Džim Morison: Anđeoski dečak i satir u potrazi za bludom, grubi i stidljiv… Bio je sve i ništa od toga

Džim Morison je preminuo na današnji dan 1971. godine u Parizu.

Ako su pisci ikada bili zauzeti preteranim preplitanjem reči da bi stvorili dramu, Morisonovi obožavaoci su otišli korak dalje kada su pričali i izmišljali priče o njemu. Danas, ako biste verovali svim tim pričama koje su ostale iza njega, mogli biste pomisliti da je i dalje živ na nekom usamljenom ostrvu, da je uvek bio pijan ili drogiran; anđeoski dečak u nezgodnom okruženju i satir koji traži nastavak bluda; grub i neartikulisan, ali nadasve pristojan, promišljen i stidljiv. Bio je sve to i ništa od toga. Priče su pratile njegov odlazak, kao što su pratile i njegov početak.

Kako kaže novinar koji je intervjuisao Džima Morisona 1969. godine, pratile su ga priče. Svaka bizarnija od prethodne, pričane su svake nedelje. Svake nedelje otkrivana je njegova nova mistična crta. I tako dve godine. Morison je postao simbol savršene Superzvezde – nešto mnogo veće od njegovog rada ili života.

Prenosimo deo intervjua koji je nedelju dana sa njim radio novinar Džeremi Hopkin za  „Rolling Stone„ magazin. Intervju je objavljen 24. jula 1969. godine. A  sa tada verovatno najpopularnijm bićem na planeti, Džimom Morisonom, pevačem Dorsa, nije bilo lako razgovarati.

„Znao sam da su mnoge priče o njemu su bile zasnovane samo na bajkama. Kada smo radili intervju, samo nedelju dana pre toga, Dorsima je zabranjen nastup u St Louisu i Honoluluu zbog optužbi za egzibicionizam i pijanstvo. Tačnije, optužen je  Morisona, nakon koncerta u Majamiju. Ipak, u toj istoj nedelji, Morison je potpisao ugovor za svoju prvu knjigu poezije.

Još jedna od „čudnih scena u unutrašnjosti zlatne riznice“ Morisonovog života dogodila se nakon jednog dela intervjua, kada smo otišli na piće u striptiz klub gde je Morison često dolazio. Tamo je, psihodelični seks bog, sedeo i pio pića dok su mlade devojke igrale uz pesme Dorsa. Scena, kao i mnoge u Morisonovoj drami, mogla je da bude naslovljena „Šta nije u redu s ovom slikom?“

Za razliku od mitologije koja se stvorila oko Morisona, muzika Dorsa je bila  konstanta – snaga koja nije prolazna. „Muzika je tvoj poseban prijatelj,“ peva Morison u „When the Music’s Over“, i za milione, muzika Dorsa upravo je to – spomenik.

Morison u početku nije želeo da da intervju za „Rolling Stone“ smatrajući da će nakon dešavanja na koncertu u Majamiju izgledati kao klovn. Napokon je promenio mišljenje i u sesijama koje su trajale više od nedelju dana u nekoliko okolnih barova, dokazao je da je njegov menadžer Bil Sidons bio u pravu kada je rekao: „Džim je nekad imao puno malih demona u sebi… ali mislim da ih više nema toliko.“

Drugim rečima, Morison se smirio, sazreo.

Prvi put smo se sastali u kancelariji Dorsa (koja je blizu nekoliko striptiz klubova) i razgovarali u baru u komšiluku. Ideja je bila da ručamo i popijemo pivo, ali kuvara tog dana nije bilo pa smo samo pili. On je bio redovan gost u ovom baru, pričali smo o roku.

Morison je rekao: „To je kantri i bluz, to je ono što je. Ljudi imaju te nove izvore informacija i ideja i to je otišlo prilično daleko i onda je stalo. Dakle, sada se ljudi vraćaju na osnovni oblik muzike. Očigledno će biti novih sinteza – verovatno za dve ili tri godine. Čini se da se to odvija u ciklusima te dužine; to je dužina generacije sada.“

Povratak korenima

Novinar: „Misliš na novu sintezu između kantrija i bluza?“

Morison: „Ne znam, čoveče. To je ono što je rock and roll bio. Ne znam. Postoje i drugi novi elementi kojih su ljudi postali svesni, poput indijske muzike, istočne muzike, afričke muzike i elektronske muzike. To će verovatno biti prilično divlja sinteza. Mislim da se u ovoj zemlji uvek vraćamo bluzu i kantriju jer su to naše dve autohtone muzičke forme. Mislim… znate li što bi moglo da se desi? Veliki muzički umovi koji su u prošlosti otišli u klasično područje mogli bi se upustiti u popularne oblasti. Ne mislim da postoje umovi tako teški kao što je Bah, na primer.

Ne mislim da danas ima velikih muzičkih genija koji rade u popularnu muziku. Svi smo mi prilično fanki. Imamo prelepe kvalitete. Ali ne mislim da postoji jedan veliki muzički genije koji danas radi. Imamo velike pesnike i kompozitore, ali nema velikih koncepata. Ali, znate, mnogi ljudi kao što je Mozart su bili čudo. Napisali su sjajna dela vrlo mladi.

To je verovatno ono što će se dogoditi: pojaviće se neki genijalni klinac i postati popularan. Mogu zamisliti usamljenog umetnika s puno traka i elektrike… kao produžetak sintisajzera – tastatura s kompleksnošću i bogatstvom čitavog orkestra, znate?

