Dvojno državljanstvo

Jer je imao želju da se vrati. Jer ga je Penelopa čekala. Da je promenila bravu, to više ne bi bio njegov dom. Da je odlučio da ostane kod sirena, to više ne bi bio njegov dom. Želeo je da se vrati, ona je želela da se on vrati, spoj njegove i njene volje je održao njegovo prebivalište netaknutim. Penelopa je priča o ženi koja kaže, moj muž još stanuje na Itaki, istina da je on trenutno odsutan, ali on će se vratiti i ja želim da se on vrati, čuvam njegovo mesto, postupam tako da učinim njegov povratak mogućim, odatle moj ručni rad o kome sve znate te se neću na tome zadržavati, ali ipak, dobro shvatite da ovo nije prostačka priča o seksualnoj vernosti, mogu ja da spavam sa kim god hoću i čak sa više njih, međutim, smestiti drugog muškarca u našu kuću, to je nemoguće, jer onda Odisejev povratak ne bi imao više smisla, jer onda Itaka ne bi više bila njegov dom i od heroja bi se pretvorio u lutalicu bez kraljevstva.

Razmišljate o svim onim ljudima koji provode radnu nedelju u Parizu i vraćaju se kući samo vikendom. U svojoj kući provode samo dva dana u nedelji, a ipak to ostaje njihova kuća, niko u to ni ne sumnja, drugi se žale zbog njihovog odsustva, prebacuju im što je takva situacija, na mojoj grbači su svi kućni poslovi, pokušaj da nađeš manje udaljen posao, reci im da će im tvoja žena zabosti nož u leđa ukoliko ti ne daju premeštaj, ali to ostaje njihova kuća. Tu su i zatvorenici, ležeći bolesnici, vojnici mobilisani na frontu, studenti u kampusima, taoci, zalutali po planinama, brodolomnici na pustim ostrvima, plutonske li preneraženosti, eto gomile ljudi koji fizički nisu kod kuće, a koji ipak… Kuća je mesto gde bismo voleli da budemo, gde bismo bili da nismo sprečeni, gde se vraćamo čim bude moguće. Ali poslovne obaveze su ipak jedan od uobičajenih razloga udaljavanja od kuće. A za jednog tumača, razume se da je dolazak u Pariz radi posla, po francuskoj tarifi, isplativa radnja, mnogo isplativija nego da se posao obavlja samo u Jasagu.

Jedna nedelja mesečno. Čak i kada bi to bila samo jedna nedelja mesečno, to ne bi obavezno podrazumevalo da ne živite u Jasagu. Stanovati to ne znači obitavati negde svakog dana i odlaziti u krevet svake noći, stanovati je izbor, namera, to je duševno stanje. Jazižani vas čekaju i ponovo čekaju, za njih važi da kada napuštate Jasag, vi idete, i veruju u vaš povratak, što je duga tvoja misija u Parizu, kad ćeš se napokon vratiti, samo nam ti nedostaješ. Dovoljno je da i vi smatrate da je tamo vaša kuća da bi to zaista bilo tako, da bi se desio spoj njihove i vaše volje, da bi dvostruka namera da se uspe proizvela svoj efekat. A i kakav je samo vaš jaziški stan sa svojih osamdeset metara kvadratnih smeštenih u lepoj četvrti, videli ste neke slike u vašem računaru. U poređenju s tim, morate priznati da vaš pariski stan, sav mali i buđav, što ukazuje na život koji se vrti jedino oko posla, izgleda kao privremeno stanište.

Znači da bi to moglo biti tačno. Francuze biste pustili da poveruju da boravite u Parizu, iz profesionalnih razloga, da bi se činilo kako ste uvek na raspolaganju, da ne misle, ah, ova živi previše daleko, ne vredi stupati u kontakt s njom. Kod tumača je to uobičajena pojava, tvrdite da boravite u Parizu ili u Ženevi, jer tamo ima puno posla, ali živite u stvari u Limožu ili u Bordou. To čak i nije varanje, to se zove profesionalno boravište, nije uvek dobro viđeno, ali u tome nema ničeg nelegalnog. Ako neki tako postupaju živeći u Limožu, zašto vi to ne biste radili živeći u Jasagu gde bi bilo vaše uobičajeno prebivalište i gde biste se vraćali čim bi to bilo moguće? U načelu je to u redu, samo što ostaje pitanje motivacije. Šta je moglo da vam prođe kroz glavu da biste otišli u izgnanstvo u Jazigiju? Da je to jedino zbog manjih troškova života, zbog stana sa parketom i zbog gipsanih radova na tavanici čija je visina prilagođena vašem gabaritu prave motke, rekli biste selim se i ne biste oko toga napravili toliki cirkus.

Vaši roditelji su odlučili da postanu imigranti, stranci, međutim, jesu li imali pravo da vam nametnu da rastete daleko od svoje domovine?

U svakom slučaju, niste sigurni da odobravate emigraciju u samom svom načelu. Nije li to neki određeni oblik diskretne i ipak neporecive kolonizacije? Vi ste ipak antikolonijalista, u to nema sumnje, uverili ste se u to u vezi sa Alžirskim ratom. Ali koješta, to nema nikakve veze.

Ha, smešno je kako vi sami sebi sužavate vidike čim razmatrate mogućnost da ste Jazižanka, jeste li to već primetili? Ma nije tako, svako ostaje mirno kod svoje kuće, u tome nema ničeg suženog, to jednostavno znači: svakom narodu njegova zemlja, svakoj naciji njegova kuća, u čemu je tu problem? Bilo šta bilo, nepotrebne pojedinosti je oksimoron, pojedinost je uvek potrebna, to je, znajte, čak njen razlog postojanja, molite vi lepo.

Prevod s francuskog: Katarina Trajković

Autorka je poznata francuska književnica, čiji će roman „Dvojno državljanstvo“ uskoro biti objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs