Džozefina Bejker

Takođe, on skuplja i gramofonske ploče Beni Gudmena. Gramofon, koji ima veliku plavu trubu, radi na navijanje i ujka Aleksandar ga pušta uveče.

Deda se ljuti što su pesme Кola Portera na engleskom. On kaže da je najlepši jezik za pevanje italijanski, a zatim francuski. „Nemački“, kaže, „nije za pevanje, taj je samo za vojne komande.“ A zatim, ipak, nakon određenog razmišljanja, dodaje: „Osim, razume se, kada je reč o Vagneru. Rihard Vagner je bio genije, njime su se čak i Francuzi oduševljavali!“ Baba stalno okreće strane „Velikog narodnog kuvara“. I uvek postavlja isto pitanje: „Gde da nađem đumbir, svi prodavci mi kažu da tako nečega nema odavno. Još od Turaka, kažu, đumbir niko ne traži.“ Tetke vole glumicu Širli Templ i klizačicu Sonju Heni. Najmlađa tetka, Leposava, skraćeno Lepa, oduševljava se stripom o smešnoj devojci velike glave koja se zove Beti Bup. „Veća glava nego trup – to se zove Beti Bup!“ pevuši ona. Ja najviše volim stripove o Flešu Gordonu i princu Valijantu. Deda ceni klovna Groka i ruskog dresera životinja Vladimira Durova, zato što on „ne muči životinje“. Dvojica starijih ujaka interesuju se za Hudinija i za Čarlsa Lindberga, a traže i knjigu preko koje bi se detaljnije upoznali sa idejama Alena Кardeka, oko prizivanja duša umrlih. Moj otac, kada je tu, kaže da je spiritizam glupost. U novinama nemački kancelar i jedan smešni artist sa štapom od trske i jako širokim pantalonama imaju iste brkove. Postoji čudna sličnost između reči „hijena“ i „higijena“, i još čudnija između „agitator“ i „aligator“ na koje niko ne obraća pažnju. Pasta za cipele se zove „imalin“, a najbolje mastilo je ono marke „pelikan“. Lepak za hartiju „gumi-arabika“. Male čokoladice sa sličicama unutra su „nestle“. Кada gleda modele haljina u modnim časopisima, najstarija tetka uzdiše: „To je toliko fešn!“ Šta je to „fešn“?

***
Visoko na nebu, među već sazrelim višnjama, leti avion. Zvuk motora se meša sa brujanjem pčela i zujanjem muva i liči na kotrljanje sitnih kamenčića po limu. Nakon toga avion postaje bešuman, tone u oblak, nestaje. Umesto njega, sada u letnjem vazduhu leti veliki crni bumbar. Ne, u suštini nije crn, već modro-plav, metalno-ljubičast, sjajan. Opasan je, ima žaoku kao osa i to ga čini svesnim svoje nedodirljivosti. On pravi krug, zatim još jedan, i odlazi, a da nije našao razlog da se duže zadrži u vrtu. Na rascetanim grmovima vlada velika gužva. Stršljeni se zaleću ka cveću, izguravaju muve i pčele, ponašaju se kao siledžije, nasilnički; to su drski lopovi i razbojnici. Svi beže od njih. Osećam se prozvanim da uvedem malo reda. Prutem koji sam otkinuo od grma jasmina, i koji svira u vazduhu kada se njim zamahne, tresnem jednog takvog, velikog i opasnog kao tigar. On pada na zemlju, mlatara nogama, a ja ga guram velikim listom od blaguna do mravinjaka i prepuštam ga mravima koji se bacaju na njega. U Indiji postoje tigrovi – ljudožderi, i kada se takvi namnože, seljani pozovu nekog lovca sa tropskim šlemom na glavi, obučenog u neku uniformu sa mnogo džepova, i on onda uspeva da se izbori sa njima. Takve ljude zovu „ubice tigrova“. Stršljen ima braon-žute šare kao tigar. Ja sam ubica stršljenova.

Prevod s makedonskog: Danka Andonovski

Autor je makedonski i srpski akademik, poznati pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, čiji je roman “Madžun” nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga i Dosije Studija.

_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs