Egon Savin: Postali smo nastrani kao društvo

„Ovaj komad govori o najtežim mogućim sudbinama, o bedi iz koje nema izlaza, a bio sam ponukan studijom koja ukazuje na to da je Beograd bio metropola sa najviše sirotinje. Osamdeset odsto stanovništva je živelo ispod granice siromaštva. Klasni odnosi su bili do te mere zaoštreni da je čudo kako tu nije bilo ozbiljnijih i većih revolucija od one koje se dogodila početkom Drugog svetskog rata. To je nešto što imam potrebu da kažem publici zato što se suštinski ništa nije promenilo“, ukazuje Savin.

* Kakav je današnji Beograd?

– Još strašniji, zato što je svaka nastranost postala društveno prihvatljiva. Jedino je socijalno neprihvatljivo siromaštvo. Danas u ovom gradu ljudi koji su gladni stide se to da kažu. Malo je onih, izuzev profesionalaca, socijalnih radnika, koji se time bave. Mi obični građani zatvaramo oči pred morem izgubljenih ljudi koji žive bezizlaznu egzistenciju. Sve to skupa nosi socijalnu poruku da su zapravo koreni ljudskog zla u bedi jer je ovde reč o upotrebi i zloupotrebi bližnjih – dece od roditelja. Oni to čine ne bi li se iskobeljali iz bede. To su teške teme kojima se bavio Dikens, Dostojevski, Zola, ali su danas užasno aktuelne.

* Bave li se time ovdašnja pozorišta?

– Naša teatarska stvarnost je prepuna zabavljačkog pozorišta i zato mislim da su potrebni ovakvi komadi koji nas podsećaju na socijalnu istinu naše svakodnevice.

* Šta vam je bilo najuzbudljivije u otkrivanju teksta zaboravljenog pisca Dragoslava Nenadića (1888-1940)?

– Nama u pozorištu je jako uzbudljivo da radimo naturalističke komade. Oni su najteža disciplina. Naturalizam ili socijalna drama su nastali krajem 19, početkom 20. veka i imali su svoje ozbiljne predstavnike u srpskoj literaturi koji su zaboravljeni. Pre svega mislim na Predićevu „Golgotu“, Marambove „Naše sinove“ i „Pod žrvnjem“.

* Radnja ovog komada se zbiva na periferiji Beograda. Da li žrvanj nemilosrdnije melje u gradovima?

– Postoji, naravno, specifična crta mentaliteta ali zapravo razlike nema ni u epohama ni u sredinama. Klasno pitanje je univerzalno. S druge strane, u gradu je skup ljudi koji su došli da potraže svoju egzistenciju – u fabrikama, u državnim institucijama. Paradoks bede je što su svi ti ljudi zaposleni. Oni rade ali to što zarade nipošto nije dovoljno za mnogočlane porodice i onda deca idu u prostituciju i kriminal, da bi dosegli to za čim mladi ljudi žude. Da bi imali to što imaju deca iz takozvane građanske sredine.

* Kakva je bila ta takozvana građanska sredina?

– Potez od Kalemegdana do Slavije. Nije tu bilo mnogo fabrikanata ali jeste ogroman broj radnika, čistača, ljudi zaposlenih u industriji hrane. Na selu je bilo drugačije. Ono nije imalo problem gladi jer su, na kraju krajeva, proizvodili hranu. Tako da ovaj komad jeste urbana drama. To su u stvari tri porodice istog miljea. Ovde, zapravo, milje ima glavnu ulogu jer je to ono što vam određuje sudbinu. Ako se rodite u tako strašnom siromaštvu, nemate šansu u gradu kao što je bio Beograd da promenite svoju egzistenciju. To je jednostavno tako i to nam kapitalizam donosi ponovo.

* Danas se ipak mnogo više govori o siromaštvu, incidentima na margini, ali čini se da to ne popravlja situaciju. Zašto nema rezultata?

– Zato što su to sve senzacije i nešto što mi trošimo kao novine. Vesti su isto postale deo zabave. Mi smo postali nastrani kao društvo, kao ljudi. Savremeni svet je izgubio smisao za saosećanje. A ovo je drama o kojoj treba da razmišljaju pre svega politikolozi i ljudi od vlasti a onda socijalna književnost i profesije koje se bave socijalnim statusom stanovništva. Mi u pozorištu takođe koristimo ljudsku nesreću da bismo stvarali pozorište, međutim ono, naravno, postoji i da bi ukazalo na sve te anomalije i predrasude. Mi čak imamo predrasude prema sirotinji.

* Kako to razumete?

– Verovatno bi to neki psiholog bolje objasnio ali pretpostavljam da je posredi strah od suočavanja sa životom onakvim kakav jeste. Svi mi to imamo. Želimo da živimo i budemo okruženi ulepšanom stvarnošću. To je sociološki fenomen koji omogućava čoveku da živi u svetu iluzija i ne dozvoljava mu da se suoči sa istinom. Malo je onih koji su spremni sebi da kažu istinu o sebi samima a kamoli o ružnoj svakodnevici koja nas okružuje. Okrenuti glavu je najlakše, ali je zapravo tužno.