Elegantni virtuozitet

Već dobro znani maestro Danijel Rajskin je pouzdan muzički sagovornik, a Akiko Suvanai (1070) je najmlađa nekadašnja pobednica prestižnog Međunarodnog takmičenja Čajkovski (1990), a sada vlasnica ugledne internacionalne karijere. Oni okružiše imaginativno biće britanskog kompozitora Vilijama Voltona, čiji nam je Koncert za violinu i orkestar Suvanai interpretirala sa otmenošću i ukusom, otvorivši jedan čitav novi zvučni predeo za slušalački užitak. Tako je ovo veče, započeto poletnim duhom Volfganga Amadeusa, zakoračilo u spiritualnu savremenost Voltona, te se najzad okončalo trijumfalnim betovenovskim nadahnućem Johanesa Bramsa, sve u slavu jedne moguće kombinacije izuzetnih dela da se sačini idealan koncertni program za pamćenje.

I zbilja, uvodna će Mocartova Simfonija br. 32 u Ge-duru K 318 doneti smesta ovde onaj britak koliko dramatičan, te ljupko uzbuđen koliko i milozvučan, fijukavi dah preciznih misli, od samih finih niti sačinjen, povrh kojeg kroči jedna graciozna neuhvatljivost, za kojom već čeznemo tik pošto je okončana. No, baš će ta neuhvatljivost dobiti svoje još modernije obrise u narednom Voltonovom Violinskom koncertu (1938-39, 1943), u kojem se Akiko Suvanai ukazuje kao idealni prezenter kompozitorske misaone aure, sa svojim elegantnim virtuozitetom u ovom tananom i na svoj način začuđujućem delu, punom kakvog melanholičnog avanturističkog izričaja, kao iz kakvog zvukom ispisanog Knuta Hamsuna. Ta ševrdavost i istovremena zgusnutost ritma, sasvim nepredvidljivog smera tumaranja, ta egzotika i bajkovitost ideja, u jednoj luksuznoj metamorfozi izraza solistkinje Suvanai i njenog savršenog orkestarskog partnera pronađenog u Filharmoniji, napokon ta filozofska mašta na vrhuncu, podstaknuta kontemplativnim tehnikama što od instrumenata čine gotovo bestelesnu zamisao, ali unikatnog kvaliteta u dopiranju do svih čula – učinili su ovog Voltona pravim specijalitetom za izgladneli sluh. Filigransko zadovoljstvo iz čarolije snova.

A Bramsova Simfonija br. 1 u ce-molu op. 68 u drugom delu koncerta zato će još i dublje dopreti do sluha sviju nas, sa svojim obuzimajućim od prve, skoro pa električnim zanosom, u kojem elegično i veselo poletno, u onaj isti betovenovski prebojen mah, provode vas sa misterioznom poverljivošću kroz lavirinte zvučnog perivoja, gde plamičci pojedinih instrumenata razastirali su se poput sazvežđa svitaca. Da bi u poslednjem stavu Beogradska filharmonija podigla upravo osobenim izvođačkim načinom svoj izražajni ulog na najviši stupanj i tako apsolutno herojski uzmahnula draguljima drame, ozarenja, spokojstva i trijumfalnog elana. Zagrejali smo se ovog ledenog januara na delotvornom ognjištu umetnosti u pokretu.