Džoni Štulić i Brega mogli su da konkurišu nacionalistima

Štuliću se to nije dopalo, o čemu smo vam već pisali ovde, a Banović je mnogo detaljnije o svemu razgovarala sa Brankom Rosićem, čiji tekst sa Velikih priča, uz njihovu dozvolu, u potpunosti prenosimo u nastavku.

Snježana Banović, profesorka na Akademiji dramskih umetnosti, teatrološkinja, režiserka, ne voli da se njena nova knjiga „Kronika sretnih trenutaka“ posmatra kroz samo jednu ličnost iz tristotinak stranica. A ta ličnost je Džoni Štulić. Ali će mi reći kroz smeh na kraju našeg razgovora da zna da će mit frontmena Azre živeti još dugo, dugo i da ju je nedavno jedan student, kada mu je upisala ocenu u index, upitao: „Profesorka, kada će izaći vaša knjiga o Štuliću?“

I naravno da ovo nije knjiga o Džoniju, ali pošto je njegov mit neoročenog trajanja a bilo koja vest – pa i ona lažna o njegovom novom albumu – podigne kliktabilnost portala do pregrevanja, nije čudo što se novinari interesuju šta je napisala Džonijeva devojka iz najplodonosnijeg dela njegove karijere. Ali Snježana nije nikakva bivša šiparica iz prohladnih bekstejdžova hala u kojima je svirala Azra.

Ona je vrhunski intelektualac, autorka bitnih knjiga o pozorištu, režiserka, ali i borac (borkinja), i dok pišem ove redove ona u hrvatskim medijima daje izjave i podršku tamošnjim studentima koji protestuju.

Njena nova knjiga „Kronika sretnih trenutaka“ opisuje osamdesete godine u Zagrebu, ali i u Jugoslaviji, i bavi se ljudima, događajima, mestima iz njenog odrastanja koje su odredili „Polet“, koncerti i Duhanski put – transverzala zanimljivih kafića u kojoj su sedeli kreatori burne scene. I preko svih tih ljudi, događaja, lokacija možete videti promene, sve ono što je diglo generaciju novog talasa ali i sve ono što je ateriralo istu tu generaciju u grozne devedesete. Tu su i Slavenka Drakulić, Rade Šerbedžija, Goran Bregović, Igor Mandić, Stipe Šuvar, i naravno njen tadašnji dečko Džoni Štulić.

Jedna od prvih ličnosti koje su preokrenule život mlade Snježane jeste Slavenka Drakulić koja stiže kao zamena u drugi razred gimnazije i od tada ništa više nije isto za Banovićevu i još neke učenice.

„Ona je tada već poznata po tekstovima u ’Dugi’, ’Poletu’… Gostuje na televiziji, svađala se sa Minimaksom u emisiji, nije mu dala da dođe do reči što je tada bilo nemoguće, ali njoj je uspelo. Bila je pionir feminizma i skretala pažnju na loše pojave. Slavenka je nama bila idol, ona je sa sedamnaest godina pobegla od kuće, od strogog oca. I ja sam mislila da ću isto tako. Izmislila je celi pokret koji se zvao „Mudologija“. Mudolozi su bili likovi od Igora Mandića do Tijanića i Minimaksa. Opisivala ih je u tim kolumnama. Neki su se žestili a drugi, kao Igor Mandić, nisu. Pokazivala je Jugoslovenima da sjašu sa mačizma, otvorila je vrata ženskim novinarima, nakon nje se pojavljuju novinarke koje pišu kritički o društvu, politici… Slavenka će zauvek biti moj rol-model. Ušla je u naš razred i odmah pitala: ’Šta čitate?’ I dala nam nove knjige. Ona nas je indoktrinirala, nekoga da, nekoga ne. I onda je nas dve šesnaestogodišnjakinje, koje smo bile zainteresovane za pisanje, odvela u ’Polet’, a Slavenka je tada prelazila u ’Start’. Tada je ’Polet’ bio nešto najsubverzivnije, bilo je čast samo ući u redakciju i videti te ljude.“

A u toj redakciji „Poleta“ su i Nino Pavić i Denis Kuljiš koji dobijaju premeštaj u „Vjesnik“, zapravo otkaz u „Poletu“ zbog kritike filma „Okupacija u 26 slika“. Na koricama knjige je i slika Snježane Banović sa naslovnice „Poleta“.

