Džordž Štajner: Odlazak u večnost Don Kihota melanholičnog mišljenja

Njegovo detinjstvo bilo je ”naporan praznik”, pisao je Džordž Štajner u svojoj autobiografiji, koja u podnaslovu glasi “Errata”, bilansirajući svoj život. Rastao je trojezično: rođen je 1929. u Parizu, njegovi roditelji potiču iz Beča. Godine 1940. sledi emigracija jevrejske familije za Njujork. Studije u Čikagu, Harvardu, Oksfordu i Prinstonu. Od 1961. Štajner je bio profesor na Churchill College u Kembridžu, a od 1974. do emeritiranja 1994, bio je profesor komparativne književnosti na univerzitetu u Ženevi.

Džordž Štajner univerzalni je mislilac: on je sa najvišom kompetencijom pisao o religiji, slikarstvu, filozofiji, književnosti, matematici. Tumačenje jevrejske tradicije, napose Šoe (Shoah), čine centralne teme njegovog celokupnog dela. Štajner je bio eksplicitni protivnik dekonstruktivizma.

“Varvarstvo 20. veka izniklo je u okrilju evropske kulture“, reći će Štajner u jednom svom eseju

Osnovna pretpostavka Štajnerovog mišljenja jeste da smo mi svi dockan rođeni, da su velikani misli i umetnosti živeli u prošlosti, da mi savremenici živimo u štura vremena i da smo samo epilog nekadašnje vitalne kulture, da je visoka kultura žrtvovana popularnoj, da mi pripadamo vizantijsko-aleksnadrijskom dobu, koje ne tvori ništa sopstveno, već samo egzegetički ispreda i komentariše predanje, da smo mi melankolični posmatrači, u sutonu žmireći u zalazeće sunce i da je duboka skrušenost jedino ispravno držanje prema kulturnim spomenicima prošlosti. “Mi smo samo buve u lavljoj grivi“, izražava Štajner metaforično ovu poziciju u jednom intervjuu.

Štajner je intelektualni Don Kihot koji zna da je na izgubljenom mestu. Kulturni pesimizam nije bolest iznikla iz afekta, već je razvijen stav iz uma. Svojim tezama Štajner se uvršćuje u povorku onih melanholičnih filozofa – od Grka do Šopenhauera, Vagnera, Hajdegera i Adorna, koji su bili svesni sve taštine i bespomoćnosti uma. Mi ljudi smo – ni manje ni više – konstruktori. Kad vidimo provalije, mi gradimo mostove. Pol Valeri je jedared, misleći o tamnoj provaliji, razmišljao kako bi Paskal i Leonardo tom problemu pristupili. Paskal bi (vita contemplativa) uronio u kontemplaciju, a Leonardo (vita activa) bi se latio tehnike da premosti provaliju.

U Štajnerovom evropocentričnom svetu vlada nezamenljiva logika po kojoj Džon Kits stoji iznad Boba Dilana ili Jozef Hajdn iznad Džimija Hendriksa, što nije ni borniranost, ni arogancija autora, već inherentni sistem vrednosti. Štajner je svestan i unutarnjeg paradoksa evropocentrizma: “Varvarstvo 20. veka izniklo je u okrilju evropske kulture“, reći će u jednom svom eseju.

Štajnerov opus broji više od 20 studija, koje sve u podjenakoj meri karakterišu lucidna elegantnost, retorička razigranost eseja, stringentna logička struktura traktata i apodiktičnost manifesta. Sve Štajnerovo delo kruži oko centralnih pitanja jezika i književnosti, filozofije i religije, muzike i slikarstva. U Štajnerovom opusu je na delu metaplan rekosnstrukcije metafizičkih tragova naše kulture.

Štajner je bio profesor na najuglednijim katedrama elitnih univerziteta, od Prinstona do Kembridža, od College de France do Oksforda. Štajner je bio dugogodišnji kolumnist Njujorkera. On je živa sinteza u kojoj se epohe, kulture i naučne discipline skladno slivaju. On potiče iz austrijsko-jevrejske porodice. U vreme Štajnerovog rođenja 1929, porodica je živela u emigraciji u Parizu. Intuiciji njegovog oca valja zahvaliti što je porodica 1940. pravovremeno emigrirala iz Francuske u Ameriku. Štajner je od malih nogu vaspitavan na trima jezicima – nemačkom, francuskom i engleskom. On, duhovni kosmopolit, na jedinstven način spaja u svojoj biografiji jevejsko, evropsko i američko. Decidiran kosmoplit, Štajner se ismeva partikularnim grančicama nacija. Carstvo duha je univerzalno i time nedeljivo. Kada je Štajner 2003. primio Berneovu nagradu grada Frankfurta na Majni, u njegovu čast govorio je ondašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Joška Fišer. U svom pohvalnom slovu Fišer veli da je Štajner otelotvorenje ideala “renesansne učenosti“ i unekoliko otelovljenje “Stare Evrope“. To čini Štajhnera veoma pleminitom i “nezamenljivom markom kojoj je pre mesto u staklenoj vitrini, no na masovnom tržištu“.

Pre deset godina, povodom osamdesetogodišnjice Štajnerovog rođenja, objavljena je njegova knjiga eseja “Logokrati“. Od svoje knjige “Nakon Vavilona“ do upravo objavljene, Štajnerove misli kruže oko centralnog pitanja misterije jezika. Štajner odbacuje kategorično odgovore koje nude hladna lingvistika i cerebralna neurofiziologija. Nastanak jezika nešto je što se ne može naučno-evolucionistički objasniti. To što jezik i smisao u ovome svetu postoje, za Štajnera nisu empirijske, već transcendentalne činjenice.

Logokrati su za Štajnera mislioci svešteničke predanosti – poput Hajdegera, koji poreklo jezika izvode iz božjeg načela. Tu tradicionalnu liniju i Štajner želi da produži, te je stupao u ljute bojeve sa postmodernim “razaračima smisla“ – Deridom i Lakanom. Načelo Štajnerovog opusa moglo bi glasiti literarna teologija kao literarna kritika. Večno sećanje na velikog majstora pera i univerzalnom misliocu koji je svojim impozantnom literarnim opusom zaveštao spomenik kanonskog značaja.