Džez bend koji svira drugačije standarde

Pre par godina, Vasilić je sa probranom internacionalnom džez reprezentacijom snimio svoj veoma hvaljeni živi album „Live In Theater Akzent“, koji se sredinom prošle godine našao na evropskom tržištu u izdanju nemačke diskografske kuće Galileo Music, da bi ove bio licencno objavljen kod nas na etiketi Metropolis Jazz, uključujući i vinilnu verziju! Nenad Vasilić sa svojim Trijom nastupa večeras na Kolarcu, a dan kasnije u Sali Simfonijskog orkestra u Nišu, predstavljajući samo jednu od svojih raskošnih autorskih i sviračkih dimenzija. Ovaj razgovor ne bi bio moguć bez svesrdne pomoći prijatelja iz Metropolis Music.

* Koje bi bilo vaše muzičko ‘poreklo’, koja vas je to muzika u najranijem dobu ‘zavela’ i povela onim zvučnim tragom koji pratite i danas?

– Bah je kompozitor koji me je inspirisao od najranijeg detinjstva. Svirao sam njegova dela i to mi je pomoglo kasnije u sviranju basa, jer Bah ima neverovatno zahtevnu levu ruku, što je za basistu jako bitno. Prva ploča koju sam dobio kao dete i bio njome oduševljen je „Mačak Toša“ – reč je o instrumentalnoj muzici iz jedne predstave. Takođe, ploča „Groznica subotnje večeri“ sa DŽonom Travoltom obeležila je moje rano detinjstvo. Prvi svesniji kontakt sa muzikom ostvario sam kroz kompilaciju najvećih hitova grupe Deep Purple. To je ujedno bila i prva ploča za koju sam odvajao džeparac i samostalno je kupio. Oduševljen ovim zvukom, upoznavao sam se i sa drugim njihovim albumima, recimo sa „Machine Head“… generalno, prvi zvuci koji su svesno jako uticali na mene jesu oni ‘heavy metala’ pomenutih Deep Purple, ali i Iron Maiden, Judas Priest, Black Sabbath. Kasnije sam počeo da ulazim u svet ‘fjužn’ muzike i postepeno prolazim kroz sve žanrove, jer je takvo upoznavanje ključno za muzičara. Čik Korija, Patituči, Stenli Klark su figure koje su me dosta oblikovale kada govorimo o džez muzici.

* Kako ste se između klavira i žica bas gitare i kontrabasa odlučili za ovo drugo, šta je presudilo?

– Ja klavir jako volim i sviram ga i danas, ne doduše koncertno, ali komponujem na klaviru, radim harmonske analize. Sa dvanaest godina, klavir mi je postao neinteresantan, kao i sviranje klasike, jer sam bio u pubertetskom dobu kad sam osetio potrebu da pravim bendove ili budem deo njih. U jednom bendu u kome sam svirao bilo je upražnjeno mesto basiste i sticajem okolnosti sam ga ja zauzeo. Tako sam kao dvanaestogodišnjak počeo da sviram bas gitaru i to je trajalo neko vreme. Mislim da sam u jednoj kafani prvi put čuo uživo kontrabas, učinio mi se jako ekstravagantnim i poželeo sam da probam da sviram taj instrument. Vrlo brzo mi se i pružila prilika za to. Tako su počeli moji dani kao kontrabasiste.

* Nakon Srednje muzičke škole u Nišu – koja je i u nekadašnjim jugoslovenskim okvirima bila visoko cenjena – obreli ste se u Gracu na svojim džez studijama. Sa kakvim ste osećanjem stupili na tamošnju DŽez akademiju, je li ta škola ispunila sva vaša očekivanja?

– Niža i srednja muzička škola koju sam pohađao u to vreme bila je na jako visokom nivou. Imali smo sjajne profesore solfeđa i harmonije. Profesorka Olivera Đokić je jedna od njih, držala nas je strogo, ali i podučila svemu što je potrebno znati u vezi sa klasičnom harmonijom. Od nje smo svi vrlo spremni otišli u svet. Sećam se svog prijemnog ispita u Gracu – bio je na poprilično ‘niskom’ nivou u odnosu na ono što smo mi do tada radili u srednjoj školi.

Što se Graca tiče, nisam imao prevelika očekivanja kada sam došao tamo. Grac je imao puno dobrih studenata, odnosno svirača. U trenutku kada sam ja bio u tom gradu, tamo su bili i Predrag Revišin i Sava Medan koji su ‘creme de la creme’ srpskih basista i od njih sam možda čak i više naučio nego na samoj Akademiji. Predrag Revišin je bio i moj mentor, ali i veliki prijatelj. Zapravo, u celom mom iskustvu na Akademiji u Gracu, najvrednija je bila ekipa koja se u tom trenutku tamo okupila. Kroz druženje sa njima mnogo sam naučio o muzici, razmenjivali smo ploče, ideje… Ono što je bilo zaista sjajno na samoj Akademiji jeste to što je bila dobro opremljena – posedovala je gomilu instrumenata, puno prostorija za sviranje, sopstvenu fonoteku sa 25 hiljada naslova, studio vrlo moderno uređen i sve to nam je bilo dostupno. Kada uz ovo dodam i druženje sa sjajnim, kreativnim muzičarima, onda moram priznati da je vreme u Gracu za mene bilo jako plodonosno.

* Legenda kaže da ste neke tamo 1998. formirali sopstveni kvintet sa namerom da „u repertoaru nema američkih numera“ – zašto?

– Moja ideja je bila da od pesama, kao na primer, „Kad ja pođoh na Bembašu“ ili „Ajde Jano“, stvorim takođe jednu standardnu formu koju bi mogao svirati muzičar poreklom iz bilo kog dela sveta i da na taj način počnem da promovišem našu muziku, kao i da pružim svetu jednu širu sliku muzičkih oblika koji su potekli sa Balkana. LJubav prema džezu i prema balkanskoj muzici pokušao sam tako da spojim u jednu celinu i da se odvojim od standardnih džez interpretacija poznatih američkih numera. Na svoja prva dva albuma obrađivao sam naše najpoznatije narodne pesme, a kasnije sam počeo dublje da zalazim u tu sferu. Zapravo, ja na to gledam kao na eksperiment – želeo sam da vidim šta će se desiti kada svetu prikažemo jedan džez bend koji svira drugačije standarde od onih koje je publika navikla da čuje.

* Kako biste onda opisali i nazvali muziku koju vi lično stvarate i svirate? Postoji li naziv za vaš stil sviranja kontrabasa, koji je povremeno veoma ekspresivan na jedan ‘hard rock’ način?

– Bez lažne skromnosti, zaista ne bih voleo da dajem etikete svojoj muzici, jer se trudim da budem što originalniji i ne sviram ono što sam već čuo. Pokušavam da stvarima pristupam na način koji bi mi omogućio da potpuno sveže i neopterećen nekim informacijama koje su oko nas, sklopim nešto što bi doprinelo ‘world“ili džez muzici, kao i mom instrumentu. To pokušavam i kao autor u svojim projektima i bendovima, a i kao kontrabasista. Jedan od primera je moj solo album „The Art of the Balkan Bass“, projekat koji je trebalo da podstakne znatiželju za upoznavanjem kontrabasa kod publike i mislim da je u tome uspeo. Sa druge strane, taj projekat je i retrospektiva mog razvoja sviranja kontrabasa i ovim novim pristupom sam na neki način pokušao da dam svoj doprinos „kontrabas zajednici“.

* Recite nam nešto o vašem živom ‘bečkom’ albumu „Live In Theater Akzent“ – sećate li se tog nastupa, raznih detalja u vezi sa njim, raspoloženja svojih kolega sa kojima ste svirali tom prilikom, neke anegdote? Album je nedavno licencno objavljen i za srpsko tržište na etiketi Metropolis Jazz i to kao klasični CD, ali i na vinilu?!

– Taj nastup je zapravo bio proba za album „Wet Paint“, koji sam sutradan snimao u mom bečkom studiju sa Bojanom Zulfikarpašićem i DŽerodom Kegvinom. Sve što smo radili u Akzent teatru bila je dakle ‘živa’ priprema, a ujedno i koncert na jednom interesantnom festivalu koji se zove „In Between“. Koncept tog festivala je da neko ko je već dugo na austrijskoj džez sceni, a nije poreklom iz Austrije, bude domaćin nekoj, u mom slučaju austrijskoj džez zvezdi. Izbor je pao na mog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika Volfganga Pušniga koji je najreprezentativnija džez ličnost iz Austrije. Nismo imali inicijalnu nameru da objavimo ovaj koncert, ali je on bio sniman višekanalno i ja sam te snimke sa nastupa u „Akzentu“, šest meseci nakon objavljivanja „Wet Painta“, preslušao i video veliki potencijal u njima – bili su odličnog kvaliteta i zaista smo dobro zvučali na tom koncertu. Pa sam došao na ideju da bi mogao da se napravi album ‘uživo’. Ostali članovi benda su me podržali u ovoj nameri i tako se izrodio „Live In Theater Akzent“.

Nakon što je album objavljen u Austriji, imao sam sreće da dođem do izdavačke kuće Metropolis Music i da konačno, nakon dvadeset godina, objavim jedno licencirano izdanje za Srbiju, tako da je ovo moj prvi album koji je izašao na domaćem tržištu. Metropolis je ovaj album objavio i na vinilu što je velika i važna stvar za mene, kao i saradnja koju imam sa ovom izdavačkom kućom.

* Večeras na Kolarcu, a dan kasnije u Sali Simfonijskog orkestra u Nišu, nastupate sa takođe izuzetno zanimljivim izborom saradnika i instrumenata – možete li da nam kažete nešto o njima, kao i o muzici koju ćete izvoditi?

– Sviram sa sastavom koji volim da zovem „Acoustic Trio“, zato što imamo harmoniku, sopran saksofon i kontrabas u bendu, pa je zvuk ovog trija prilično ‘salonski’, da tako kažem, odnosno ima prizvuk jednog malog narodnog ansambla. Repertoar čini skup kompozicija sa proteklih sedam-osam albuma, koje najviše odgovaraju ovom sastavu. To je jedan od bendova u kojima sam aktivan i njegovi članovi, u Beogradu i Nišu, biće oba puta Marko Živadinović na harmonici, a imaćemo različite saksofoniste – u Beogradu Romeda Hopfgartnera, a u Nišu Rastka Obradovića, koji će nastupiti i na Kolarcu kao gost.

Nakon 20 godina sviranja, iskristališe se par sastava sa kojima najbolje funkcionišete i ta muzika najbolje zvuči, a ovaj trio jeste jedan od njih. On je realizacija i moje želje da oformim džez trio bez bubnja, što daje jednu novu dinamiku bendu.

Kvalitetno domaće muzičko obrazovanje

Naš sistem muzičkog školovanja – neko ga naziva ruskim, a neko italijanskim – zaista je vrlo kvalitetan i dobro koncipiran. Veoma sam zahvalan na kompletnom obrazovanju koje sam stekao u Nišu, i to ne samo u muzičkoj školi, nego i u kafanama gde sam naučio da sviram narodnu muziku, kao i u Simfonijskom orkestru u kome sam imao prilike da sviram od svoje šesnaeste godine – ističe Vasilić.