INTERVJU Džoana Haris: Bajke su nam potrebnije nego ikad zbog čudovišta sa kojima se sad suočavamo

Svetsku slavu doneo joj je književni serijal „Čokolada“, čije je sve četiri knjige kod nas objavila izdavačka kuća Laguna – poslednja „Kradljivica jagoda“ izašla je nedavno i povod je za razgovor sa Džoanom Haris, koja za Danas govori o uticaju folklora, francusko-britanskih korena, tradicije na magiju u njenim delima, ali i o aktuelnim književnim temama poput autorskih prava i veštačke inteligencije.

„Kradljivica jagoda“ u Velikoj Britaniji je izašla 2019. godine. U čemu je tajna popularnosti knjiga o Vijan Roše i koliko je na to uticao filmski hit iz 2000. snimljen po prvoj knjizi „Čokolada“, a u kome su igrale glumačke zvezde Žilijet Binoš i Džoni Dep?

– Knjiga je već bila bestseler u nekoliko zemalja pre nego što je film snimljen, ali film je svakako doprineo većem međunarodnom uspehu. Pojavila se u vreme kada je izdavaštvo prolazilo kroz prilično mračnu, ozbiljnu, utilitarnu fazu. „Čokolada“ je bila vrlo drugačija; bila je slavljenje zadovoljstva, tolerancije i senzualnosti svih vrsta. Mislim da je javnost cenila tu promenu.

Magične priče o Vijan Roše smeštene su u izmišljeno selo Lanskenet na takođe imaginarnoj reci Tani, negde na jugozapadu Francuske u čemu neki prepoznaju mesto u kome ste proveli deo detinjstva. Zbog čega se mnogi Vaši romani događaju u malim seoskim sredinama sa nekoliko stotina stanovnika i jakim lokalnim običajima? Šta ih čini magičnim realizmom i šta je Vas je pokrenulo na pisanje „Čokolade“ i ostalih nastavaka?

– Imamo snažnu i bogatu tradiciju folklora u Evropi. Koristila sam to kao inspiraciju za mnoge svoje knjige. Male zajednice su interesantne zbog svoje promenljive hemije, koja se može radikalno promeniti dolaskom ili odlaskom samo jednog ključnog pojedinca, a i volim da pišem o ljudima, njihovim odnosima i njihovim tajnama. Naravno, inspiraciju crpim i iz običaja, folklora i kulinarske tradicije ruralne Francuske koju sam upoznala dok sam odrastala, tradicije koja uključuje magiju koliko i religiju; gozbe koliko i post.

Da li su britansko-francuski koreni prednost i koliko su važni za Vaše knjige – čini se da je u mnogima od njih sažeto gotovo sve što se u Vašoj biografiji navodi kao porodično nasleđe sa tradicijom jakih žena, baštovanstva, pripovedanja, kao i folklora i kulinarstva koje pominjete?

– Neizbežno, pišem o stvarima koje su imale uticaj na mene tokom mog detinjstva. Mnoge moje knjige crpe inspiraciju iz iskustava članova moje porodice i priča koje su mi pričali kada sam bila dete. Mislim da nisam sama u ovome: svi smo mi sačinjeni od priča, bili toga svesni ili ne. Da bismo pisali priče, moramo konzumirati priče. Da bismo stvarali umetnost, moramo konzumirati umetnost.

Koliko od svega toga ima u liku Vijan Roše?

– Vijan Roše i ja smo različite u mnogim aspektima, ali delimo određena iskustva, osećanja i stavove. Najvažniji od njih je možda majčinstvo. „Čokolada“ je ljubavna priča između žene i njenog deteta. Njena priča je odražavala moje sopstveno iskustvo roditelja, praćenje kroz adolescenciju u odraslo doba; strahove i radosti gledanja kako dete odrasta, i potrebe, na kraju, da ih pustimo da odu.

Kakav je Vaš odnos prema Crkvi, Vijan Roše sve do poslednjeg nastavka u serijalu opasno ratuje sa lokalnim sveštenikom koji u njenim veštinama vidi greh i veštičarstvo?

– Ne idem u crkvu i ne pripadam nijednoj organizovanoj religiji. Nemam problem sa tim da drugi ljudi nalaze utehu u svojoj veri, sve dok to ne rezultira ugnjetavanjem drugih. Ali, crkve i druge institucije vode ljudi, što ih čini podložnim zloupotrebama. U slučaju Fransisa Renoa, on je koristio svoj položaj kao sredstvo za kontrolu nad svojom zajednicom, a njegov odgovor na dolazak slobodoumne žene, koja se suprotstavlja tradicijama Crkve, jeste da je odmah predstavi kao pretnju.

