DŽentlmenski pijanizam

Nadalje, jedan od nagrađenih na čuvenom Šopenovom konkursu u Varšavi 1970, ali ovenčan priznanjima i na još nekoliko svetskih klavirskih takmičenja od visokog ugleda. Nekadašnji student pravih velikana poput Artura Rubinštajna i Nađe Bulanže, od malena na sceni, a tokom duge i uspešne karijere umetnika deleći tu scenu sa vodećim orkestrima i nekima od najupečatljivijih dirigenata novijeg doba … mogli bismo zaista da nabrajamo još dugo, i to samo najprobranije stvari iz biografije jedne od onih živopisnih ličnosti savremenog pijanizma, koja nam je jednostavno poslednjih decenija nekako izmicala. Došavši ponovo u svoju domovinu, Eugen Inđić nastupio je u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine nakon baš dugog vremena – poslednji put na Kolarcu je svirao 1984. po sopstvenim rečima – interpretirajući program pretežno sačinjen od Šopenovih dela, premda smo imali prilike da čujemo kako tumači i Šumana, Paderevskog i, čak, Debisija na bis.

Eugen Inđić spada u one majstore interpretacije, koji izvrsno razumeju arhitektoniku koncerta i sopstvenog repertoara unutar zadatog vremena. Kada bismo imali više prostora, pozabavili bismo se svakako ovde onim mikroravnotežama i veoma inteligentnim odnosima simetričnosti unutar rasporeda dela na programu, kao i unutar samih dela ponaosob, koja se tiču finesa karaktera, tonaliteta, izraza … ili nas Inđić, tokom trajanja svog nastupa, jednostavno ubedi da svaki detalj ima svoje posebno značenje, donet ovde na jedan rafiniran način i sa klavirskom osvešćenošću zaista visokog ranga.

Ako ste još uvek bili donekle rezervisani prema pijanisti Inđiću, nakon uvodnog Šopenovog Nokturna c-mol op. 48 i Balade br. 2 g-mol, onda vas je napokon susret sa njegovim predelikatnim, ali moćnim tumačenjem tri Mazurke (op. 24 br. 4, op. 30 br. 3, op. 59 br. 3) potpuno prenuo iz eventualnog predomišljanja. Te blistave i vrcave niske tonova, što objedinjuju u sebi ehoe sadašnjice i nekadašnjice, sa umetničkom okretnošću koja nikad ne zapada u kliše, već naprotiv stalno iznova ispunjava sebe jednim naročitim sadržajem, da u vama odzvanja i satima nakon koncerta – momentalno su definisale srž Inđićevog dugog i vitalnog postojanja u muzici. Poseban kompliment pripada onim najkrupnijim komadima repertoara. Šopenova Sonata br. 2 b-mol na kraju prvog, a zatim Šumanova Krajslerijana op. 16 na samom početku drugog dela koncerta, zaslužuju tako poseban prikaz za sebe. Epski zamah dosegnut u ovim delima, sa svojim nezadrživim protokom punim nepokorne snage uverenja, ali koji u sebi ne zaglušuje ni za časak onaj specijalni glas delikatne misli i filigransku pažnju za svaku žilu kucavicu kojom delo pulsira, živi i prelazi svoj unikatni interpretativni put – zaista je impresivan. Zgrabljeni ste, rečju, kao slušalac ovde onom vrstom džentlmenskog pijanizma, koji odiše dostojanstvenošću stvarno plemenitog i starinskog kova, ali i definišućom sviračkom moći. Naježili smo se tako pred ponuđenim tumačenjima dva genija klavira – Šopena i Šumana – od one vrste koja se odistinski retko čuje u današnjici. Možda je, u izvesnom smislu, još samo Eugen Inđić održava u životu, u svojoj verziji nastavljanja jedne blistave tradicije.

Prekrasno elegantan i ljubak Menuet G-dur Paderevskog, bio je ponovo zasenjen očaravajućom silinom Šopenovog Skerca br. 2 b-mol, da bi nas prvi od dva bisa – Debisijev „Vatromet“ – još jednom iznenadio kvalitetom Inđićeve sposobnosti za tonsku i ekspresivnu transformaciju. Veoma aristokratska klavirska vizija, ali svetlosnim godinama daleko od tek puke uglađenosti, već naprotiv uzbudljiva sa svojim zrelim formatom.