Ima nekoga tamo, koji radi u podrumu, izmišljajući potpuno novu muzičku formu. Čućemo o tome za nekoliko godina. Ko god to bio, voleo bih da bude zaista popularan, da svira na velikim koncertima, ne samo da bude na snimcima. I da svira na koncertima na kojima može da se igra… Pod igrom mislim da nema sedišta, da ne postoji odlazak na koncert gde sediš u sedištu i kao da gledaš predstavu. Potrebno je kretanje, znate?“

Novinar: „Većina nastupa koje sada radite su koncerti za sedenje, zar ne?“

Morison: „Da, ali uvek pokušavam da ih nateram da stanu, da osećaju da slobodno mogu da se kreću, gde god žele. Ne da bih podsticao haos. To je… kako možeš da podneseš da sediš dok si sa bine bombardovan svim tim intenzivnim ritmom. Kako ne želiš fizički da se pokreneš? Volim da ljudi budu slobodni, a ne vezani.“

Novinar: „Kako si počeo ovo… odlučio si da ćeš biti izvođač?“

Morison: „Znate, rođenje rock and rolla se podudarilo s mojim adolescencijom, mojim dolaskom u svest. Bio je to prvo uključenje, iako u to vreme nikada ne bih sebi mogao dopustiti da racionalno fantaziram o tome da ću to ikada raditi sam. Mislim da sam sve to vreme nesvesno akumulirao sklonost i slušanje. Tako da kada se napokon dogodilo, moj podsvesni je pripremio čitavu stvar. Nisam o tome razmišljao. Bilo je tu. Nikada nisam pevao.

Mislio sam da ću biti pisac ili sociolog, možda pisati drame. Nikada nisam išao na koncerte – jedan ili dva najviše. Video sam neke stvari na TV-u, ali nisam bio deo svega toga. Ali čuo sam u glavi čitave koncerte, s bendom i pevanjem i publikom – velikom publikom. Prvih pet ili šest pesama koje sam napisao, samo sam zapisivao fantastični rock koncert koji se odvijao u mom umu. I jednom kada sam napisao pesme, morao sam da ih pevam.“

Novinar: „Kada je to bilo?“

Morison: „Pre otprilike tri godine. Nisam bio u grupi, ništa. Samo sam izašao iz koledža i otišao na plažu. Nisam ništa radio. Bio sam slobodan prvi put. Bio je lep vruć letnji dan i počeo sam da čujem pesme. Mislim da još imam svesku s tim pesmama napisanima.“

Novinar: „Da li si svirao neki instrument?“

Morison: „Kada sam bio dete, pokušao sam neko vreme klavir, ali nisam imao disciplinu da se držim toga.“

Novinar: „Koliko si dugo svirao klavir?“

Morison: „Samo nekoliko meseci. Mislim da sam došao do treće knjige.“

Novinar: „Kada si počeo da pišeš poeziju?“

Morison: „Oh, mislim da sam oko petog ili šestog razreda napisao pesmu pod nazivom „Pony Express.“ To je prvo čega mogu da se setim. Uvek sam želeo da pišem, ali uvek sam mislio da ne bi bilo dobro, osim ako ruka ne uzme olovku i počne da se kreće sama. Kao, automatsko pisanje. Ali nikad se nije dogodilo. Napisao sam nekoliko pesama, naravno. Kao, „Horse Latitudes“ napisao sam dok sam bio u srednjoj školi. Čuvao sam puno sveski kroz srednju školu i fakultet, a onda kada sam napustio školu iz nekog glupog razloga – možda je to bilo mudro – sve sam ih bacio. Ne postoji stvar koju bih sada više želeo da imam, a nemam ih, a to su te dve, tri sveske.“

Džim Morison – rok je mrtav

Novinar: „Rekli ste nedavno da mislite da je rock mrtav. Stvarno verujete u to?“

Morison: „To je kao što smo pričali ranije o vraćanju korenima. Početni bljesak je gotov. Stvar koju nazivaju rock, ono što se nekad zvalo rock and roll – postalo je dekadentno. A onda je bio rock revival potaknut Englezima. To je otišlo jako daleko. Bilo je artikulisano. Onda je postalo samosvesno. Energija je otišla. Više nema uverenja. Mislim da da bi se bilo koja generacija izjasnila kao svesno ljudsko biće, mora da prekine sa prošlošću, tako da očito deca koja dolaze iduća neće imati mnogo zajedničkog s onim što mi osećamo. Stvoriće vlastiti jedinstveni zvuk.

Stvari poput ratova i finansijatakođe su uključene. Rock and roll bi se verovatno mogao objasniti time… desio se  nakon što je završen Korejski rat… i bila je psihička čistka. Činilo se da postoji potreba za eksplozijom, poput erupcije. Tako da možda nakon što se završi Vijetnamski rat – verovatno će trajati nekoliko godina, možda; teško je reći – ali moguće je da će smrti završiti za par godina i ponovo će se javiti  potrebe za životnom silom, potreba da se izrazi.“

Novinar: „Misliš li da ćeš biti deo toga?“

Morison: „Da, ali verovatno ću tada raditi nešto drugo. Teško je reći. Možda ću biti izvršni direktor.“

Džim Morison, kraj u Parizu

Morison je odlučio da napusti grupu i u martu 1970. godine preselio se u Pariz u želji da napravi pauzu i posveti se pisanju.

Nađen je mrtav, u kadi, 3. jula 1971. godine. Tada je imao 27 godina. Prema izveštaju, uzrok smrti je otkazivanje srca, po drugim tvrdnjama predozirao se heroinom. I dan danas, Morisonova smrt obavijena je mističnošću, pa nisu retke tvrdnje obožavalaca da je Morison zapravo živ i da je lažirao svoju smrt.