Poznati ste po književnim serijalima, osim „Čokolade“ tu su knjige inspirisane nordijskom mitologijom, francuski romani, gotski romani, psihološki trileri, kuvari – francuska gastronomija… – raspon od horora i fantastike do „samopomoći za pisce“ u „Deset stvari o pisanju“, čemu treba dodati i kratke priče. Kako objašnjavate tu „magiju“, tajne i „čudesa“ koji se provlače kroz gotovo sve što pišete?

– Magija se odnosi na percepciju, svest i sposobnost za promenu. Volim da je koristim kako bih podstakla čitaoca da preispita svoju percepciju; da primeti više nego što bi obično primetio, da pogleda sebe i svoje predrasude, da se što više uživi u narativ.

Možete li nešto više reći o svom iskustvu pisca operskih libreta i radu na mjuziklima, pogotovo što se od 16 godine bavite muzikom i imate svoj bend?

– Uvek sam uživala u kreativnom radu s drugima. To uključuje brojne druge kreatore, pisce, ilustratore, kompozitore i muzičare s kojima sam bila povezana tokom godina. Naučila sam da čitam i sviram kao dete, a kao tinejdžerka sam se pridružila bendu. Od tada sviramo i pišemo zajedno. Imamo pozorišnu predstavu, #Storytime, koja kombinuje pripovedanje, originalnu muziku, filmske projekcije i pozorište.

Jedan ste od malobrojnih britanskih članova „Kluba milionera“ u kome su pisci sa bar jednom knjigom prodatom u tiražu većem od milion primeraka. Da li to utiče na to što radite i šta zapravo znači – uticaj, odgovornost, pritisak…?

– Ne razmišljam mnogo o prodaji. Imam sreću da zarađujem od svojih knjiga, ali ne smatram da razmišljanje o novcu, prodaji ili uspehu na bilo koji način pomaže mom kreativnom procesu.

Imajući u vidu iskustvo sa „Čokoladom“, kako gledate na vezu filma i književnosti, čime ste se bavili i kao predavač konkretno na francuskom primeru?

– Mislim da dobro napravljen film može biti slojevit i književan kao i roman. Oba imaju presečne oblasti sličnosti: karakterizaciju; teme; dijalog; napetost. Pripovedanje postoji u mnogim medijima i svi me interesuju.

Gde je danas mesto bajki i mistike u svetu savremenih ratova, strašnih razaranja, novih nepoznatih bolesti i neke vrste nepotrebnosti i negiranja čoveka kao ličnosti?

– Bajke nikada nisu predstavljale beg od stvarnosti. Uvek su bile sredstvo za istraživanje tema i ideja koje su bile previše teške za navigaciju izvan sfere fantastike i metafore: ideje koje u predfrojdovskom dobu nisu mogle biti direktno izgovorene zbog svoje emocionalne složenosti ili društvene tabuiziranosti. Ali u suštini, bajke govore o nadi: nadi da možemo biti heroji, da možemo kontrolisati svoju sudbinu; da nas ljubav može spasiti; da se čudovišta mogu pobediti. I s obzirom na čudovišta s kojima se sada suočavamo – klimatske promene, nove bolesti, strašni ratovi i korumpirani političari – ti narativi su nam potrebniji nego ikada.

Ove godine objavili ste roman „Razbijena svetlost“. Kako je nastala priča o ženi sa paranormalnim sposobnostima koje se pojavlju takoreći u „trećem dobu“ i šta treba očekivati od Vaše najavljene trilogije u 2024. „Devojka, majka, starica“ („Maiden, mother, crone“), koja se bavi fenomenom ženskosti i ulogom žene?
– „Razbijena svetlost“ je nastala iz posebno mračnog vremena i mesta: na pozadini pokreta #MeToo; ubistva Sare Everard; neizvesnosti kovida; usamljenosti onlajn odnosa i nekih mojih sopstvenih fizičkih i mentalnih promena. To je priča o ženi koja dolazi do svoje moći u trenutku posebne ranjivosti, i pronalazi sposobnost za promenu na najneobičnijim mestima. Što se tiče „Devojke, majke, starice“, to je zbirka od tri novele i tri kratke priče, koje tradicionalne folklorne teme posmatraju kroz modernu prizmu, kako bi istakle ženske priče u tri veoma različita doba života i istražile koncept ženske moći.

Šta je za Vas glavno žensko pitanje danas, na kraju prve četvrtine 21. veka, i da li ga treba posmatrati izdvojeno iz fenomenologije sveta u kome živimo?

