„Ebanovina“ i lično iskustvo

Ovu knjigu objavljenu 1998. pod originalnim naslovom „Heban“ s poljskog je prevela LJubica Rosić. U njoj Kapušćinjski, za kog se tvrdi da je ustanovio „autorsku reportažu“ kao žanr kojim je ovu novinarsku formu uveo u književnost, majstorskim stilom upoznaje čitaoce sa stanovnicima Crnog kontinenta, trudeći se da i sam o njima, uz veliko uvažavanje, sazna što više.

On iz vizure obrazovanog Evropljanina piše o ljudima koje je sreo tokom svog boravka u Africi, otkriva zanimljive podatke o ovom kontinentu i njegovim pojedinim zemljama i plemenima, običajima, kulturi, mentalitetu, društvenim i političkim procesima koji su usledili posle dekolonizacije. Kapušćinjski piše jasno, svedeno – kratkim rečenicama koje poput rafala čitaocu oduzima dah, oživljavajući kroz alegorije i magični književni realizam sliku sveta, ljudi i predela o kojima pripoveda, čak i kad njegove priče poprimaju formu dnevnika.

„U Africi sam živeo nekoliko godina. Prvi put sam otputovao tamo 1957. godine Potom, sledećih četrdeset godina, kad god bi mi se ukazala prilika – vraćao sam se. Mnogo sam putovao. Izbegavao sam zvanične puteve, palate, važne ličnosti i veliku politiku. Više sam voleo da putujem kamionima koji bi slučajno prolazili, da lutam s nomadima po pustinji, da budem gost seljaka iz tropske savane. NJihov život je naporan, mučan, a ipak, podnose ga začuđujućom istrajnošću i vedrinom. Ova knjiga, dakle, nije o Africi, već o nekoliko ljudi odande, o susretima s njima, o vremenu provedenom zajedno. Taj kontinent je prevelik da bih mogao da ga opišem. To je pravi okean, posebna planeta, raznovrsni, prebogati kosmos. Samo u velikom uprošćavanju, radi ugodnosti, kažemo „Afrika“. U stvarnosti, osim geografskog naziva, Afrika ne postoji“, poverava čitaocima Kapušćinjski u prologu ove knjige, koja svedoči da je bio zaljubljeni zatočenik „svoje Afrike“, koju je ovekovečio i u dve hiljade foto-albuma.

Rišard Kapušćinjski (1932-2007), osim što je bio nekrunisani „kralj reportaže“, bavio se fotografijom, pisao poeziju, knjige o političkim fenomenima njegovog doba, filmska scenarija, bio predavač na evropskim i američkim univerzitetima, višestruki kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Rodio se u Belorusiji, a kad se 1945. njegova porodica preselila u Varšavu, tokom školovanja najpre je bio posvećen sportu – boksu i fudbalu. U novinarstvo je ušao kao zvezda školskih novina i u njemu je ostao i posle završenih studija istorije na Varšavskom univerzitetu. Tokom komunističkog doba bio je jedini dopisnik Poljske državne agencije iz Afrike, a izveštavao je i iz Južne Amerike i Azije.

Od 1956. sve do 1981, kad je zbog podrške Sindikatu Solidarnost otpušten iz državne službe, pratio je 27 revolucija i državnih udara. Bio je gotovo opčinjen dalekim i nepoznatim zemljama Trećega sveta, tvrdeći da ga na putovanja i istraživanja, najčešće po Africi, tera radoznalost. Napisao je knjige o Angoli, svrgavanju cara Hajla Selasija u Etiopiji, sukobu između Hondurasa i Salvadora, padu šaha Reze Pahlavija, svojim putovanjima stopama „oca istorije“ – antičkog grčkog pisca Herodota, raspadu Sovjetskog Saveza.., kao i scenarija za dokumentarce o prvom premijeru nezavisnog Konga Patrisu Lumumbi i oporavku Etiopije od stradanja pod vojnom huntom Mengista Hajle Marijama, odgovornom za smrt više od milion i dve stotine hiljada ljudi. Kapušćinjski je i sam bio glavni junak dokumentarca koji je njemu snimio Jacek Talcevski.

Car, svedočanstvo i satira

Pre četvrt veka Srpska književna zadruga, u prevodu LJubice Rosić, objavila je knjigu Rišarda Kapušćinjskog „Car“ o padu cara Haila Selasija posle 44 godine vladanja. Ovo delo iz 1978, nastalo na osnovu razgovara sa ljudima iz najbližeg carevog okruženja, posle Selasijevog svrgavanja 1974, zapravo je rekonstrukcija funkcionisanja i pada autokratske vlasti, koju je mnogi doživeli kao satiru Rišarda Kapušćinjskog o komunističkoj Poljskoj.