Ejmi Vitale: Nebitno je ko ste, koji jezik govorite, koje ste vere, kad vidite sliku, odmah spoznate istinu

Specijalna gošća bila je fotografkinja i novinarka Ejmi Vitale, dugogodišnja saradnica ovog časopisa.

Održala je kratko predavanje pod naslovom “Promena okvira”.

U razgovori za Danas Ejmi Vitale govori o projektima na kojima radi, o novinarstvu i životnoj sredini, ali i o fondaciji koju je osnovala.

*Govorili ste o “promeni okvira” šta to konkretno znači?

– Reč je o dvostrukom značenju, jer kad snimate fotografije one su uokvirene, zato što sama kamera pravi okvir. Ali, ja volim da se usredsredim na dvostruka značenja, jer mislim da generalno narativ u kome smo istorijski gledano odgajani, kroz popularnu kulturu pravljen tako da se uklapa u stvarnost. Kao novinar radim već 30 godina i sećam se da su mi uvek govorili kako treba da se usredsredim na određene aspekte, obično traže od vas da se fokusirate na senzacionalizam, na nasilje, na sve ono što razdvaja ljude, potenciraju se razlike, traži se od nas da se fokusiramo na razlike. To je tipična situacija za mnoge medije, jer misle će tako privući pažnju ljudi, hoće da dobiju klikove, pa se onda izvlače ‘najsenzacionalnije’ stvari. Istina je, međutim, da u svakoj priči na kojoj sam radila, taj deo istine nije laž, već samo delić priče poput slagalice. LJudima treba da pružimo širu sliku o tome kako svet izgleda, ko smo svi mi na ovoj planeti. Spoznala sam da mi kao novinari imamo odgovornost i obavezu da uradimo više od izveštavanja o senzacionalističkim aspektima neke priče, što nas istinu govoreći odvlači, a mnogo je više onoga što nas spaja nego što nas razdvaja. A mi smo trenutno fokusirani na ovo drugo. Mislim da će čovečanstvo brzom brzinom dostići dno, ako ne počnemo da sagledavamo potpuniju sliku o tome ko smo i kako ovaj svet izgleda. Znate, ne može biti istine samo onda kad se fokusirate na negativne stvari.

*Živimo u dobu post istine…

-Da, upravo tako.

*Gledajući vaše fotografije iz Sudana i drugih delova sveta, u prvom planu su ljudi koji nam pričaju svoju priču, kako ste u tome uspeli?

– Karijeru sam počela kao ratni izveštač, a brzo sam sam shvatila, dobro ne baš toliko brzo, nakon deset godina bavljenja ovim poslom, kako ono što ispuštamo iz vida u ogromnoj meri jeste životna sredina, jer kad se uništi životna sredina i okruženje u kome se živi, to postaje izvor sukoba zato ta sredina nije zdrava. Gledajući slike iz prošlih vremena, videla sam predivnu prirodu i činilo se kao da tamo nisu živeli ljudi, kao kad gledate Sikstinsku kapelu ili neku drugu lepu građevinu. Ono što vidite na prvi pogled daleko je od istine. Gde god da sam putovala, čak i u najudaljenije delove sveta, uvek ima ljudi. Mislim da smo razdvojili ljude od prirode, kao da je reč o različitim stvarima, a zapravo treba da počnemo da razmišljamo o sebi kao o delu prirode. Odatle smo potekli, to je deo naše DNK, zato treba da se prave priče o tome da smo mi deo prirode, jer i kroz to treba da nađemo način kako da koegzistiramo sa ostalim delom prirode kad smo deo nje. Kad je reč o fotografiji iz Sudana, gde se vidi čuvar DŽodžo kako se oprašta od Severnog belog nosoroga, vidi se taj dodir ljudskosti, ljudi mogu da razumeju tu iskonsku vezu koju imamo sa prirodom, to je na neki način simbolika naše veze sa svim životinjama na ovoj planeti.

