Džon Sevidž: Plašim se šta Tramp može da uradi

U pitanju je ostvarenje „Povratak“ Predraga Jakšića, koji će biti premijerno prikazan večeras u 20.30 u Sava centru.

* Kako se dogodilo da za kratko vreme snimite dva filma u Srbiji?

– Ovde sam zbog prijatelja. Lazar Rokvud i naš zajednički prijatelj, Nik Mankuzo, dolaze iz drugih zemalja. Obojica su došli u Ameriku i Kanadu da bi se tamo bavili filmom. Oni su jako vezani za svoje korene i svoje nasleđe. O tome sam već razgovarao sa Nikom, a onda mi je Lazar, kada sam ga upoznao, rekao da bi voleo da iskoristi film kako bi se vratio u svoju domovinu. Nije mi ispričao šta bi bila priča, već mi je samo opisao osećaj koji je imao. To me je intrigiralo. Osim toga, oduševio sam se što zajedno sa prijateljima idem da upoznam nove prijatelje. Kao što ću upoznati i jednu zemlju i njenu istoriju.

* Vi ste često igrali baš te Amerikance, koji i dalje neguju sećanje na zajednice iz kojih su došli. Tako ste između ostalog bili Rus („Lovac na jelene“), ali i Jugosloven („Marijini ljubavnici“). Kako se spremate za takve uloge?

– Obično je scenario dovoljan da vas uputi u sve što treba da znate. Tu uvek postoji društvena i istorijska dinamika koja vam daje neki pogled na stvari o kojima govori film. Ali kao glumac uvek uzimate u obzir sve okolnosti koje utiču na život jedne osobe. To ima mnogo veze sa zajednicom, porodicom, ličnim ciljevima, željama, frustracijama… i sve to treba spojiti.

* Radili ste sa Milošem Formanom, Majklom Ćiminom, Končalovskim, Trenesom Malikom, Oliverom Stounom, Kopolom…

– Da, imao sam veliku sreću.

* Koliko se njihov pristup glumi i glumcima razlikovao?

– Ima velike razlike između svakog od tih autora koje ste pomenuli. I ja se menjam sa svakom ulogom. Ponekad ne znam zašto dajem likovima određenu energiju. Moje ponašanje obično povuče nešto što se nalazi u scenariju. Ono što je već napisano. Ponekad previše istražujem svoj lik. Sve je uglavnom već tu. Vrlo je jednostavno. Samo treba taj lik iz scenarija učiniti čovekom. Dati mu ljudske osobine. Najpoznatiji glumci uvek kažu da kada žele mnogo čine jako malo.

* A kakva su vam uputstva reditelji davali. Šta vam je na primer rekao Forman kada ste snimali „Kosu“?

– Ne znam šta radiš, Džone, ali je to u redu. (smeh)

* A Kopola u „Kumu 3“?

– On se u jednom trenutku uhvatio za glavu i počeo da vrišti. Učinio sam nešto iz ličnih razloga, ali znao sam da sam pogrešio. U sceni ubistva na kraju filma, kada gine Majklova ćerka (koju igra Sofija Kopola), on nije želeo da išta ometa mrtvo telo. Ali ja sam imao neki svoj lični odnos prema tome. Malo pre toga video sam kako jedna osoba umire. Taj osećaj me je obuzeo dok smo snimali. Ušao sam u scenu kao sveštenik koji je blagoslovio tu devojku. U sebi sam se pomolio i prstom sam napravio krst preko njenog čela. Kopola je eksplodirao. Počeo je da viče: „Ne, ne… Nemoj to da uradiš ponovo“. Nije bio ljut, samo je imao svoju viziju. Naravno, nisam to uradio ponovo. Ali imao sam osećaj da to treba tako učiniti. Bili smo na stepenicama pozorišta u Palermu. U Italiji imate veliki uticaj katoličke crkve. Nije bilo sveštenika oko nas. Nekako mi je izgledalo da je pravo mesto da učinim tako nešto.

