Elija Sulejman: Živimo u globalnoj Palestini

Iako u svojoj karijeri ima samo tri (mada odlična) dugometražna filmska ostvarenja, jedan je od najvažnijih autora arapskog sveta. Zbog specifičnog humora, često ga porede sa Žakom Tatijem i Basterom Kitonom, a taj humor koji je, kako kažu kritičari „između burleske i trezvenosti“, mogao se prepoznati još u njegovom prvom ostvarenju „Hronika nestajanja“, koji je osvojio nagradu za najbolji debitantski film na Festivalu u Veneciji 1996. godine. Najpoznatiji je po naslovu „Božanska intervencija“ za koji je 2002. godine osvojio nagradu žirija u Kanu, koji je nastavio stil prvog filma i kroz niz duhovitih slika govori o svakodnevici Palestine. NJegovo poslednje ostvarenje „Vreme koje preostaje“ prikazuje život i stradanje njegove porodice od 1948. i proglašenja države Izrael na palestinskim teritorijama do današnjih dana.

Sulejman je rođen u Nazareti 1960. godine, ali je kao i većina njegovih sunarodnika veliki deo svog života proveo u inostranstvu, pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama. Danas živi u Parizu.

Vaši filmovi su poput velikih slagalica gde je svaka scena zapravo deo za sebe a da tek svi zajedno čine jednu celinu. Da li tokom rada mislite o toj velikoj celini ili samo o tim posebnim delovima?

– Tokom svog svakodnevnog života zapisujem beleške o stvarima koje vidim, sanjam, maštam… Kada vidim da je nešto za mene zanimljivo i može biti duhovito, sentimentalno, tragično, ja to zabeležim. Kada shvatim da tih beležaka ima sve više, počnem da razmišljam o filmu. Ništa ne planiram unapred. Moji filmovi imaju lični pristup priči zato moram sve to iskustvo prvo da proživim da bi ga preneo na filmski jezik. Kada osetim da je konačno došao trenutak da nešto kažem, onda se vraćam svojim beleškama. Prvo razmišljam o sceni. Nikada ne pišem celokupnu priču. Moj koncept sastoji se od niza scena, među kojima postoji veza samo u mojoj glavi. Na neki način to izgleda kao da ste u galeriji u kojoj je izloženo 200 slika… Zatim počnem da se igram montažom u svojoj glavi i pokušavam da ih spojim. Igram se sa tom slagalicom i kada osetim da ona postaje veća slika koja ima narativnu strukturu, počinjem da mislim da tu ima filma. Tek tada razmišljam šta taj film može biti. Treba mnogo vremena da prođe dok se cela slika ne složi.

Zašto vam je važno da to uvek budu vaše lične priče ili priče o vašoj porodici, prijateljima, komšijama?

– Nisu one samo to, ali to je stvarnost koju ja posmatram i istražujem. Ja pokušavam da uhvatim određeni ambijent i ne zanimaju me likovi. Pokušavam da zabeležim trenutak koji živim, kroz priče svojih prijatelja, porodice…

Vi i igrate u vašim filmovima…

– Iz istog razloga. Mislim da me ta pojava ispred kamere približava priči. Daje mi mogućnost da budem pripovedač unutar filma. To je važan deo mojih filmova. Nemam predstavu da li bih mogao da stvorim neki alter ego iz svoje podsvesti kao što je Felini uspeo sa Mastrojanijem. To može uspeti ali to nikada nisam probao. Sada je to već nešto što je deo mog stila.

Živeli ste u Americi, Parizu… Zašto imate potrebu da govorite o stvarnosti u Nazaretu?

– Moj sledeći film govoriće o tome (smeh). Prva dva filma govorili su o Nazaretu, treći nije bio specifično vezan za taj grad ali je govorio o Palestini. Ali sada mislim da je došao trenutak da govorim o drugim prostorima, ne zato što sam živeo i na drugim mestima, nego zato što osećam da je neophodno pričati i o drugim mestima. Ranije sam govorio o Palestini i Izraelu kao o mestima koje će otkriti u kakvom svetu danas živimo, ali mislim da je danas ceo svet postao bliži priči o Palestini i Izraelu.

Na koji način?