*Jesu li ljudi se ljudi kao vrsta izgubili, kad su zaboravili na svoju vezu sa prirodom?

– Apsolutno, potpuno. Potpuno smo zaboravili ko smo. Te životinje koje smo snimili žive u zarobljeništvu. Sudan je poslednje stanište divljeg belog nosoroga i to simboliše našu izgubljenu vezu sa divljinom. Teško mi je da to opišem i objasnim, ali kad ste u divljini, nešto se uvek dogodi, ponovo se povezujete sami sa sobom i shvatate ko ste. Mislim da je čovečanstvo samo po sebi sposobno, stvorili smo sav taj divan svet luksuza i komfora. Međutim istina je da kad se u divljini od tih udobnosti odmaknete shvatite suštinu ljudskog bića. Mislim da je generalno gledano svet pomalo preudobno mesto za život.

*Da li vam je bilo teško da iskoračite iz te zone komfora o kojoj govorite?

– Nije, upravo tada sam otkrila najbolju verziju sebe. Tad sam otkrila koliku snagu posedujem. U tome je stvar, toliko toga je u nama, toliko mnogo možemo da uradimo, a to zaboravljamo. Tek na mestima koja su divlja ili uslovno neudobna, shvatite ko ste zaista. U tome sam pronašla svoju snagu, svoj glas. Svako jutro se budim s istinskim osećajem zahvalnosti i uzbuđenja. Možemo da uradimo mnogo, a većina nas samo upali televizor i gleda vesti. Lako je prepustiti se beznađu, očaju i nemoći kad ubedite sebe da ste jedinka koja ne može da uradi ništa, a problemi su toliko veliki. A zapravo mislim da tek kad se ponovo povežete sa prirodom spoznate da situacija nije toliko beznadna, shvatite koliko je svet divan, a svako ljudsko biće je neverovatno sposobno i može da pusti svoj glas.

*Bombardovani smo kulturom konzumerizma. Od nas se traži da radimo i da trošimo novac, stvaraju se izmišljene potrebe za stvarima koje nam ne trebaju. Otvara li fotografija moućnost za pobunu i društveni aktivizam?

– Mislim da je fotografija odlična platforma za društveni aktivizam. Zato je i volim jer je jedinstvena i nadilazi jezik. Nebitno je ko ste, odakle ste, koji jezik govorite, koje ste vere, kad vidite sliku, odmah spoznate univerzalnu istinu o kojoj ona govori. Fotografija je moćan medij, preko nje možemo da se povežemo, da nadiđemo granice. Znate, slike mogu da spoje ljude i mogu da budu izvor društvenog aktivizma. Zato ih i volim, jer povezuju srce i razum, na drugačiji način od ostalih sredstava komunikacije. Fotografija i vizuelno pričanje priča navodi nas da osećamo i da brinemo za druge, a ne samo da razmišljamo.

*Na kojim projektima trenutno radite?

– Radim na mnogo projekata. Nastavljam da radim na priči o Severnom belom nosorogu, preostale su samo dve žive ženke, što znači da je vrsta maltene istrebljena, ali tim naučnika pokušava da ih spase od totalnog istrebljenja, dakle često se vraćam u Keniju da radim na toj priči. Radim na mnogo priojeklata o kojima trenutno nr mogu da govorim. Ali, ono na šta sam najponosnija jeste to da sam osnovala neprofitnu fondaciju koja pomaže osnaživanju ljudi. Imala sam proivilegiju da radim na neverovatnim pričama , volim svoj posao. Ali, shvatila sam da treba da pomognem u stvaranju novih prilika i da utrem put ljudima koji će doći posle mene, da prižaju priče o životnoj sredini. Takve priče se ne pričaju dovoljno. Zato sam i osnovala neprofitnu fondaciju. Prikupljamo novac za očuvanje prirode, prve godine smo prikupili dva miliona dolara koje smo uložili u očuvanje prirode. Onda sam osmislila program stipendija za fotografe koje će im pomoći da svetu ispričaju svoje priče. Dva su osnovna uslova. Ne stipendiramo ljude da putuju svetom i slikaju, to mora biti projekat iz nečije lokalne sredine. Želimo da se fokusiramo na novinarstvo na lokalu, jer ono trenutno najviše pati. Treba da stvorimo prilike i osnažimo novinare da ispričaju priče iz svoje sredine. Drugi zahtev je da priče moraju biti o životnoj sredini. Može da pokriva život u divljini, prirodu. Ne može samo da se priča o užasima sveta, već to mora da bude novinarstvo koje će nastojati da traži rešenja i ishode, a ja želim da znam za moguća rešenja. Gde god da odem srećem divne ljudi koji rade nemoguće stvari uprkos okolnostima u kojima rade i žive, oni ne uspevaju da ispričaju svoje priče, upravo im u tome treba pomoći.

