Džumbus u Pandorinoj kutiji

Smatra se da bi hrvatska „Deklaracija“ ostala mrtvo slovo na papiru da megdandžija Mihiz nije kontrirao, za sobom povukao Udruženje književnika Srbije sa preko 700 članova, i pomogao zagrevanju atmosfere za rast maspoka. NJegov poslodavac i prijatelj Ratko Dražević već se bio osetio ugroženim zbog hrvatskih aspiracija u filmskoj industriji

Vodeći centralista u Jugoslaviji je bio Josip Broz, uz pomoć, prilikom utemeljivanja države, slovenačkih, hrvatskih, bosanskih i srpskih kadrova. U dnevnik je beležio kako ga je Boris Kidrič često upozoravao na opasnost od slovenačkih separatista i nacionalista da prošire svoj uticaj, pa je predlagao preduzimanje oštrih mera. Zaokret ka decentralizaciji Broz je napravio usvajajući Kardeljeve i Bakarićeve koncepcije, a od Rankovića je napravio žrtvenog jarca. Zašto baš od Rankovića? Već se računalo da će mu on biti naslednik, a u Sloveniji i Hrvatskoj nisu mogli prihvatiti da šef centralizovanog sistema bude iz Srbije.
Broz ne bi mogao tako glatko da se oslobodi Rankovića da nije imao svesrdnu pomoć srpskih političara. NJihov bedni, primitivni i krvoločni obračun s njim na Brionima, kako svedoče originalni stenogrami, nisu u sebi imali ni gram principijelnosti, niti je tu bilo reči o centralizmu, decentralizmu i demokratiji. Brionski plenum je bio erupcija dranja i pljuvanja srpskih komunista, puna oslobođene mržnje i zavisti prema jednom čoveku. Mirko Tepavac je za Brionski plenum zapisao da je bio „nečovečan plenum“, i da niko nikada „nije saznao Titove razloge za smenu Aleksandra Rankovića“. Koča Popović je Gojku Tešiću opisao kakvu je „bedu“ gledao prilikom tog obračuna, i da je Tito rušio najodanijeg saradnika. U potonjim političkim kampanjama svoju iracionalnost mnogi srpski funkcioneri (oni koji su bili unapređeni posle smene Rankovića) kompenzovali su „racionalnim“ razlozima stvarajući narativ o Rankoviću kao simbolu represije i kreatoru centralističke osovine. Taj narativ su aktivisti iz Hrvatske i Slovenije, uz pomoć Tita, lako proširili na opasnost od „unitarizma“ iz Beograda, u preteću latentnu velikosrpsku hegemoniju. To su bili događaji koji su uzburkali političku, bezbedonosnu i kulturnu scenu u Beogradu. Mihiz, koji je inače stalno nepoverljivo motrio Slovence, pogotovu Hrvate, dobija argumente za svoj srpski angažman.
Nik Miler ne prihvata tezu da je nacionalizam kreacija ili manipulacija Slobodana Miloševića, ali ni siminovaca. Pokret je postojao i pre nego što su ga političari prigrlili. Potvrda ovoj tezi jeste da Milošević nije „oduvek“ bio nacionalista niti je imao nacionalističku retoriku. U tadašnjoj srpskoj komunističkoj partiji mogao je da napravi tako visoku karijeru samo sa antinacionalističkim stavovima. Ćosić se krajem šezdesetih distancirao i od Mihiza i od Antonija Isakovića. NJihova reakcija sa tekstom „Predlog za razmišljanje o