– Zašto bi žene trebalo da budu posmatrane odvojeno? Činjenica da se ovo pitanje uopšte postavlja znak je da još uvek imamo dug put do postizanja jednakosti. Književni svet je tradicionalno posmatrao muško pisanje kao ljudsko iskustvo, a žensko pisanje kao žensko iskustvo. To mi je neshvatljivo. Svi problemi koji utiču na ljude su ljudski problemi i dok svet to ne prizna, verovatno ćemo videti eskalaciju egzistencijalnih problema koji se tiču svih nas.

Poznati ste kao zagovornik autorskih prava. Kako gledate na izazove primene veštačke inteligencije u svetu književnosti?

– Veštačka inteligencija će verovatno biti ogroman izazov za kreativnu industriju, kao i prilika za razvoj. Najvažnije trenutno je osigurati da se ljudski stvaraoci priznaju i plaćaju za svoj rad i da se njihov rad ne koristi za treniranje veštačke inteligencije bez njihovog znanja i pristanka. Takođe je potrebno zaštititi prevodioce, urednike, ilustratore i druge ljude koji rade sa autorima, kako bismo bili sigurni da izdavači ne koriste veštačku inteligenciju da se reše zaposlenih. Veštačka inteligencija je koristan alat. Potrebno je da tako i ostane.

Prustov čaj od limunovog cveta

Gde vidite mesto gastronomije u književnosti i koliko je ona kulturološki važna?

– Hrana je univerzalna tema, kako u folkloru, tako i u fikciji: to je sredstvo povezivanja s drugim ljudima, drugim kulturama; način da se pruži ruka; da se proslavljaju važni događaji; da se izrazi ljubav. Ukusi i mirisi su nam posebno evokativni jer kao novorođenčad prvo iskusimo svet kroz ta dva čula. To znači da naš emocionalni odgovor na ukus ili miris, pomislite na Prusta i njegov čaj od limunovog cveta, može na nas delovati na veoma snažnom, podsvesnom nivou. To je takođe tako i u književnosti, narodnim pričama i mitologiji, gde hrana i piće već vekovima imaju važnu simboličnu ulogu. U novijoj književnosti takve reference pružaju zgodan način odražavanja različitih kultura i udaljenih mesta. Takođe je veoma koristan pokazatelj ličnosti. Navike u ishrani pružaju nam uvid u nečiju pozadinu, karakter, porodicu i vaspitanje, kao i u opšti stav prema životu i drugim ljudima. I svi čitaoci razumeju hranu; u našem sve raznolikijem i multikulturalnom društvu jelo ostaje jedno od retkih iskustava koje svi imamo zajedničko; ono je zadovoljstvo, uteha i sredstvo izražavanja.

Pomoć i demistifikacija

Koliko Vam je važan humanitarni rad i zbog čega ste se odlučili da javno govorite o intimnoj stvari kakva je borba protiv raka dojke?

– Uvek sam nameravala da pokušam doprineti nečemu vrednom ako ikada budem imala novca i uticaja da to učinim. Zato sam prihode od svojih kulinarskih knjiga dala „Lekarima bez granica“ i zato ih podržavam od tada. Takođe sam podržavala i druge vrste aktivizma – koristila sam svoje platforme da podignem svest o važnim pitanjima. Što se tiče mog raka dojke, objavila sam dijagnozu na društvenim mrežama tokom karantina i brzo sam shvatila da drugi ljudi koriste moju objavu kao sredstvo za deljenje svojih iskustava. Rak može biti izolirajući, posebno u karantinu. Mislim da sam deljenjem svog lečenja malo demistifikovala proces i ohrabrila ljude koji su možda razmišljali o propuštanju redovnih pregleda da budu svesni njihovog značaja.

U Kraljevskom književnom društvu

Nosilac najvišeg ordena Britanske imperije za doprinos umetnosti. nauci, radu sa dobrotvornim i socijalnim organizacijama, Džoan Mišel Silvi Haris (1964) završila je studije modernih i srednjovekovnih jezika na Kembridžu i deceniju i po radila je kao učiteljica. Njene knjige su objavljene u više od 50 zemalja i osvojile su mnogobrojne britanske i međunarodne nagrade. Prošle godine izabrana je za člana Kraljevskog književnog društva. Kaže da je „najsrećnija na moru“, da voli mimoze i poljsko cveće, korejske horor filmove, da knjige Agate Kristi čita isključivo na francuskom jeziku, da sama uzgaja voće i povrće… Živi sa suprugom u maloj šumi u Jorkširu.