjeg Palićkog festivala, lak za gledanje i povremeno abnormalno duhovit, a potkožno ekstremno ozbiljan i težak.

Naslov i površinska tema mogu lako usmeriti gledaoca ka suženom spektru očekivanja, dok film zahvata mnogo dublje i bavi se neučestvovanjem kao životnom filozofijom.

Kada takvom glavnom junaku dodate lakoću i otvorenost, dobijate Žaka Tatija za treći milenijum i humor dobrodušne nesnađenosti u sukobu sa dosadnom, uokvirujućom svakodnevicom.

Glavni glumac je genijalan, i ponovo, kao u slučaju Dipjua, prijavljujem pesimizam glede njegove budućnosti – s tim što se ovde radi o strepnji da je u najranijoj fazi karijere dosegnut vrh i da će od sada moći da se nastavi samo laganom nizbrdicom.

Drive-Away Dolls (r. Itan Koen; VB/SAD, 2024)

Za scenaristički deo posla zaduženiji Koen je, posle prekida saradnje sa bratom, otvorio fazu u kojoj filmove stvara zajedno sa svojom emotivnom partnerkom.

A ona je lezbejka (ne pitajte…) i svet u koji su uronili je njoj bliska supkultura (začinjena estetikom kraja 90-ih), kroz formu B krimi-komedije koja smanjuje finansijska očekivanja i pojačava autorsku relaksiranost (upravo to je i bio razlog razlaza braće – postali su „brend“ i kao dvojstvo su bili prinuđeni da se svaki put bore da dostignu nekakvu lestvicu koja često nije bila po njihovom izboru).

Likovi, standardno „koenovski“, pričaju onako kako to niko u stvarnosti ne čini, dok film od svih iz godišnjeg odabira verovatno ima najlepšu ljubavnu priču, provučenu „na kvarno“.

Supstanca (The Substance; r. Korali Farža; VB/Francuska/SAD, 2024)

Govorilo se o nekakvoj ultrašokantnosti, marketinška kampanja je i bila usmerena u tom pravcu, dok je po godinama već iskusna a po radnom stažu i dalje uzbudljivo sveža autorka kao temu podvukla filozofsku polemiku na liniji „tvar – suština“ („substance – essence“).

To je, po meni, ključ scenarističkog uspeha filma (Zlatna palma u Kanu), kao i valjan izgovor za nesumnjivo uživanje u eksploataciji telesnog užasa.

Porotnik br. 2 (Juror #2; r. Klint Istvud; SAD, 2024)

Možda poslednji film u karijeri Klinta Istvuda jeste na početku pomenuti izuzetak od opšte namere autora da nasmeju gledaoca.

Nikako da ga i ne zabavi, putem Istvudovog odavno oprobanog bergmanovskog pristupa žanru.

Kompromis sa savešću je osovina identifikacijskog interesa i dramske napetosti, a Nikolas Holt bi barem mogao da bude nominovan za Oskara.

Ambasadore Hil, reaguj!

Nova godina koja nije došla (Anul Nou care n-a fost; r. Bogdan Murešanu; Rumunija, 2024)

Poput dva završna filma, i debitantski rad – što je gotovo fascinantan podatak – sredovečnog Rumuna listi se priključio pomalo „preko veze“.

Šta da se radi, drag nam je taj nagli sunovrat Čaušeskuovog režima (samo sunovrat, naglašavam), što ne znači da film izuzetno umešno tokom razvoja fabule fragmentarnu dramaturgiju ne uklapa u stvarnosno logičnu i tematski zaokruženu celinu.

Ipak!

Gromoglasni aplauz publike u MTS dvorani dodao je lokalnu aromu koja, nadajmo se, uskoro više neće farbati srpske slojeve preko i bez toga odličnih rumunskih filmova.

Hipnoza (Hypnosen; r. Ernst de Ger; Švedska/Norveška, 2023)

Ovogodišnji svetli primer humora sa izvorom u neprijatnosti, za šta Skandinavci imaju poseban talenat.

Svet seminara za „app start-ape“ jeste, poput finansijske elite na koju se u „Trouglu tuge“ okomio Ruben Estlund, prilično laka lovina za kritiku.

No, „Hipnoza“, iako nesumnjivo manje šljašteća (ili baš zbog toga), prodire psihološki dublje.

Kako god, uvek je slasno ismevati novogovorne jurišnike „održivog rasta“, „zelenih tehnologija“ i ostalih mantri koje su nekontrolisanom štreberskom upotrebom odavno počele izazivati osećaj ogavnosti.

Drugi čovek (A Different Man; r. Aron Šimberg; SAD, 2024)

Sebastijen Sten je, uzevši u obzir i film „The Apprentice“, muška glumačka ličnost godine.

U „Drugom čoveku“ je imao ozbiljan zadatak da očuva dramsku podražajnost dela (u čemu je svakako pomogla Renata Rainsve iz „Najgore osobe na svetu“), dok se reditelj Šimberg – nije mu prvi put – zapravo bavi meta ili postdramom, zapanjen sukobom realnog i fiktivnog čemu pristupa kroz prizmu raščlanjivanja glumačkog procesa.

Zvuči komplikovano, ali klizi kao po loju kada pronađete idealne tumače za vašu teorijsku raspravu.

Nešto je u ambaru (There’s Something in the Barn; r. Magnus Martens; Norveška, 2023)

Dovoljno je reći, pogani patuljci u Norveškoj.

Malo detaljnije, zabava je upravo u onome što ih čini agresivnim kada nova, američka porodica (kroz koju autori filma ismevaju motiv „povratka korenima“) stupi na njihovu teritoriju.

„Iritiraju ih buka, jaka svetlost, i posebno bilo kakva promena“, veli norveški komšija.

Pomalo podsećaju na srpske opozicionare, ali hajde da budemo optimistični.

Tvoje čudovište (Your Monster; r. Kerolajn Lindi; SAD, 2024)

Nezavisni, multižanrovski dragulj koji je profitirao od polukenselovanja glumice Melise Barere („tvitovala“, tj. „iksovala“, da Izrael vrši genocid u Gazi).

Kolege su je na koncu odbranile, ali ne pre nego što je možda i sama rešila da se iz politički prekorektnog sistema na kratko izmesti u predele umetničke slobode.

Ponavljam, užitak za celu porodicu, ukoliko je pomalo čudna.

Kraj može biti uznemirujuć, i takav je s didaktičkim opravdanjem.