U knjizi se Snježana Banović seća i kako je dolazak Aleksandra Tijanića u Zagreb promenio atmosferu u njenom omiljenom kafiću.

„Taj kafić ’Blato’ bio je naš drugi dnevni boravak, bili smo u njemu kao porodica i jedni druge smo gledali kao porodicu. I odjedanput u njega dolaze neki veliki ljudi koji kreću da spajaju stolove i ’gaze’ preko nas. Tijanić mi je bio simbol toga, a bilo je i drugih sličnih njemu. Zagrebačka malograđanština koja se njemu klanjala. On je bio veliki novinar, počeo je raditi u Zagrebu, za ’Danas’, ’Start’. Bio je jako produktivan, svi smo ga čitali i bio nam je super. Ali kad je došao u ’Blato’, mi smo prestali razgovarati, preklopljeni od tog glasa, od tog intenziteta, bečenja… Užas, koliko se pravio važan a mnogi su jurili njemu u zagrljaj, da sede s njim za stolom. Mojoj ekipi je išao na živce jer nije spadao u naše ’Blato’.“

Još jedan Beograđanin se našao u knjizi i to je režiser Ljubiša Ristić, za koga u našem razgovoru Snježana kaže da mu se Zagreb bacao pred noge. Preko Ljubiše Ristića je tih godina pozorište postalo moćno i zanimljivo. Pitam je kako je reagovala devedesetih kada je Ristić osnivao partiju JUL sa Mirom Marković.

„Strašno. Nisam mogla verovati da je to ista osoba. Bio mi je to i vlastiti poraz. Ja ga još uvek doživljavam kao osobu razornog talenta, neverovatne energije. On je nosio sa sobom svoj svemir, i onda da osnuje neku partiju koja se zove JUL. Sve je moguće, al’ zar ti, Brute? Pa priča da čuva Jugoslaviju preko JUL-a, tek to mi je bilo…“

Možda i prvi dolazak mlade Banovićeve u Beograd bila je poseta Goranu Bregoviću u njegovom stanu pored predstavništva JAT-a u Bulevaru kralja Aleksandra. Bila je to „uzvratna“ poseta jer je pre toga Bregović bio u stanu Štulića i Snježane. I to u danu kada je hotel Interkontinental u Zagrebu bio pod opsadom obožavateljki i policije jer je Bijelo dugme boravilo na čitavom jednom spratu a recepcija je uvela dodatno osoblje koje je moralo da se javlja na telefonske pozive obožavateljki i da ih sprečava da se probiju do lifta i dalje do članova benda. Iz te i takve „okupacije“ Bregović se izvukao iz „obruča“ i posetio Džonija i Snježanu. Ostavio je na nju utisak neverovatno duhovitog, inteligentnog čoveka.

Nešto kasnije Džoni i Snježana dolaze kod Bregovića, a on ih nudi odličnim ručkom ali i kokainom koji ona prvi put vidi.

„On je taj prah vadio iz neke vrećice kao iz pekare. Ja sam htela nešto maknuti, pa sam dunula i moj dah je raspršio prah po stolu. Ja uvek gubim novac na svim mogućim nivoima. Oko mene novac i vrednosti nemaju neke šanse. A i uhvatila me je panika u isto vreme. Nismo pošteno ni seli, a on je to izvadio iz kese. Nisam nikada ranije ni videla kokain. Nisam ni znala da neko to uzima. U Zagrebu je ekipa duvala i tek kasnije sam saznala da su neki uzimali heroin. Neki od njih su nas počeli napuštati jedan za drugim. Nikada nisam bila bliska sa drogama.“

A Džoni Štulić ulazi u njen život na biciklu, koji naglo koči ispred nje i kaže: „Ti si moja.“ Ona ima nepunih osamnaest godina, on ima već status kultnog lika. Kakav je bio?

