Foto: Josef BeyerJelena Kuljić, džez pevačica i glumica sa adresom u Berlinu a poreklom iz Zrenjanina, nominovana je za Nemačku džez nagradu.
Prošle godine njen bend KUU!, sa kojim izvodi džez pank muzičke numere, bio je u nominaciji među najperspektivnijim bendovima ove zemlje. U Berlinu je Jelena od 2003. godine, kada je iz Srbije otišla na studij džeza, posle čega nastavlja svoju profesionalnu karijeru, za koju kaže da je zanimljiva i krajnje dinamična.
„Nemačka džez nagrada se ove godine dodeljuje po drugi put. Nagrada je internacionalna i uručuje se za naročita kreativna i inovativna dostignuća u 31 kategoriji. Pobednici osim priznanja dobijaju i novčanu nagradu u iznosu od 10.000 evra za buduće muzičke projekte. Ja sam ove godine nominovana za najbolji vokal. Oficijalna izjava za štampu se desila 14. marta, a dodela nagrada je 27. Aprila“, priča za Danas Jelena Kuljić.
Gde te sada vodi profesionalna kairjera, gde nastupaš ? Kako se pandemija odrazila na rad tebe kao muzičarke ?
Moja karijera se već pre 15 godina počela razvijati u dva pravca, muzika i pozorište. Od 2015. sam u ansamblu pozorišta Kameršpile u Minhenu, a muzički se koncentrišem na moje bendove KUU! i Z-Country Paradise. Ne verujem da će se moj put mnogo menjati, jer je život džez muzičarki u prirodi takav, da omogućava nove izazove i kooperacije sa različitim ljudima. Svakako se radujem budućnosti. A pandemija nas je dovela u situaciju da žrtvujemo nastupe ali nam je i dala priliku da se usredsredimo na kreativan rad, tako da je KUU! pripremio i snimio treći album, koji je prošle godine izašao za našu izdavačku kuću ACT music.
Kada te možemo očekivati na nekom nastupu u Srbiji ?
Moji bendovi, nažalost, za sada nemaju planove da dolaze za Srbiju. Ja se najiskrenije nadam da će se to uskoro promeniti.
Kako si pomirila svoj angažman u pozorištu i dva benda ?
Osim logističkih problema, organizacije termina za koncerte i repertoara u pozorištu, ove dve umetnosti su veoma kompatibilne. Sećam se da u nekoj 13. godini života ni sama nisam mogla odlučiti čime bih se radije bavila, a verovala sam da se za jednu stvar moram odlučiti. Drago mi je da u ovom slučaju nisam morala da podnosim nikakve žrtve. Moj muzički život doprinosi veoma mom životu performerke u pozorištu: često mi doživljaj jedne pesme pomaže da razumem ritam ili formu nekog pozorišnog projekta. S druge strane, dramaturgija koja je neizbežna u pozorištu me često inspiriše što se tiče kompozicije jedne pesme, ili tema kojima se bavim u mojim tekstovima.
Sa kojim rediteljima si sarađivala kao pevačica i glumica, gde si sve nastupala ?
U Nemačkoj sam prvu predstavu uradila 2005., ako se ne varam, dve godine pošto sam došla za Berlin da studiram džez pevanje. Tada je počela moja saradnja sa rediteljem David Martonom, sa kojim sam radila u različitim pozorištima, kao što su Volksbina ili Šaubina u Berlinu, Talija Teatar u Hamburgu, te Burg Teatar u Beču. Sa koreografkinjom Constanzom Macras sam uradila nekoliko projekata u slobodnoj sceni, među kojima je bio i jedan, koji smo uradili u Johanesburgu u Južnoafričkoj Republici, danas još uvek jedan od mojih omiljenih. Od kad sam deo ansambla Kameršpile vezana sam za Minhen, ali imam prilike da radim sa različitim internacionalnim i nemačkim rediteljkama i rediteljima, kao što su Yael Ronen, Pinar Karabulut, Toshiki Okada, Nicolas Stemann, Christopher Rüping.
A o bendovima, šta možeš da kažeš, kako je sve počelo ?
U nekom momentu su se moj ukus i muzičke potrebe skoncentrisali na avangardnu džez scenu. Kao jedna od najuzbudljivih posledica toga osnovan je bend KUU! u kom su pored mene Kalle Kalima, Frank Möbus i Christian Lillinger, dobro poznati predstavnici avangardne scene u Nemačkoj i šire. Drugi meni veoma bitan projekat je bend Z-Country Paradise, okupljen oko saksofoniste Frank Gratkowskog, bend čija se muzika vise zasniva na improvizaciji. Pre par godina smo imali prilike da nastupimo na Ring Ring festivalu. Pored uobičajenih džez klubova, nastupali smo po različitim festivalima. Mnogo ih je, stvarno ne znam koji bih izdvojila… Saalfelden u Austriji, Moers Festival, Bergen, Trondheim…
Da li neguješ samo džez izaz ili izvodiš i drugu vrstu muzike ?
Ja nikad nisam volela vezivanja za odredjene „ladice“. Razumem da je to bitno kad muzika treba da se prevede u reči, ali za muziku da se desi, verovatno su naša različita iskustva i senzibilnosti najbitniji. Rekla bih da je muzika kojom se ja bavim spoj džeza, panka, roka, da , verovatno i popa, žanrovi koji mi najbolje omogućavaju da kažem šta mislim ili osećam.
Kakve uspomene i kontakte imaš u starom kraju ?
Kad mislim na Zrenjanin mislim pre svega na porodicu, naravno. Prijatelji su se raštrkali po svetu, ostala je još nekolicina meni jako bitnih ljudi. A sećanja su, moram priznati, uvek u vezi sa nekim klubovima i kafanama: Dramska Radionica Centar, Pozorišni Klub, Brica. Te neke 90-te, koje su istovremeno bile katastrofalne, teške, pa i opasne, ali provodi su bili nezaboravni. Kao da sutra ne postoji… ali sećam se i da sam sve vreme sanjala da jednog dana studiram džez muziku u inostranstvu.
Tekst je nastao u saradnji sa čitaocima Danasa, koji iz svojih sredina javljaju zanimljivosti i ukazuju na teme koje ih interesuju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