srpskohrvatskom jeziku“ na hrvatsku „Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika“ bila mu je neprihvatljiva. Smatra se da bi hrvatska „Deklaracija“ ostala mrtvo slovo na papiru da megdandžija Mihiz nije kontrirao, za sobom povukao Udruženje književnika Srbije sa preko 700 članova, i pomogao zagrevanju atmosfere za rast maspoka. NJegov poslodavac i prijatelj Ratko Dražević već se bio osetio ugroženim zbog hrvatskih aspiracija u filmskoj industriji.
Kada je „Deklaracija“ objavljena Mihizu je to bila prilika da prstom ukaže na rast hrvatskog nacionalizma. Gradski komitet Beograda je 31. marta 1967. organizovao sastanak sa aktivom komunističkih pisaca, polovina njih su bili potpisnici Mihizovog „Predloga“. Sastanak je otvorila Latinka Perović, izvršni sekretar CK SK Srbije, skrenuvši pažnju da je velika pometnja u javnosti oko „Deklaracije“ i „Predloga“ iznenadila mnoge, ali da nacionalistički ekscesi moraju biti sasečeni u korenu, kao što je i nedavni Rankovićev slučaj pokazao. Književnik Mladen Oljača, Bosanac, tražio je da, pošto su te dve proklamacije „politički blizanci… dva prsta iste ruke, i oba se moraju otseći“.
Ovom sastanku prethodilo je okupljanje u Udruženju književnika, koje se, tvrde pojedini učesnici, pretvaralo u burlesku. Mihiz je, prema svedočenju Vukašina Mićunovića, pravio cirkusku atmosferu. Za vreme pauze pitao je glasno one oko sebe: „Da li znate koji je najveći srpski grad?“ I ne čekajući odgovor, odgovorio bi: „Jasenovac!“ Hrvati-ustaše su na njemu ostavile trag doživotnog užasa. U Autobiografiji je opisao šok kada mu se u Karlovcima za jednu noć najbolji prijatelj Hrvat, a imali su po osamnaest godina, pretvorio u ustašu koji je hapsio i streljao Srbe sugrađane, čak je oterao u logor i svoju devojku, iako je nameravao da je oženi. Odmah posle rata ona je od posledica ustaške torture umrla.
Prgavi Mihiz je uživao u političkom zemljotresu, ruka partije mu ništa nije mogla. Pošto nije bio partijski vernik, nisu ga mogli učiniti otpadnikom. On, sin sveštenika, u javni i kulturni život Beograda i Srbije uvodi sveštenike – na svim skupovima u Francuskoj 7, u prvim redovima sedeće ili Amfilohije, ili Atanasije, ponekad Irinej Bulović… Mihiz je odbijao napade da je „šovinista“, „hegemonista“, „rankovićevac“, Tvrdio je da je „ubeđen da je pravo na pogrešno mišljenje važnije od prava na nepogrešivost“. Uostalom, Predlog nije mogao biti ni „unitaristički“, ni „rankovićevski“, samo je bio odgovor hrvatskim intelektualcima i institucijama i njihovoj Deklaraciji. Bio je to ironični, nasmejani odgovor, zato je Mihiz bio toliko veseo – uspelo mu je da u uobraženim, smrtno ozbiljnim partijskim komitetima napravi džumbus. Ćosiću se „Predlog“ nije dopao, jer je predstavljao ono čega se on, u svojim govorima i člancima, u srpskoj nacionalnoj politici najviše gadio: provincijalizma i srbijanskog koncepta srpstva.

