Džez između svetova

Šta je danas džez zaista? Da li njegovo sublimiranje bluesa, rocka i popa, povratak korenima putem inkorporiranja nacionalnih folk idioma u zvuk ili pak upiranje pogleda u tehnologiziranu budućnost kroz elektroniku – jeste džez? Da li je džez možda kompleksna, avangardna autorska muzika što se u svojim uzvišenim vizijama približava klasičnom umetničkom stvaralaštvu i obraća samo odabranima, ili je on naprotiv vredan baš u onoj svojoj neodoljivo prijemčivoj verziji, koja omamljuje, zabavlja, tera na ples, glasno tapšanje i odobravanje, više rečju namenjen plesnom podijumu nego serioznoj koncertnoj dvorani?

Ali, ne – stanite, pitanja su potpuno pogrešna. Jer, džez jeste sve ovo zaista, ako tako poželi, samo je stvar u onom još ‘nečem’ što sve te uzbrane plodove muzike u trenutku transcendira u stvar plemenitijeg reda. DŽez je osvešćena emotivna i virtuozna bujica koja u sebe uključuje mnoštvo i izbrusi ga tokom koncerta na naše oči u neprolaznu vrednost. Barem kada je reč o majstorima, starim ili mladim svejedno. Sa ovako shvaćenom suštinom stvari suočavamo se sve vreme tokom 35. Beogradskog džez festivala na opšte oduševljenje publike.

Tako je veče nakon Stenlija Klarka u Kombank dvorani, na istom mestu otvoreno ruskim Ilugdin Triom sa specijalnom gošćom, ukrajinsko-ruskom vokalistkinjom, kompozitorkom i tekstopiscem Tanjom Balakirskajom. Besprekorno vešti na svojim instrumentima, predvođeni pijanistom i kompozitorom Dmitrijem Ilugdinom, ovi umetnici brane ponos ruskog džeza nakon čak 32(!) godine od poslednje pojave nekog od sunarodnika na Beogradskom džez festivalu (Sekstet Igora Brila, BDŽF 1987). Uzbudljiva muzika instrumentalno, povremeno po fantaziji nalik našem EYOT-u, kada im se pridruži Balakirskaja ume da sklizne u mekši slovenski pop ambiciozne strukture. Ipak, Ilugdin Trio sa poštovanjem pozdravljamo kao zanimljivu džez naraciju koja nam dolazi iz do sada uživo neupoznatog kutka planete.

Dajen Rivs zato obara s nogu. NJen super cool bend izlazi najpre na scenu da nas zagreje svojim čeličnim sečivima ritma, toliko prirodno zanosnim, da smesta postajemo vernici crkve džeza u koju nas pozivaju. A kada se ovaj mini-trans okonča, iz dubine pozornice začuje se glas kakvog natprirodnog bića, poput sirene na hridima što privlači Odiseja i njegove mornare – to se ona, Dajen Rivs približava u svojoj auri super-zvezde današnjice, kojoj je svaka dvorana premala za njen svemoćni glas. I stvarno, gotovo da strepite šta bi se moglo dogoditi da Rivsova ne kontroliše svoje glasne žice, toliko ste zadivljeni energijom koja dopire iz njenog božanskog grla, da vam se čini da bi se i krov i zidovi mogli razleteti unaokolo, samo ako ona tako odluči. Za to vreme, Dajen Rivs izvodi svoje spiritualne etide mnogim glasovima u jednom, bira da otpeva potresnu „River“ DŽoni Mičel, da bi se do kraja koncerta ipak opredelila za strastvene latino ritmove i praznik zvučne raskoši u jednom neprepričljivom dionizijskom slavlju.

No, naredno veče u Velikoj sali DOB čini se kao pravac kojim svi želimo da zakoračimo u dolazeće džez doba. Gitarista Gilad Hekselman, kojeg smo upoznali prošle godine u bendu Bena Vendela, stiže sada sa svojim neverovatnim triom da nas očara autentično finom, zanesenom muzikom, punom meditativnih vibracija, začinjenih mekim rafalima bubnjeva i mističnim brujem basa. No, ova muzika momentalno izrasta u halucinantni mural prostrt preko svih vidljivih i nevidljivih površi dvorane, koji je neka vrsta veličanstvene kapije za novu zoru džeza: Telonijus Monk i Grateful Dead ovde su samo dragulji iskazanog poštovanja u prozorima punim svetlosti na ovoj delikatnoj građevini. Pozdravljamo ih na nogama i doslovno. A DŽezmija Horn u nastavku slaviće žensko biće u džezu, zavodljivo, furiozno, umiljavajuće, ali bez greške samosvojno i neuhvatljivo. Dok se poigrava glasom na naše oči, izvodeći sopstvene kompozicije, ali i one Beti Karter, Sare Von ili Bruksa Boumana, DŽezmija predstavlja i pojavom i svojim umećem nesumnjivu novu džez ikonu. Redovi za potpisivanje njenog diska nakon koncerta, možda su i najupečatljiviji dokaz za momentalno rođenu ljubav između Hornove i Beograda.