– Pogledajte. Ranije smo govorili o kontrolnim tačkama između Izraela i Palestine a sada toga ima svugde. Isto nasilje koje postoji na tim mestima postoji danas svugde u svetu. To je gotovo svakodnevica u svakoj zemlji. Tenzije koje vidite u Francuskoj, Britaniji… rekao bih da danas živimo u globalnoj Palestini. Metaforički rečeno. Mislim da je zato važno govoriti o toj situaciji.

Pomenuli ste Francusku, vi tamo živite. Koliko će ta priča biti vidljiva?

– Znate šta se tamo dešava. Ali neću opisivati te događaje, ne volim da se bavim reportažom. Pokušaću da u filmu pokažem neke reference na te događaje ali ne direktno. Biće to dokument o ambijentu u kome svet danas živi. Gde god da idete, imaćete slično iskustvo. Bilo da je reč o granicama, policiji… Čak i ovde na festivalu. Tačno se vidi da postoje razne mere obezbeđenja, koje nemaju veze samo sa onim što je prošla ova zemlja u ratu, već sa ambijentom trenutka u kome živimo.

Da li ste osećali da su vaši filmovi „oružje“ u borbi za razrešenje situacije u Palestini?

– Ne. Ali mislim da je svaka vrsta umetnosti neki oblik otpora. To ne znači i da je političko delo. Mislim da, ako prikazujete stvarnost, da na taj način govorite da je i neka druga stvarnost moguća. Na neki način umetnost je vid otpora. Ali nije otpor koji može odmah da ima uticaj. Nekada je potrebno da prođu godine ili vekovi da bi se nešto dogodilo, a možda se i neće ništa promeniti. Umetnost ima ograničenu moć zato što uvek potcenjujemo kolika je moć regresije. Jako malo smo napredovali od Industrijske revolucije. Za nekoliko stotina godina, tek sada živimo sa malo zdrave hrane i čiste vode, i to ne svugde na svetu, i i dalje sa mnogo ubijanja i ratova. Što je alarmantno. Ne mislim da je umetnost to mogla da predvidi u bilo kom obliku. Mislim da se na svet gledalo uvek sa mnogo više nade. Ne mislim da je danas nada potpuno uništena, da je tako ne bih se bavio umetnošću.

Ipak, ima mnogo toga što se promenilo zahvaljujući vašim filmovima. Na primer, zahvaljujući nominaciji za Oskara, govorilo se o Palestini iz nekog drugog ugla i filmovi palestinskih autora dobili su priliku da budu kandidati za nagrade pod palestinskom zastavom…

– Ali to nije umetnost. Umetnost je sam film. Ovo je bila politika oko filma, kada su „Božansku intervenciju“ izraelski mediji sprečili da bude kandidat stvarajući pritisak na Američku akademiju. Iako je film prvobitno bio nominovan, Akademija je povukla tu mogućnost, da bi se na neki način izvinili tako što su sledeće godine otvorili mogućnost da učestvuje i Palestina. Tada su rekli da je Palestina nacija, što nisu mislili godinu dana ranije. Zanimljivo je jer su se tako branili kada su nas odbili iako su prihvatali prijave iz Hongkonga. Ali za mene je ta politička borba potpuno nevažna. Ako Američka akademija misli da je centar sveta, ja to ne mislim. Za mene je to samo još jedan oblik mejnstrim zabave koji se povezuje sa korumpiranim političarima i državnom politikom. Nemam nikakav drugi značaj. Filmovi iz Sarajeva na primer su umetnička dela, ne moraju da budu kandidati za Oskara. Ne mora stalno da se misli o tome šta se dešava u Los Anđelesu. Za mene je to marginalni događaj u mojoj karijeri. Nema neki veći značaj.

Mislite li da su kroz vaše filmove, kao umetnička dela, ljudi saznali nešto više o Palestini i njenoj istoriji?

– Možda. Ali moji filmovi nisu časovi istorije. Mnogo ljudi izlazi iz bioskopskih sala nakon mojih filmova i govori kako ništa nisu shvatili o istoriji Palestine. Moji filmovi ne treba to ni da pokazuju. Ali ako izazivaju određenu želju kod publike da istraži dublje ovu temu, onda je to dobro. Ako neko pogleda moj film i zbog toga postane manje nasilan, to je za mene velika pobeda. Ako neko svoj život učini boljim zbog mog filma, ako par posle projekcije vodi ljubav, jer su osetili neku senzualnu tenziju, to je za mene velika nagrada. Nije neophodno da moji filmovi imaju politički uticaj. Važno mi je da mi kao ljudska bića postanemo bolji.