Dobrica Ćosić, Antonije Isaković i Mihiz uprkos nekim neslaganjima bili su složni prijatelji

Izjavio je:
„Ja sam pristalica humanističkog internacionalizma i socijalističkog jugoslovenstva… Ja sam o srpskom nacionalizmu pisao u Deobama i još nekoliko puta poslednjih godina pisao sam i govorio o njegovoj reakcionarnosti i društvenom besmislu. Takođe, kao što vam je poznato, još 1961, a onda 1962, 1964, 1965. godine. I potom, pokušavao sam na području kulture da zovem u aktivnu borbu protiv svih jugoslovenskih nacionalizama kao retrogradnih sila i tendencija u našem društvu… Za mene kao pisca, jezik kojim govorim i pišem nije manje ili malo srpski zato što je srpskohrvatski, hrvatosrpski, srpski, hrvatski. Nikad nisam ustuknuo pred ’hrvatizmom’ ako sam osetio njegovu izražajnu i stilsku nadmoć nad ’srbizmom’…“
„Predlog nimalo nije bio ’srbijanski’“, smatra Nik Miler i zaključuje da su Mihiz i potpisnici bili zagovornici ekspanzivne srpske ideje „ali ne jugoslovenske, već su tražili da se zaštite svi Srbi, ali kao Srbi, ne kao članovi neke nadnacije. Ovo je bilo nešto sasvim novo“. Ali Beograd će dugo biti pluralistički, jugoslovenski grad, a „šovinisti“, „nacionalisti“, među njima Mihiz, Ćosić i drugi biće napadani po novinama i sa foruma.
Od početka pa do kraja osamdesetih Josip Vrhovec nije imao javni nastup, a da histerično nije napadao unitarizam i srpski nacionalizam. Beograd i «unitarizam» su, takođe, bili njegova meta. Tim kampanjama je kamuflirao dug Hrvatske saveznoj državi i odlagao njegovo vraćanje (da li je uopšte i vraćen). Prilikom tih napada iz njega je izbijala mržnja. I inače je bio neprijatan, rigidan čovek i vrlo svadljiv, netolerantan. Govorima punim žuči on je i sasvim umerene ljude elektrizirao, neopredeljene gonio da misle na koju će stranu. NJemu se suprotstavljao Pero Car, Hrvat, član hrvatskog Predsedništva: „Strah od unitarizma, po mom dubokom uvjerenju, jeste tvorevina i oruđe onih ljudi koji nameravaju razoriti jugoslavensko zajedništvo… Nema nikakve opasnosti da zajedništvo ikada postane unitarizam. Ako neko zove unitarizmom to što ljudi koji žive zajedno žele da podjele odgovornost za to kako će živjeti u svojoj zemlji, onda je to pozitivan unitarizam. Onda treba biti za takav unitarizam.“
Jovan Mirić, zagrebački profesor politologije (Srbin), ušao je u raspravu sa Vrhovcem knjigom Sistem i kriza. Dokazao je da je Kardelj redefinisao temeljne avnojevske dogovore o federaciji, da je njegova tvrdnja da Jugoslavija nije ni federacija, ni konfederacija destruktivna, da nikada nije dogovoreno da pokrajine budu konstitutivni element federalizma, da princip odlučivanja konsenzusom za gotovo sve političke odluke blokira funkcionisanje cele zemlje. Bila je to agenda koja je potpuno obesmišljavala Srbiju kao državu a utvrđivala nezavisnost i suverenost drugih republika. U desku redakcije Borbe urednici i redaktori su muku mučili da u kratke informacije o državnim jubilejima ubace da su se dogodili u „Srbiji van teritorija pokrajina“ ili u „pokrajini van teritorije uže Srbije“ – a da njima ne razbiju informativnu poruku. Nije im polazilo za rukom, tako da su u prvi informativni plan uvek iskakali i privlačili pažnju čitaoca upravo ti „državni“ označitelji.
Kardelj je jednostavno pobrkao oblike državne strukture, zaključio je Mirić. Tito ili nije video, ili nije hteo da vidi kuda sve to vodi, a Bakarić je konceptom nacionalnih ekonomija, kategoričan je Mirić, glavni pokretač svih nacionalizama.
Josip Vrhovec je dvehiljadite u intervjuu Dejanu Joviću objašnjavao svoje stavove i namere iz osamdesetih. On je bio za odumiranje savezne države (uprkos tome što je Hrvatsku kreditom spasila bankrota) i da se do nivoa republika spuste koncepti ljudskih prava i civilnog društva (ali ne i unutar njih, osim u Srbiji). NJegov cilj je bio da se „Jugoslavija, povijesno gledano, može evolutivno razgraditi tako da postupno postaje deo nove Europe“. Nije video da će to dovesti do rata. Panično je upozoravao da je srpsko rukovodstvo „inficirano virusom nacionalizma“, a široko je otvarao vrata HDZ-a i ustaškoj emigraciji. Prema kazivanju Enesa Čengića, Josip Vrhovec je još za života, devedesetih godina, zakupio na Mirogoju grobno mesto pored grobnice Miroslava Krleže.