* Je l’ to problem za glumca kada reditelj ima svoju viziju i ne dozvoljava previše slobode svojim saradnicima?

– Nisam siguran. Ako se nisam dobro spremio za neki lik, svaka promena me jako iritira. Trenutno u Južnoj Africi snimam jedan film, gde imamo velikih problema zbog vremenskih uslova. Više puta smo morali da prekidamo snimanje. Nemamo taj luksuz da u trenucima kada snimamo, ja mogu da isprobavam šta želim od svog lika. Uvek morate da pratite reditelja. Zaboravite na svoje planove. Moram da budem tamo sto posto, jer kada se uključi kamera morate nešto da uradite. Naravno, mnogo puta reditelji žele da imate potpunu slobodu i da sve zavisi od vas. Ali zapravo mnogo toga zavisi od reditelja. Ja sam tu da pomognem rediteljima da dobiju to što žele.

* Da li ima u današnjem filmu takvih hrabrih reditelja, kao što su ovi koje smo pomenuli? Sa jasnom umetničkom vizijom, koji snimaju uticajne filmove?

– Ne znam baš da li su savremeni reditelji toliko hrabri, ali mislim da su pomalo ludi. Moraju da veruju svima sa kojima rade. Scenario mora da bude savršen, scenografija mora da bude savršena… Pomenuo sam film koji snimam u Južnoj Africi. Zbog vremenskih uslova morali smo često da menjamo lokacije, da se lako adaptiramo novim mestima. To je za mene hrabrost.

* Svi ti filmovi koji ste radili, poput „Kose“, „Lovca na jelene“, „Salvadora“… bili su važni za trenutak u kome su nastajali, a toga danas ima sve manje…

– Sve te filmove mogao sam da igram zato što sam glumio u jednoj predstavi. To su sve bile jake ličnosti, osobe koje su oštećene na neki način, koje moraju da se suoče sa izazovima koji su menjali njihove živote. Sve te uloge dobio sam zahvaljujući predstavi „Američki bizon“ Dejvida Memeta. Bio sam mlad i nisam imao mnogo ponuda. Niko od agenata nije znao šta će biti sa mnom. Niko nije hteo da radi sa mnom. Ali jedne večeri posetio me je moj prijatelj Robert Duval zajedno sa rediteljem Uluom Grosbardom. Nisam tada znao da je on jedan od najvažnijih pozorišnih reditelja u Americi. Bio sam nervozan. Razgovarali smo o mnogo čemu a na kraju večeri dali su mi jednu dramu koju su hteli da postave na Brodveju. Hteli su da vide da li će mi se dopasti. To je bilo nešto što sam sanjao godinama. Zbog te predstave dobio sam mnoge uloge. Prva od njih bio je Stiven u filmu „Lovac na jelene“.

* To su uglavnom antiratni filmovi. Filmovi koji su uticali na publiku, menjali nečije stavove…

– Svi govore da je „Lovac na jelene“ antiratni film. Ali kada snimaš film o ratu, to je ratni film. Rat je više uticao na one koji su bili u vojsci nego na druge ljude. Oni samo žele da zaborave sve što im se dogodilo. Mnogi su mislili da je to sebično. Neki ljudi su bili potreseni. Ali sve je pogodilo. To je film o mojoj generaciji. On predstavlja život i zato radimo sve što radimo. Ne znam da li je baš promenio nečije mišljenje, ali jeste imao uticaj na sve.

* Važan deo vaše karijere su i filmovi sa Spajk Lijem, u kojima niste samo igrali, već ste mu i pomogli da ih snimi, kao što je na primer važno ostvarenje „Malkom X“…

– Spajk Li je jedan od najboljih reditelja u Americi. Bio je veoma prijatan kada smo se upoznali. Pozvao me je da radim na filmu „Uradi pravu stvar“. Bila je to mala uloga, ali moje pojavljivanje je pomoglo filmu na neki način. Nakon toga sam hteo da mu pomognem.

