Emancipacija na udaru je licemernog povratka „porodičnim“ ili „građanskim“ vrednostima

Zasnovana na delima i razmišljanjima Margerit Diras, Oskara Daviča i Pjer Paola Pazolinija, predstava se bavi nasleđem 20. veka iz perspektive tri revolucije koje su ga obeležile i promenile čovečanstvo. Šta nam danas znače seks, umetnost i komunizam, zašto živimo u kontrarevolucionarnom periodu, ali i kako je epidemija ugrozila pozorišta i političko delovanje, u razgovoru za Danas govori reditelj Bojan Đorđev.

* Predstava kreće od nasleđa 20. veka i tri važne revolucije – umetničke avangarde, komunističke i seksualne revolucije. Kako se danas odnosimo prema ovim sada već tekovinama našeg društva? Šta za nas danas znače seks, umetnost i komunizam?

– Ovaj naslov je i doslovan u svom nabrajanju tema kojima se predstava bavi, ali funkcioniše i kao provokacija tržištu. Kao i mnoge druge stvari u današnje vreme, i ova tri pojma figuriraju kao roba – za seks i umetnost je jasno, ali i komunizam kroz izvesnu hipstersku nostalgiju može postati brend. I tu je osnovni problem. Čitavo nasleđe 20. veka, nasleđe emancipacije koja stoji iza svakog od ova tri termina je danas, i prethodnih nekoliko decenija, na udaru manipulativnog konzervativizma i licemernog povratka „porodičnim“ ili „građanskim“ vrednostima.

* Kažete da živimo u jednom kontrarevolucionarnom vremenu? Zašto? Kako smo do toga došli?

– To je dug proces koji se odvijao decenijama ali jedan jednostavan odgovor bi bio da je u jednom trenutku propao koncept klasne solidarnosti i zamenjen identitetskim politikama, da je postalo mnogo važnije kojoj mikro grupi pripadaš, grupi određenoj religijom, nacionalnom pripadnošću i sl. a ne da li si eksploatisan ili eksploatator… Na taj način front borbe je atomizovan, mogućnost revolucionarnog delovanja je otežana, a čovečanstvo opterećeno razlikama i posebnostima a ne sličnostima, tako postaje laka meta za potpunu kolonizaciju.

* Šta nam o svemu tome govore Diras, Davičo i Pazolini? Zašto su baš njihova razmišljanja i delo u fokusu vaše predstave? Zašto je danas važno ući u dijalog sa ovim autorima, budući da vi ne donosite samo njihova razmišljanja na scenu već kroz druga dva lika vodite i neku vrstu razgovora?

– Pazolinijeva „Teorema“ i „Ljubavnik“ od Diras su mi među najdražim knjigama još od ranih godina fakulteta, Davičov opus sam upoznao nešto kasnije preko stiha „bljesnuće rafal iz mitraljeza kad drukče svetlo ne može doći“ koji je umetnica Milica Tomić koristila u jednom radu, a zatim i preko njegovog kultnog romana „Pesma“. Godinama su mi se po glavi motale ideje o adaptacijama njihovih dela, a onda sam shvatio da su njihovi intervjui, polemike i članci i te kako scenski potentan materijal. Mi danas živimo u vreme kada je javni prostor dobrim delom prešao na Internet i društvene mreže. Postalo je uobičajeno da se neke lepe, kritičke, provokativne misli intelektualaca, umetnika dele na društvenim mrežama, uglavnom u obliku prigodnih, kratkih i bombastičnih citata, i to se lako lajkuje, distribuira, konzumira. Ali šta se desi kada tim tekstovima ponovo vratimo telo, ponovo vratimo ne virtuelni, nego fizički deljeni prostor pozorišta, kada im vratimo njihovu dužinu, trajanje, kada ih međusobno sukobimo i kada ih izgovorimo, izvedemo u baš specifičnom društveno-političkom kontekstu, u „ovde i sada“. To je najvažnija motivacija za rad na ovoj predstavi.

* Rad na predstavi trajao je godinu dana zbog epidemije korona virusa? Šta je ova situacija donela a šta možda oduzela ovoj predstavi?