„Želim izbeći taj narativ da govorim o njemu u prošlosti. Čovek je živ ali ja ga nisam videla ni čula jako dugo osim onoga što objavljuje iz Holandije a to ne mogu da spojim s njim. S njim je bilo istovremeno i divno i teško. Ali kada je čovek mlad, a ja sam tada imala 17 i po, pa 18, 19, 20 godina, i tada imate osećaj kao da vas je neko stavio u svemirsku kapsulu i nagario najveću brzinu i još se niste okrenuli a već ste na Jupiteru. To se meni dogodilo sa Štulićem. I sad na tom Jupiteru ne znaš da l’ ćeš se vratiti na tvoju planetu s koje si krenuo. Moji su roditelji godinu dana bili u neverovatnoj panici hoću li početi da se drogiram, da li ću napustiti školovanje, da li ću studirati, da li ću imati decu? ’Ajme meni, naša jedinica.’ I sad pre neki dan na promociji moje knjige u Zagrebu kaže moja rođaka: ’Mi smo na njega graktale, a zapravo je on toliko toga bitnog tebi dao.’ Čitala je knjigu i kaže: ’Mi njega nismo razumeli.’ A moja mama ga je obožavala, kao i njegova što je obožavala mene. To su sve normalni ljudi uz Novog Zagreba. Bio je beskrajno talentovan i nestrpljiv da mu se vrati odmah. Mi, u našoj ekipi u gradu, znali smo da je Džoni prorok. A on je znao da ga u gradu ne šljive, da ga zovu seljačinom. Imao je osećaj nepripadnosti što ga je ljutilo. Izdržao je par godina i odlučio da mi idemo…“

Snježana kaže da bi Džoni trebalo da se ljuti na sebe zbog krive odluke da ode odavde i ostavi svoj kontekst u kojem je jedino mogao stvarati. Zašto je Džoni otišao i zašto ona nije otišla za njim? Pre te Holandije bilo je test putovanje u Nemačku, da Štulić ispita teren i da li postoje uslovi da tamo nastavi karijeru.

„Išli smo kod Valtera Nojgebauera koji je živeo na selu s porodicom. Kao gastarbajteri. Rekla sam mu: ’Nemoj molim te. Ne mogu ovo smisliti.’ Kao da sam u Markuševcu kod tetke. Peku se šnicle i razmatra se Štulićeva karijera u Nemačkoj. Mislila sam da ću povratiti sve te šnicle. Shvatio je da to nije njegov svet i vratili smo se. I onda, aha, njegov rođak živi u Utrehtu. Ide videti kako je, snimiće tamo album i možda je to ta obećana zemlja. Ali mislim se kako, šta? U tom prvom odlasku u Holandiju nije znao da će tamo ostati. Vraćao se, ali ja sam izgubila interes.“

Džoni je odlučio da ode sa Snježanom u Holandiju i kupio je dve avionske karte.

„Kupio je i njemu i meni kartu u jednom pravcu. Ide on prvo mesec-dva, da se smesti, pa onda ja da dođem. Klasična gastarbajterska priča. A ja jedinica. Kaže on: ’Doći ćeš i biće super.’ Kažem ja njemu: ’Ako nađeš neki fakultet, dolazim.’ Ali tada to nije moglo. To moji studenti danas ne shvataju, ali tada to nije moglo. Možeš da ideš raditi, ili provoditi se, udati se, ali studirati, to nije moglo baš. A ja u to doba studiram u Zagrebu i nije me zanimalo da idem. On je otišao tim avionom, a ja gledam moju kartu za Holandiju na nahtkasni u sobi. Odmah kod ulaza, stoji karta JAT-a, plava, neću nikad zaboraviti. Gledam u tu kartu i znam da ja apsolutno ne idem. I on zove u dogovoreno doba dana i kaže: ’Vidimo se u ponedeljak.’ A ja odgovorim: ’Pa ne vidimo se, ja ne dolazim.’ Pa urla, ne veruje da ga neko može ostaviti preko telefona, a ja mu kažem, ionako je sve gotovo. I bila sam spremna za neki novi samostalni život. On je hteo biti u centru svega, a meni je došlo da i ja budem malo u centru. Za te godine, bila mi je dvadeset i jedna, bilo je to ljubav i opterećenje. Nisam bila spremna za brak, vezivanje. To je bila ljubav. Sećam se zanesenosti, impresioniranosti tim čovekom koji je bio jako poseban. S druge strane, bio je kao dete. Imao je više likova, bio je i ono – voliš nekoga a možeš biti i sa još nekim. Onda mi je to vratio u pesmi.“

To je pesma „Usne vrele višnje“, ali u njoj je muškarac koji je peva prevaren. Snježana kaže da je on to okrenuo.

