Edit Pjaf: „Spalila je sebe u vatri sopstvene slave“

Pevačica, poznata po pesmama poput „Non, je ne regrette rien“ i „La vie en rose“, privukla je pažnju svojim emotivnim pevanjem i karakterističnim, grlenim i snažnim glasom još u mladosti.

Edit Pjaf, čije je pravo ime bilo Edit Đovana Gasion, rođena je 15. decembra 1915. u Parizu.

Njena majka, pevačica u kafani, napustila ju je još u detinjstvu, tako da je odrasla uz svoje bake.

Prvi angažman je dobila zahvaljujući Luisu Lepleeu 1935. godine u noćnom klubu.

Kad je napunila 20 godina, Edit je dobila angažman u noćnom klubu, a paralelno sa njim i nadimak koji će je pratiti do kraja života. S obzirom na to da je bila veoma niska, vlasnik noćnog kluba dao joj je nadimak “La Mome Piaf”, što u prevodu znači “mali vrabac”.

Iste godine snimila je prvu ploču i suočila se sa novim šamarom sudbine – vlasnik kluba u kom je pevala je ubijen, a Edit je bila optužena, ali ne i osuđena za saučesništvo u zločinu. Pred sudom je morala da dokazuje da nije bila ni blizu mesta na kom je njen mentor izgubio život.

Pet godina kasnije oprobala se i u glumačkim vodama, pored toga što je njeno ime blistalo najvećim sjajem u svetu muzike.

Prema autoru biografije „Edit Pjaf, francuski mit“ (2013) Roberta Bellereta, namerna širenja neistina o pevačici su imala za cilj „hranjenje mita“ o „pariškom vrabcu“, kako su je često zvali.

U svojoj biografiji, Belleret je, između ostalog, otkrio da Edit Piaf nije rođena na ulici, kako se ranije verovalo, već u bolnici u 20. pariskom okrugu.

Takođe je naveo da je kao dete imala ozbiljne probleme sa vidom, koji su misteriozno nestali tokom vremena.

Prema rečima Bellereta, pevačica je od treće do sedme godine patila od keratitisa, zapaljenja rožnjače, koje može ozbiljno uticati na vid.

Biograf takođe tvrdi da pevačica nije imala poseban politički stav i opovrgava tvrdnje da je pomagala zatvorenicima u nacističkim logorima tokom Drugog svetskog rata.

Takođe je istražio da se pevačica tokom nemačke okupacije Pariza 1942. godine čak preselila u susedstvo blizu generalštaba Gestapoa.

Nakon rata postala je najpoznatija pevačica šansona, a za nju su komponovali mnogi poznati kompozitori, uključujući Fransisa Laija i Šarla Dumonta.

Nastupala je na turnejama širom sveta, glumila u filmovima i pomogla u afirmaciji nekim poznatim francuskim pevačima, poput Šarla Aznavura.

Iako je postigla velike uspehe i stekla ogromnu popularnost, doživela je mnogo razočaranja i nevolja.

„Non, je ne regrette rien“ je njen život

Kada se razbolela preselila se na Azurnu obalu. Dok se oporavljala njeni prijatelji, tekstopisac Mišel Vuker i kompozitor Šarl Dimon, odsvirali su joj „Non, je ne regrette rien“, koja je postala jedna od njenih najpoznatijih pesama.
To nije pesma koju je poslednju snimila, ali je sumirala je njen život, koji se bližio kraju.

Nedugo pre smrti, udala se za 20 godina mlađeg pevača Teofanisa Lambukasa.

Preminula je u 47. godini.

Edit Pjaf bolovala je od karcinoma jetre, od kog je i preminula 10. oktobra 1963. godine.

Iako je poslednje sate života provela na Azurnoj obali, njeno telo je u tajnosti dopremljeno u Pariz i dan kasnije je saopšteno da je preminula.

Ostalo je upamćeno da je poslednjem ispraćaju Edit Pjaf prisustvovalo 40.000 ljudi; zbog ogromnih gužvi saobraćaj u “Gradu svetlosti” bio je zaustavljen.

O “francuskom vrapčiću” s posebnim pijetetom govorio je njen prijatelj Žan Kokto, koji je preminuo samo dan posle kraljice francuske šansone:

– Edit Pjaf je spalila sebe u vatri sopstvene slave. Nikada nisam sreo nikoga ko je manje štitio sopstveni duh nego što je to ona činila. Ona se nije štedela. Ona se davala do kraja.

Nakon smrti, katolička crkva nije želela da joj oda počast zbog burnog načina života, ali je njen pogreb na čuvenom pariskom groblju Per Lašez godinama mesto na kome joj obožavaoci iz celog sveta odaju počast.

U Parizu postoje muzej i ulica koji nose njeno ime. Nije zaboravljena ni u svetu muzike – od 2009. godine Krakov je domaćin međunarodnog festivala francuske pesme “Velika nagrada Edit Pjaf”.