– Mogućnost da se jedna predstava razvija i zri godinu dana je pre svega privilegija koja na neki način baca u drugi plan frustracije zbog prekida i odlaganja. Predstava je sigurno dobila mnogo jer su probe i zajednički prostor, plus bavljenje ovakvim materijalom, bile oaze mira i smisla u ovako neregularnom i zastrašujućem društvenom trenutku. Probe su bile naš „Dekameron“.

* A šta je sa pozorištem – sa kakvom istinom se teatar suočio u proteklih godinu dana i kako i kuda dalje?

– To je zaista veliko pitanje koje nas sve prevazilazi. Mi još uvek funkcionišemo po inerciji i navikama i nismo sasvim sigurni u kojim ćemo to uslovima morati da živimo i stvaramo. Pandemija je, kao apokalipsa u izvornom značenju te reči, otkrila u kakvoj nesigurnosti veliki delovi društva žive, pa tako i samostalni umetnici. Razlike u načinu egzistencije zaposlenog dela stanovništva i honoraraca i onih sa povremenim i privremenim poslovima su duboko nepravedne i zastrašujuće. Suštinski je dovedena u pitanje mogućnost javnih okupljanja, pozorište je tu samo jedna karika, ono što je najviše ugroženo jeste mogućnost političkog delovanja, koje bez susreta, razmene, javnosti ne postoji.

* Šta se dešava sa „Orlandom“ u Narodnom pozorištu? Kada će ova predstava stići pred publiku?

– „Orlando“ je dovršen u decembru, ali smo odlučili da zbog epidemiološke situacije premijeru izvedemo na proleće. Dve premijere – u jednoj izvedbi glumica a u drugoj glumac igraju Orlanda, i tako će se smenjivati u svim izvedbama – zakazane su za 1. i 2. april. Rad na „Orlandu“ je trajao celu jesen i na sličan način kao i rad na „S-U-K“ doprineo nekom očuvanju zdravog razuma u brojnoj ekipi.

* Zašto je upravo roman na kome je zasnovana ova predstava u 21. veku postao najvažnije delo Virdžinije Vulf? Koje teme ovog dela su za vas danas relevantne i na šta vi bacate svetlo ovom predstavom?

– Virdžinija Vulf u ovom romanu vrlo rano u dvadesetom veku (1928) uvodi temeljnu kritiku rodnih uloga, ali i tka pronicljivu i na momente urnebesnu satiričnu alternativnu istoriju britanske književnosti, društvenog života i ljubavnih osvajanja, i britku kritiku britanskog klasnog društva i mizoginije. „Orlando“ je najduže ljubavno pismo na svetu, roman koji se razvija u pet vekova, na dva kontinenta i u kojem se glavni junak, engleski plemić, političar i pesnik Orlando, jednog jutra jednostavno i prirodno probudi kao žena. Iako ostaje ista osoba, odjednom ceo sistem privilegija i lakoće življenja za ledi Orlando nestaje. Tek nakon te promene, nakon vekova života u oba pola, Orlando je u stanju da od naivnog stihoklepca postane ozbiljna spisateljica, da suštinski spozna svet, da može da mu se raduje, kritikuje i prepusti. U svom nikada dovršenom poslednjem romanu „Nafta“ (Petrolio), Pazolini se bavi sličnim motivom muškarca koji se transformiše u ženu. Nakon takvih narativa izoštrava se koliko je naš život od malih nogu oblikovan nekom vrstom binarnog noža koji odvaja i seče ceo svet na crno-belo, muško-žensko iako je svakom jasno da se stvarni život odvija po nekim sasvim drugim pravilima i u punom spektru boja.

Ekipa predstave

Autori teksta „Seks – umetnost – komunizam“ su Tamara Antonijević, Bojan Đorđev i Tanja Šljivar, dok Đorđev potpisuje i režiju. U predsetavi igraju: Vladislava Đorđević, Slaven Došlo, Miloš Timotijević, Tamara Pjević i Đorđe Galić, a autorski tim čine i: Siniša Ilić (scenografija), Maja Mirković (kostim), Luka Papić (muzika), Čarni Đerić (scenski pokret), Dijana Marojević (scenski govor), Katarina Vojnović (organizacija), Milana Matejić (asistentkinja reditelja) i Igor Milakov (asistent organizacije), Dragana Jovović (koproducentkinja), Aleksandar Danguzov (fotograf) Katarina Popović (grafički dizajn).