„On je meni to vratio obratno, u kontrasmeru, ali nije bilo nikakvih noževa kao u pesmi. To je kao junačka poezija, da junak ne može dozvoliti da ga jedna žena ostavi bez nekog velikog razloga. Meni je ta pesma draga, ali nije baš bila draga mom sinu kad je odrastao pa su mu to pevali u školi. Ne mogu se ljutiti na pesnika. Šalje poruku, dobila sam poruku, kazna treba stići ali da se mene poistovećuje s tom ženskom… Nisam mislila da će postati za neke moj identitet.“

Snježana kaže da ima mnogo više identiteta koji su došli posle njega. I nijedan muškarac je nije odredio, pa tako nije ni on.

„I imam baš dosta toga protiv kad mi neko reklamira knjigu kao knjigu devojke Džonija Štulića i to stavi u naslov. To je knjiga o meni, o mom gradu, zemlji. Želim da podsetim Hrvate na ime Jugoslavije jer neki to ne mogu smislit. Strašno mi je važno da ih već trideset godina nerviram. Verovatno bi mi i Srbi išli na živce da živim u Srbiji.

„Teškom mukom sam sticala identitete. I kao rediteljku, skidali su me nacoši sa svih strana. Pa kao spisateljku profesorku. Imala sam dugu jezičinu pa sam morala zbog toga patiti i platiti. Moj je život bio niz bitaka, tako da ne smatram deo s njim najbitnijim. To sa Džonijem je bila lepa mladost i iskustvo koje mi je dalo čvrstinu i kriterijume. On je mene definitivno pomaknuo iz cipela, ali bilo je i drugih ljudi koji su to napravili. I Slavenka i ’Polet’, i zato su poglavlja knjige razgranata, i to je sve odredilo moj život.“

Pitam je da li je i ona i njena ekipa bila „anestezirana“ kao i mnogi junaci osamdesetih koji nisu slutili šta dolazi devedesetih i da će likovi sa margine, koje ona odlično opisuje kroz lik „profesora“ u prvoj glavi, doći do čak mesta u HDZ-ovoj vladi.

„Nismo znali da dolazi vreme nekog tamo Tuđmana koga smo mi gledali baš kao što smo gledali tog ’profesora’ marginalca u ’Blatu’. Šta smo mi mislili o Tuđmanu, nekom zabranjenom liku koji priča za švedski radio, a čovek dosadan da ne može biti dosadniji. Nismo mogli verovati da će on doći na vlast.“

I izdržala je Snježana ludilo godina vlasti Franje Tuđmana koje je bilo najteže razdoblje njenog života.

„Nema posla, proglasili me Srpkinjom jer moje prezime može i ovako i onako. Sve poslove su počeli da mi izmiču. Traže od mene dokaze da nisam. Pa neću vam dati dokaz da sam Hrvatica taman išla gladna. Imam malo dete, a sveopšta sirotinja. Išla sam u Viroviticu vozom u koji upada sneg jer su prozori pokvareni i ne možeš ih zatvoriti. Sednem u voz zdrava, a izađem iz njega sa upalom pluća. Kod Tuđmana je bilo hrpa tih ’profesora’ iz moje knjige za koje ste me pitali. Koji su se uspeli na lestvici i umesto da budu smešteni u duševnu bolnicu, oni su došli na vlast. To je Kralj Ibi. Te kolege koje oblače uniformu i režiraju sve živo jer su u uniformi. Ja sam odmah shvatila da je Tuđman budala, a oni potpisuju pristupnicu stranci. Potpisuju da budu u tako užasnoj stranci.“

Zamera rokerima što nisu žestoko stali na stranu protiv nadolazećeg zla krajem osamdesetih. „Džoni je mogao, da je ostao ovde, možda i da konkuriše ovim nacošima i možda bi okrenuo situaciju. To nisu mogli intelektualci, oni su se svrstali gde su se svrstali. Da su se Džoni i Brega stavili na čelo neke izborne parade, ko zna šta bi bilo. Preuzeti propagandu, to je jedini način za pobedu.“

Duhovita, šarmantna, i predusretljiva, pustila me je da spavam po zimskom računanju vremena i da je nazovem kad dođem sebi. Na nekih sat i četrdeset minuta kako smo krenuli sa intervjuom, rekla je: „Imam još nekoliko minuta, moram se spremiti jer idem na ručak kod Slavice Mandić, žene Igora Mandića, a kod drage Slavice morate biti tip-top.“ Nije rekla „tip-top“, već je upotrebila neku drugu reč, ali oprostiće što sam je zaboravio.