Foto: Printscreen YouTube“Ekatarina je staklo, kristal”, “Ekatarina je grad”, “Ekatarina je kraj”, “Ekatarina je jezik”, ređaju se jedan za drugim podnaslovi u jednom od eseja časopisa “Gradac” posvećenom bendu Ekatarina Velika koji se završava zaključkom “Ekatarina je Velika”.
Možda se iz ovog nabrajanja nekom učini da je reč o nekom sladunjavo sentimentalanom omažu najvećem bendu koji je stvarao u nekada zajedničkoj zemlji i kasnije u njenoj krnjoj varijanti, a zapravo je ozbiljan pokušaj da se on sagleda na potpuno nov način iz 2024. godine i da se, kako je istaknuto juče na promociji ovog broja “Gradca”, na platou ispred “Cvijete”, a u neposrednoj blizini izložbe “Magi – Kad krenem ka”, sve ono što je Ekatarina ostavila iza sebe, i uz argumente naravno, razume kao deo nacionalnog kulturnog nasleđa.
U razgovoru o tome učestvovali su Marjan Čakarević , priređivač “Gradca”, Nebojša Krivokuća, njegov nulti čitalac i publicista koji radi na monografiji posvećenoj Milanu Mladenoviću, Marko Milivojević, poslednji bubnjar “Ekatarine”, muzička kritičarka Zorica Kojić i Dragan Ambrozić rukovodilac Odeljenja za umetničko stvaralaštvo Doma omladine Beograda (DOB) koji je i organizovao ovaj događaj.
Nekoliko „obljetnica“, što bi u komšiluku rekli, doprinelo je tome – DOB obeležava 60 godina postojanja, a u ovoj kući Ekatarina Velika je svirala koncerate više dana za redom, snimala spotove, a i kao institucija koja se bavi rok scenom, DOB ima odgovornost da se temom ovog benda bavi na način tako da on „mora da bude deo nacionanlne kulture, istakao je Dragan Ambrozić na početku promocije dodajući još da je prošlo 30 godina od kad je Ekatarina Velika prestala da postoji.
– Verovali smo da jedan potpuno nov narativ o Ekatarini Velikoj iz 2024. godine mora da se lansira i da moramo da sagledamo taj bend očima nekih mladih ljudi – rekao je Ambrozić dodajući da različite generacije autora iznova otkrivaju muziku ove grupe.
Nebojša Krivokuća, nulti čitalac „Gradca“ kazao je da je imao pomešana osećanja kada ga je pročitao.
-Sticajem okolnosti već godinu dana provodim u tom materijalu i toj arhivi što je sastavni deo monografije, a sa druge strane ja i dalje prilazim tome kao neko ko je iskreni obižavalac tog benda i već 40 godina čitam o ovom bendu od momenta kada se pojavila Katarina II, a ono što me ovde baš prijatno iznenadilo pored toga što je broj faktografskih grešaka bio minimalan jer se neke od njih prosto prenose iz godine u godinu, je što smo ovde smo dobili zanimljivu kombinaciju tekstova u koncepcijskom smislu. Prvi tekst navodi da je ovaj bend bio neka vrsta kulturnog događaja i ta kvaslifikacija stoji potpuno na mestu, a onda ćete dosta strana kasnije doći do nekih izuzetno ličnih, privatnih doživljaja, koji nisu samo u zoni prepričavanja šta ta muzika nekim autorima koji se nalaze između ovih korica radi, već dobijamo i neke slike iz suživota, druženja sa Milanom ili nekim drugim članovima benda, sličice iz prošlog vremena koje su izuzetno vibrantne i lepo napisane i dočaravaju tu muziku i te ljude na neki drugi način – primetio je Krivokuća.
Prema njegovim rečima između tekstova o „Ekatarini“ kao kulturnom događaju i slika i sećanja u eseju Srđana Markovića, stoje i odlična analiza vizuelnog jezika i identiteta benda, koji se tokom godina itekako menjao, a to je jasno svakom ko samo baci pogled na omote objavljenih albuma.
– U ovom broju „Gradca“ događaju se takođe i divni incidenti poput teksta pisca Saše Ilića koji daje analizu, razumevanje procesa nastanka, i kontekst u kome je rođena pesma „Amerika“. Dobili smo u ovom „Gradcu“ neku vrstu, i čitanke, i lektire, odnosno, novog načina razumevanja onoga što ta muzika jeste i nadam se da smo dobili novi izvor za medije, koji će od sada, pa ubuduće, odavde koristiti podatke i objavljivati ih u različitim tekstovima zato što su oni ovde provereno tačni – zaključio je Nabojša Krivokuća.
Marko Milivojević govorio je o kreativnom procesu Ekatarne Velike, istakavši da je sarađivao sa mnogim muzičarima ali da je saradnja sa ovim bendom po svemu posebna jer nigde, ni pre, ni posle nije video takvu posvećenost u umetničkom procesu .
– Oni su pravili zvučne sklulpture koje ste mogli stalno iznova da gledate iz različitih perspektiva i razmišljate o tome, a žar sa kojim su stvarali je nešto neponovljivo – istakao je Marko.
Prema njegovim rečima oreol ideala i istrajnost u njegovom dosezanju, dakle, rad u kome menjaju sebe, svet i druge ljude je nešto najvažnije za Ekatarinu Veliku.
– Bitno nam je bilo da dočaramo tu neku filmičnost, raspričanost…Recimo pesma „Bledo“ sa albuma „Dum dum“ je kao neka vežba disanja. Preslušajte je ponovo, pa ćete to čuti. Da je to, u stvari, meditacija, disanje, zlatna mandala, koja se širi i skuplja u isto vreme, daje svetlost, a priča o strašnim stvarima – ukazao je Marko. Prema njegovim rečima uprkos tome što je za pesme „Ekatarine“ važilo uvreženo shvatanje da su mračne, on se jako radovao Milanovoj poeziji.
– Kako sam ja skromno razlučio njegov metod kada je poezija u pitanju, to je kontrast između reči , kako je spajao nespojive stvari i od toga pravio nove svetove. Ime albuma „Dum, dum“ je nastalo po pesmi „Dum Dum“ čije je naziv došao na osnovu toga što smo mi tražili to neko nuklearno ime za tu prvu novu pesmu. U isto vreme to je bilo doba agresije i raspada o kome ne moramo sada mnogo da govorimo. Kodu te pesme i tog albuma kumovao je, u stvari, onaj ritam bubnja na početku, koji je zapravo „dum, dum“ – ispričao je, između ostalog, Marko Milivojević poslednji bubnjar Ekatarine Velika na jučerašnjoj promociji.
Etika i estetika
Kada je reč o tekstovima koji se premijerno objavljuju u ovom broju časopisa Gradac, treba naglasiti pionirski značaj eseja Ane Knežević (o vizuelnom identitetu grupe), Zorane Simić (o istoriji recepcije) i Dragana Đorđevića (o različitim aspektima i odnosu prema nasleđu grupe). Istovremeno, tu su unutrašnja putovanja u prošlost pesnika Dragana Boškovića i Marka Pogačara, kao i pogled iskosa na epohu osamdesetih i njenu složenu socio-kulturnu dinamiku Srđana Markovića. Eseji Saše Ilića i Slobodana Georgijeva pak, u najkraćem, usredsređeni su na odnos etike i estetike, zapravo na onu liniju koja je Ekatarinu Veliku na presudan način izdvojila iz čitavog korpusa jugoslovenske popularne muzike, iz svega onoga što se danas trpa pod kišobran „novog talasa“, odnosno – „muzike/ kulture osamdesetih“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
