Džim Morison: Pesnik kome je smrt disala za vratom

Kako pisati o nekome ko je bio mlađi od Vas kada je preminuo?

Kako pisati o nekome ko je svojim pisanjem prevazišao i svoje godine i godine koje su prošle od njegove smrti?

A prošlo ih je pedeset.

Ravno.

Kako pisati o nekome o kome je, manje-više, već sve napisano?

U vremenu kada se svetska rokenrol scena još uvek drži zahvaljujući dinosaurusima koji odolevaju zubu vremena, postavlja se pitanje: kako NE pisati o Morisonu i o Dorsima? (Jasno je svima, ali uvek treba pomenuti da su Robi Kriger, Rej Menzerek, Džon Denzmor i Džim Morison bili fantastičan spoj, te da je uspeh benda nemoguće pripisati pojedincu.) Do dana današnjeg, njihova muzika ne prestaje da intrigira i ne prestaje da regrutuje verne (čak i fanatčne) obožavaoce širom sveta.

Kako je ovde akcenat, zbog godišnjice, na Džimu, pomenimo i triviju da Dorsi regrutuju i značajan broj fanatičnih obožavateljki širom sveta, čak i danas, pedeset godina nakon njegove smrti.

Pedeset godina mrtav, Džim Morison, pesnik kome je smrt disala za vratom sve vreme i koji je disao za vratom samoj smrti onda kada bi se ona umorila.

Dorsi su etiketu „mračnog benda“ poneli upravo zato što je motiv smrti često provejavao kroz Morisonove stihove, a sam Morison je, govoreći o famoznoj saobraćajnoj nesreći na koju je naišao vozeći se kroz pustinju sa članovima svoje porodice (u pitanju je bila tragedija u kojoj je stradalo nekoliko Indijanaca), u intervjuima ispovedao kako je već tada, kao sasvim mali dečak, otkrio – smrt.

Scena je bila toliko upečatljiva da mu je uterala čudnu jezu u kosti, toliku da čak nije pomoglo ni ubeđivanje roditelja da je sve bio samo san. Štaviše, Morison je ostao ubeđen da duša jednog od poginulih Indijanaca od toga dana putuje sa njim, u njemu.

Kasnije, Morison će igrati na ivici života i smrti (ako je za verovati urbanim legendama, nekada čak i bukvalno).

Na bini će, pod uticajem LSD-a i omanjih reka alkohola, preuzimati ulogu šamana i truditi se da vaskrsava duše mrtvih, a provešće i značajan deo svojih mladih polodonosnih godina u neprestanom izazivanju – upravo smrti.

Ne prezajući ni od čega, Kralj Guštera (titula koju je sebi dodelio) je uživao sve blagodeti svoje neprikosnovene vladavine, sve dok se, naravno, blagodeti nisu pretvorile u svoju suprotnost, svet se okrenuo naopako, a Morison našao sudaren sa realnošću, koja, kako to obično biva, nije naročito naklonjena pesnicima koji igraju na ivici između života i smrti i nose titule kraljeva reptila.

Neko će reći da je Morison svesno išao u susret smrti, ali se potpisnik ovih redova neće složiti sa tim. Možda i jeste jurio ka joj, ali u dečačkoj želji da joj doskoči, nasamari i je i da je – pobedi.

I tako je, očiju i dalje prepunih dečačke radoznalosti, usudiću se reći: i naivnosti, Džim Morison preminuo u Parizu, 3. jula, pre tačno pedeset godina.

I? Kakav je rezultat na kraju? Pa, o rezultatu možemo pričati, ali o kraju – svakako ne.

Iako se jedna od najpoznatijih pesama Dorsa zove „Kraj“ (The End), Morison se, kao ni priča o Dorsima, nije završio.

Iako je preminuo, Morison, kao i Dorsi, još uvek traje.

Pedeset godina nakon svoje smrti, Morison je veoma prisutan. Morisonove pesme i dalje inspirišu, Morisonove reči i dalje pokreću. U Morisona se devojke i dalje zaljubljuju.

Je li to poraz?

Je li to pobeda?

Šta god da je, svakako nije kraj.

Autor je panker iz Golupca