* A da li mislite da za glumca kao umetnika i javne ličnosti nije dovoljno da se samo kroz film bavi važnim pitanjima, već da mora u nekom trenutku i otvoreno da govori o tome ili čak da se uključi u neku borbu kao što ste vi učinili kada ste otišli u Južnu Afriku da biste podržali Nelsona Mandelu?

– Nije to nikad namerno i planirano. Ali ako imaš jaku političku svest, onda treba da sačekaš da postaneš uspešan u svom poslu, da zaradiš određeni novac, da bi tvoje reči i dela zaista imale veliki uticaj. Kao što to sad radi Leonardo Dikaprio vezano za zaštitu životne sredine.

* Danas glumci i ostatak filmskog sveta koriste svoju slavu da bi protestovali protiv američkog predsednika Donalda Trampa. Kakav je vaš stav u vezi s tim?

– Ne sviđa mi se to što se događa. Zaista se nadam da on možda ipak pomaže ljudima. Nadam se da će tako biti. Ne sviđa mi se kako govori. To me boli. Povredio je mnogo ljudi. Srećno mu bilo. Mi ne želimo lošu zemlju, mi ne želimo da se dešavaju loše stvari. Ali ljudi žele promenu a nisu ni svesni da su oni zapravo ti koji nose promenu. Predsednici ne donose promene već ljudi. Videćemo kako će to ispasti na kraju. Ako uspe da donese nešto dobro našoj zemlji, hvala mu. Ali meni se ne dopada njegov stav. Plašim se šta može da uradi.

* Zanimljivo je da ste vi svoje prezime Jangs promenili u Sevidž jer je to pojam koji se ranije koristio za nehrišćane. Da li se danas osećate drugačijim od većine društva?

– Nemojte nikome reći ali ja sam u stvari isti kao Tramp. (smeh)

O povratku u rodni kraj

Film „Povratak“ govori o čoveku koji nakon 40 godina dolazi u rodni kraj u kome više nema nikog svog. Za njim, iz Amerike, dolaze njegovi prijatelji ne bi li ga vratili nazad. Uz krivicu da je u Srbiji ostavio i izneverio one koji su ga podigli, a u Americi nije uspeo da zaštiti svoju novu porodicu, junak, rastrgnut sumnjom, nesposoban je da objektivno sagleda stvarne događaje oko sebe. Glavnu ulogu igra Lazar Rokvud, kanadski glumac srpskog porekla, kome je ovo 109 film u karijeri, prvi u Srbiji, i na srpskom jeziku, a pored Džona Sevidža, igraju i: Majkl Pare, Nik Mankuzo, Dubravka Mijatović, Rada Đuričin, Vesna Stanojević, Radivoje Raša Bukvić…

Pušač u „Tvin Piksu“

U dugoočekivanoj novoj sezoni kultne serije „Tvin Piks“, čija je premijera zakazana za 21. maj, jednu od uloga igra i Džon Sevidž.

– Imam jednu malu ulogu. Ne verujem da će se nekom svideti. Zanimljivo je da ja nisam pušač, ali moj lik jeste. Dejvid Linč me je zamolio da pušim prave cigarete, a ne lažne ili neke sa manje duvana. Pokušao sam to da dočaram na pravi način. Udahnuo sam duvan jako mnogo puta. Ali kada je rekao „rez“, bio sam zelen. Ne znam kako će to izgledati na ekranu – objašnjava kroz smeh glumac. Na pitanje kakav je tokom snimanja bio slavni reditelj, odgovara da on želi da svaki glumac unese nešto svoje u ulogu.

– Deluje strogo ali daje glumcima jako mnogo podrške. Možda se na kraju razočarao u mene. Ali šta da radim – zaključuje kroz osmeh Sevidž.