Elektronsko prosvetljenje

„Oni su svakako obeležili jednu epohu, ali ‘ajde nađi nekog mlađeg, molim te“, kaže Basara i završismo razgovor pre nego smo počeli. Ma, mogu ja i svog prijatelja, inače legendarnog di-džeja Gavru (1967. godište) da pitam o tome šta njemu znači Kraftwerk. Isto je faca, naravno drugačije nego Basara, ali apsolutno relevantan sagovornik budući da mu se opus po beogradskim andergraund klubovima od Akademije do Industrije zasniva na elektro zvuku. Kaže Gavra SMS-om „da je u paklu od posla“, a i da ni ovako ne bi jer mi je za to najbolji Miloš Jež.

„Da, ja sam jedan od prvih fanova Kraftwerka na planeti Srbiji, ako izuzmemo mog pokojnog burazera koji je 1964. godište i koji mi je prvu ploču doneo kad sam imao devet godina i pustio je na svom Sab centru Torensovom gramofonu i dva Kefova zvučnika od po kilovat sa zlatnim kablom“, izdeklamovao je Miloš Jež, inače art dizajner CGI tipa (Computer-generated imagery), inače 1969. godište. O svom prvom susretu sa Kraftwerkom priča uz gestikulaciju kao da je doživeo proviđenje.

„Prva veza sa Kraftwerkom je u stvari The Man Maschine album i stvar The Robbots. To je zvučalo kao jedno potpuno elektronsko prosvetljenje. Naravno, tu je moj život bio zapečaćen jer jedini logičan nastavak posle klasične muzike i klasičnog muzičkog obrazovanja bila je elektronska muzika. Iz toga je proizašao i projekat Laterna Slavika koji je u Drugom novom klubu u Beogradu imao svoju promociju kao luča slovenstva i analogan nemačkoj školi. To je bio elektronski ambijentalni projekat koji sam radio zajedno sa Pandovizijom, koja i danas postoji i nedavno je objavila svoj album. Tako da smo mi i pre onog nesrećnog rata imali neku elektronsku andergraund scenu u Beogradu. To je zanimljivo, a ono što je za fenomen Kraftwerk zanimljivo jeste i to što oni dolaze iz Nemačke. Ako sagledaš poziciju Nemačke posle Drugog svetskog rata, koja je tom ratu bila gubitnik i da je ta nacija bila podvrgnuta procesu pacifikacije, da su bili zatrpavani američkom kulturom, primetićeš i da oni, na svu sreću njihovu, nisu imali taj momenat razvoja rokenrola, a to znači električne gitare i ostale primitivne instrumente za proizvodnju buke. Nisu imali mentalno zagađenje radijusa tom vrstom muzike, ali su imali one svoje vesele polkice, vesele momčiće, koji kasnije dobijaju zamah sa čitavim disko tripom. U takvoj situaciji, u zemlji koja je dala vrhunske klasične muzičare, u jednom momentu se stvorio vakuum koji je počeo da biva ispunjen eksperimentalnom elektronskom muzikom. Jer oni nisu morali da istražuju, nego su odmah ušli u elektroniku kao novi vid izraza. Čitav taj pokret se zvao krautrock, što u stvari znači space rock, ali su to Englezi smislili kao pogrdan naziv i tretirali ga kao, recimo, neki švapski rok. To je vrlo bitno, ta priča oko krautroka“, skreće pažnju Jež uz savet da se edukujem na tu temu ako pišem o Kraftwerku i nastavi:

„Tako su nastale značajne grupe kao što su Tangerine dream , Guru Guru… Huter i Florijan su, naravno, kao osnivači Kratftwerka, imali prvo klasično muzičko obrazovanje. Prvi eksperiment je bio minimal na klasičnim instrumentima, tek su kasnije uveli „cross over“ na elektroniku i sa „Autobahnom“ oni u stvari otvaraju čitavu tu elektronsku scenu. Taj njihov minimal, koji je baziran isključivo na veoma preciznim ‘harmonicima’, tonovima, na smišljanju svojih instrumenata – vokoderima i sintisajzerima, vrlo pažljivo napravljenim, urodio je neverovatnim plodom. Ceo izraz The Man Maschine, gde su oni kao roboti, vrlo fensi i precizno obučeni, bio je izraz bunta. NJih je zanimalo pravljenje svog identiteta koji bi trebalo da se nasloni na identitet prethodne Nemačke, one pre nego što je Hitler došao, koja je bila avangarda u svakom smislu“, ističe Jež. On smatra da je vizuelno veoma važan deo njihovog nastupa i podseća da je na dvojicu ključnih članova Kraftwerka, ali i one potonje, značajno uticala umetnost ruske avangarde. A što se tiče političkog opredeljenja, Kraftwerk se uvek držao u bekgraundu.

„Oni nisu ni muzičari nego muzički radnici, kako su i sami rekli – Musikarbeiter – tako da jedino odatle može da se izvede opšti plan kome pripadaju. Najindikativniji je opet The Man Maschine, posebno kad gledaš na kom jeziku se peva ‘We are the robbots…’, na francuskom, nemačkom i ruskom i onda kaže: ‘Ja tvoj sluga, ja tvoj Rabotnik’ (smeh) Postoje dakle te poruke o kojima možeš da diskutuješ i koje su i tada i sada aktuelne. ‘Radioacitivity’ ceo govori o katastrofi u Selafildu, u Černobilu.“

A na jedno od najčešćih pitanja u vezi sa misterioznim Kraftwerkom, šta oni zapravo rade dok na sceni „plešu na tastaturi“, naš sagovornik kaže da sviraju, da je njihov koncert „live act“ i da im se nastupi razlikuju.

„Vidiš, postoji jedan njihov intervju kad je Prins postao jako popularan, to je neka 1988/89 . Mislim da je u Rolingstounu bila ta rečenica koja mi je ostala u sećanju – da, ako se Prins služi gitarom kao falusnim simbolom, a pošto se Kraftwerk služe klavijaturom kao svojim simbolom, to onda znači da su oni hermafroditi a ne predstavnici nekog pola ili da potenciraju neki svoj nedostatak. Ne, oni jednostavno, potenciraju taj svoj izraz – ‘možda u osnovi jesmo roboti’, ali oni nisu dali tu nadgradnju kao što su Grci sa Deux ex maschine ili Japanci sa Ghoust in The Shell. Naravno, i o svemu ovome se može diskutovati a verovatno ima mnogo ljudi koji o tome vole da pričaju“, kaže sagovornik Danasa.

Upitan za omiljenu stvar Kraftwerka koja istodobno sumira njihov opus kaže da bi morao da razmisli.

„Sex Object sumira njihov odnos prema polu i svemu ostalom. To je aseskualan odnos prema suprotnom polu, ne u smislu posedovanja, nego kontakta, da li je on adekvatan ili nije sa drugom polovinom ili celinom u zavisnosti od toga kako gledaš na to“, zaključuje Miloš Jež. Na koncert naravno ide – „Znaš kad sam kupio kartu?“, poručuje mi na kraju…