Istraživanje Srbije
*Jeste li istraživali Srbiju, jeste li upoznali ljude odavde?
– Nisam dovoljno. Volela bih da je istražim više. Bila sam ovde na početku rata na Kosovu, tada sam shvatila već postavljene narative koji treba da budu ispričani. Shvatila sam način na koji mediji rade i način na koji se sukobima u medijima pristupalo što mi se nije dopadalo. To je bilo moje prvo iskustvo. Onda sam se vratila 2004 i sa grupom žena sam radila na jednom projektu išli smo uz tok Dunava, imale smo kamion s putujućom izložbom i držale smo fotografske radionice po mestima duž toka Dunava. Ali to nije dovoljno. Potrebne su godine da zagrebete po površini i da pokušate da razumete druge ljude. Volim ovu zemlju, volim Beograd, toliko je dinamičan.

O sagovornici
Ejmi Vitaleje dugogodišnja fotografkinja i autorka dokumentarnih filmova za National Geographic. Tokom karijere putovala je u više od 100 zemalja, beležeći trenutke za pamćenje – od realnosti rata do inspirativne snage pojedinaca koji prave razliku. NJeni nagrađivani radovi bacaju svetlo na neopevane heroje i zajednice koji rade na zaštiti divljih životinja i pronalaženju harmonije sa prirodom. Ejmi je poznata kao najuticajniji fotograf svoje generacije i od 2022. godine član je Internacionalnog konzervacionog udruženja inovatora u oblasti očuvanja životne sredine. Godine 2022, dodeljene su joj prestižne nagrade Medalja časti za izuzetne zasluge Mizurija i Humanitarna nagrada Lusi. Časopis „Instyle“ imenovao je Ejmi kao jednu od 50 izuzetnih žena u okviru serijala koji slavi žene „koje se pojave, podignu glas i srede stvari“. Uz Ejmi ovoj grupi žena pripadaju Džejn Gudal, Kristijan Amanpur i Rut Bader Ginsburg. Ejmi je proglašena za fotografa godine za časopise u okviru internacionalne nagrade Fotograf godine, nosilac je i Danijel Perl priznanja za izuzetno izveštavanje i šest puta je bila dobitnik nagrade Svetska novinska fotografija. Ejmi će učestvovati kasnije ove godine u serijalu Istraživač na TV kanalu National Geographic. Osnivač je i izvršni direktor neprofitne organizacije „Vital impact“ koju vode žene, koja podržava humanitarne i konzervacijske napore širom sveta. „Vital impacts“ je stvorila svetski grant i mentorski program u cilju podrške sledećoj generaciji ekoloških pripovedača.

 

Pobednici konkursa
Ovogodišnji pobednici Foto konkursa National Geographic Srbija po kategorijama su: Vojislav Luković (Životinje), Miloš Smoljanić (LJudi), Damir Pepić (Predeli), Mina Delić (Tama, Glavni pobednik) i Marina Radivojević (Nagrada publike)