Egzotika beogradskih noći

I više od toga! Oboje umetnika strpljivo su gradili svoje karijere godinama, krčeći put kroz ne uvek susretljiv profesionalni ambijent muzičkog biznisa, no ostajući po svaku cenu svoji svemu tome uprkos, plativši sebi tako slobodu kretanja po aktuelnoj sceni mimo svih grabljivih komercijalnih kandži. To što je Lus Kasal u međuvremenu postala planetarno poznata po saradnji sa velikanima kinematografije poput Pedra Almodovara ili AlehandraAmenabara, te prodala neuporedivo više ploča od Ersahina i njegovog benda Istanbul Sessions, ne menja mnogo na stvari. I jedno i drugo bez ikakve sumnje spadaju u onu vrstu stvaralaca koja ne igra na sigurno i boraca za svoj sopstveni integritet u svetu već podrazumevanih skutonoša i čankoliza što ih od nekada originalnih ličnosti ume da načini gvozdena peta logike sticanja muzičke produkcije.

Ali, ne i od ovo dvoje! Lus Kasal tako nas je sa svojim finim bendom saradnika još jednom u Sava Centru uverila u ličnu interpretativnu harizmu i redak dar opstajanja na pozornici bez obaziranja na sve mode i nove vetrove stilova. Jedan od razloga tome mogao bi biti i njen rokerski ‘background’ koji jednostavno drugačijim, magičnijim i po svom intenzitetu i elektricitetu nedvosmisleno moćnijim kreativnim silama boji njeno tumačenje šansone, bolera i svih onih rečju gradskih premda povremeno etnosom obojenih pesama, u kojima se jasno zadržava i svetli iskonski neporeciv plam emocije. Lus Kasal je, ma šta da peva, pred vama stvarna ličnost. NJena izvođačka sugestivnost koja zbilja baštini od Edit Pjaf, Žilijet Greko ili Dalide, ali takođe i od La Ninje de los Pejnes te DŽenis DŽoplin po sopstvenim rečima, svejedno izlaže pre svega nju samu vašim očima i ušima. NJene kretnje scenom su veličanstvene, kada podigne ruke uvis vi momentalno ugledate krilatu pobednicu Niku sa Samotrake. Eto, toliko. Čak i ako uopšte niste obožavalac ove vrste zvuka, Lus Kasal zaslužuje vaše puno poštovanje.

DŽez saksofonista i kompozitor Ilhan Ersahin – jedna od (ne)skrivenih zvezda prošlogodišnjeg Beogradskog džez festivala – par dana kasnije u Amerikani Doma omladine Beograda, pokazao je pak svoja plemenita svojstva bića koje okuplja muzičare i publiku oko uživanja u zajedničkom poslu na doticanju radosti što se stvara na licu mesta. Čari ovako omamljujuće zvučne gozbe trenutka – mnogolika su. Ilhan Ersahin i njegov nadnaravni Istanbul Sessions momentalno tako hipnotišu onim klokotanjem pulsacije basa Alpa Ersonmeza i prefinjenim praskovima bubnjeva Turguta Alpa Bekoglua, te uzbudljivim bljeskanjem udaraljki Izzeta Kizila. Ovde stari magijski bendovi poput The Doors sreću Orijent u njegovom punom virtuoznom sjaju, instrumentalna poezija nevidljivih majstora stiha progovara kroz Ilhanov starinski patiniran saksofon, ali uvek ima mesta i za posvetu herojima poput Led Zeppelin, Nirvane, Fredija Merkjurija i Queen, Guns ‘N Roses i štošta još. Kada u centralnom delu ove visoko koncentrisane, no u isti mah i divlje raspusne svetkovine, na podijum kroče Đorđe, Goran i Rastko iz Naked te Igor iz benda Hashima, sve se stvarno pretvara u Belgrade Sessions fantastiku. Majls Dejvis tumara kroz Bliski Istok i Balkan, klimajući glavom u vrhunskom odobravanju. Eh, ta jedinstvena egzotika beogradskih decembarskih noći, gde divne devojke i momci u publici na nogama pozdravljaju umetnike koji ih na letećim ćilimima zvuka uznose visoko gore.