Upravo će MMF u političkoj i ekonomskoj krizi pojačati pritisak na Jugoslaviju. Hrvatska je početkom osamdesetih bila pred bankrotom, trebalo je da vrati dug od tri milijarde američkih dolara. Spasava je direktna intervencija iz saveznog budžeta, čime se podstakla inflacija. Suzan Vudvord je u knjizi Balkanska tragedija istakla da je strani uticaj na ono što se dogodilo u Jugoslaviji bio veliki, a da je počeo sa intervencijom MMF-a. Ali usluge Fonda su pojačavale neodrživost države i privrede organizovanih po Kardeljevom receptu. Šefovi MMF-a nisu imali razumevanja za događaje u Jugoslaviji, ponašali su se kao „slon u staklarskoj radnji“, istakli su oštre zahteve, blokirali su reformatore, a proširili su prostor kardeljistima koji su upozoravali na to da je MMF vrhunska institucija eksploatatorskog kapitalizma i da će izvršiti kontrarevolucionarni udar (sličan onom u Čileu).
Dejan Jović je, međutim, istakao da uloga MMF-a nije bila tako negativna kako su verovali ideolozi samoupravljanja. MMF je insistirao na ujedinjavanju, a ne na razjedinjavanju privrede i društva, i tako bio na strani reformatora koji su želeli da Jugoslaviju učine ekonomski i politički moćnom zemljom. Jugoslavija je zbog krize koju su izazvali političari i lideri stagnirala i propadala. Umesto sistema, napravili su haos. Pasivizirani i korupcijom premreženi građani i radnici, primećuje Jović, umesto za političku akciju opredeljuju se za tihi bojkot i sivu ekonomiju. Bolovanja i drugi oblici izostanka sa posla postaju masovni. Prema jugoslovenskoj službenoj statistici iz 1983. godine, 700.000 ljudi bilo je svakodnevno odsutno zbog bolovanja; 60.000 je bilo svakodnevno na nekom obliku dopusta; a 400.000 je svakodnevno odlazilo na razne konferencije i samoupravljačke sastanke. Umesto osam sati, prosečan jugoslovenski radnik je radio samo tri sata i šest minuta dnevno. Država je radi mira u kući sve to tolerisala. Nerad je zavladao celom zemljom, političari su histerizovali mase, pohisterisali su i intelektualci, sistem vrednosti je propadao. Svi su tražili i uživali neka svoja prava, histerija „socijalističkog samoupravljanja“ tresla je sve nivoe države i društva, o nečijoj odgovornosti nije moglo biti ni reči. Radno mesto je bilo mesto privilegija, ostvareno carstvo slobode, a učinci su bili birokratski formalizovani i često jalovi. Sistem nije bio napravljen da proizvede novu vrednost, već da raspoloživim resursima zadovoljava svakog pojedinca u njemu. Pojedinci i mase bili su slobodni za fantazije, one su bile legitimizovane. Opijum narodnjaštva se nesmetano širio jugoslovenskim republikama. Partijski i birokratski aparati su se rasprsnuli kao mehuri od sapunice, jer i jesu bili sapunice, a budžete su trošili nemilice, van svake kontrole.
Jugoslovensko društvo je uskomešano, građani gube orijentaciju. Koliko do juče ubeđivali su ih da žive u najboljem od svih svetova, da brzo napreduju, a odjednom je pred njihovim očima nezadrživo počeo da se otvara ponor propasti. Preokret u kulturi Pavle Ugrinov, sredinom osamdesetih, povezuje sa nestankom nadrealista: „Nadrealisti umiru i kulja užasna stihija obnovljenih nacionalnih mitova a priključuje im se i pravoslavlje. Odbrana ove nacije od svetskog duha jeste upravo u toj upornosti da ponovo ističe sebe iznad sveta, i nasuprot svetu, iako to ne vodi – ničemu i ne znači ništa“. Propušta da sa završenom epohom njihovog uticaja istakne da ni svi nadrealisti nisu bili isti, a da je bilo i onih koji su pravili štetu pa sekli upravo tamo gde je pobeđivao svetski duh, kao u primeru obračunavanja Marka Ristića sa Stanislavom Vinaverom. Gojko Tešić je ubeđen da je Ristić svojim pakostima gurnuo Vinavera u preranu smrt.

Nastavak u sutrašnjem broju

Svedoci epohe

Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.